ДИНАСТИЈА ВЛАСТИМИРОВИЋ И НАСТАНАК ПРВЕ ДРЖАВЕ: Историја Срба није почела са Немањићима

Један од првих познатих владара је кнез или жупан Властимир, по коме је и прва српска династија добила име.

Многи Срби данас мисле или да историја нашег народа почиње са успоном Немањића као владарске династије или, што је посебно забрињавајуће, верују у псеудоисторију и бајковите фалсификате о „народу најстаријем”. Међутим, историја Срба пре владавине Стефана Немање изузетно је богата и без измишљених прича о томе како су Адам, Ева и Рамзес носили шумадијске опанке.

Држе велики део Далмације

„Најстарији посредни податак о балканским Србима налази се у имену Гордосервона у Битинији, који се помиње 680/1. године; име је несумњиво добио по Србима које су Византинци преселили у Малу Азију”, пише у „Историји народа ФНР”. „По имену они се изричито помињу већ као ‚народ који држи велики део Далмације (старе римске провинције)’ тек у вези са устанком Људевита Посавског (822)”, пише у књизи.

Ипак, прве опширније вести о Србима имамо тек из списа Константина Порфирогенита.

„Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе с оне стране Турске (Мађарске), на месту које се код њих назива Бојки, где им је суседна Франачка, као и велика Хрватска. Пошто су два брата наследила на власти свога оца у Србији, један од њих узео је половину народа и пребегао у Ираклију, цару Ромеја, и тај исти цар га је примио и за насељавање му дао место у солунској теми Сервију (Србица), која од тада носи тај назив. После неког времена су ти исти Срби одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио. Када су прешли Дунав, они се покају и преко стратега који је тад био у Београду, јаве цару Ираклију да им он да другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана, беше под влашћу цара Ромеја, а биле су опустошене од Авара, то цар у овим земљама насели исте Србе и они беху потчињени цару Ромеја, а цар их покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско учење”, пише Порфирогенит.

Прво име

Пошто овај византијски цар ово пише у 10. веку, питање је колико су изнете чињенице тачне. Међутим, оно што је занимљиво у његовом тексту јесте спомињање првих имена српских владара, које су историчари назвали Властимировићи или, много ређе, Вишеславићи и Војиславићи.

„Пошто је умро онај исти архонт (кнез) који је пребегао цару Ираклију, њега је наследио у владавини његов син, а затим његов унук, и тако редом архонти из истог рода. После извесног броја година од њих се родио Вишеслав, а од њега Радослав, а од њега Просигој”, пише Константин Порфирогенит.

Иако о Вишеславу или, како други тумаче грчку верзију имена, Војиславу нема много података, претпоставља се да је владао од 780. до 814. године. Његово име, као и имена првих његових наследника су словенска.

Рат с Бугарима

Први српски владар о којем је познато више од пуког имена јесте Властимир. Иако је његова стварна титула мистерија, већина историчара га назива или кнезом (архонтом) или жупаном, а прву нашу владарску династију по њему назива Властимировићи.

„Све до времена овога Властимира Бугари су живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства. Током владавине тог истог Властимира, зарати против Срба Пресијам, архонт Бугарске, желећи да их потчини, али иако их је тукао три године, није ништа постигао него је чак изгубио и већину своје војске”, пише византијски цар Константин Порфирогенит.

Тај трогодишњи српско-бугарски рат вођен је средином деветог века, највероватније између 848. и 851. године и говори о снази тадашње државе. Управо захваљујући том сукобу и чињеници да је кан Пресијам владао од 836. до 852. могуће је закључити да је Властимир владао у сличном периоду, као и да је преминуо 851. године.

Ширење државе

Овај рат довео је до поновног насељавања утврђених места, која су дуго била у рушевинама, а затим је дошло и до знатног јачања Србије.

„У време Властимира, власт српских кнезова проширила се на другу страну динарског масива. Пре средине деветог века, травуњски жупан повезао се с владалачким родом Србије на тај начин што се Крајина, син жупана Велоја, оженио ћерком кнеза Властимира. Своме зету Властимир је дао титулу кнеза и тако је основана локална травуњанска династија. Ова промена била је могућа само у условима врховне власти кнежева Србије и имала је за циљ да ту врховну власт трајно обезбеди”, пише у „Историји српског народа” (1981).

Успон прве српске државе у 9. веку настављен је и после Властимирове смрти. Власт над земљом тада су наследила његова три сина – најстарији и први међу једнакима Мутимир, Стројимир и Гојник, што је било уобичајено и за словенске државе, али и за рани средњи век.

Дарови или данак

„Пресјамов син Борис, верујући да Бугари сад неће наићи на ранији отпор, крену на Србију своју војску. Срби и овог пута остадоше победници. Они не само што потукоше Бугаре, него и заробише Борисова сина Владимира и дванаест бугарских бољара. После склопљеног мира, бојећи се за себе, Борис је замолио сигурну пратњу до границе и добио је у лицу двојице синова Мутимирових, Брана и Стевана. Они га, прича Порфирогенит, „испратише здрава читава до граница све до Раса”. Ту, код Раса, тј. код данашњег Новог Пазара, била је, дакле, средином ИX века, граница рашке државе. Ту су, на граници, измењена гостинска уздарја. Борис је дао Мутимировићима „велике дарове”, а они њему два роба, два сокола, два пса и 90 кожа. Бугари су тврдили да је ово давање са српске стране било обавезно, дакле као нека врста данка. Поход Борисов, према томе, они нису сматрали да је завршен поразом, него неком врстом договора. Срби нису били много сигурни за даље борбе и стога су радо прихватили понуђену погодбу; тим пре, што их Бугари нису дирали у поседу нити мењали њихово унутрашње уређење”, пише Владимир Ћоровић у „Историји српског народа”.

Иако је успостављен мир с Бугарском, Србија није мировала, већ су браћа почела извесну игру престола.

Брутална борба за власт

Прва српска средњовековна држава није имала сталне границе и није познавала појам класичне престонице. Ипак, једна ствар је у њој била константна и заједничка са каснијом немањићком Србијом – борба за власт са бруталним исходом. Прве белешке о сукобима због трона говоре да је већ Мутимир збацио своју браћу Стројимира и Гојника са места сувладара и послао их у Бугарску као таоце. Крај себе је задржао само братанца Петра Гојниковића, који је затим побегао у Хрватску и чекао прави тренутак да се освети.

„Мутимира је после његове смрти наследио најстарији син Прибислав. Затим, после једне године, Петар, син Гојников, дошао је из Хрватске те је протерао с власти свог рођака Прибислава и његова два брата (Брана и Стефана), а они су побегли и дошли у Хрватску. Три године касније Брано нападне Петра, али је био од њега побеђен, заробљен и ослепљен. Две године после тога, Клонимир, син Стројимиров, побегао је из Бугарске и он је дошао и са војском уђе у један од градова Србије, Достинику, с намером да преотме власт. Петар нападне и убије га и настави владати још 20 година”, пише византијски цар Константин Порфирогенит.

Ослепљивање је у то време било уобичајен вид казне политичких противника. Преузето је из Византије, под чијим утицајем је Србија и била, а користили су га чак и каснији владари, попут краља Милутина, који је због побуне ослепео сина Стефана. Циљ је био да се претендент онеспособи за вођење државе у времену у којем је физичка снага владара била важна, а већ ломљење ноге довољан разлог за одлазак с трона.

После бурног почетка, Петар (891-918) скоро је две деценије владао у миру, вешто балансирајући између Бугарске, која је под царем Симеоном стекла велику моћ, и Византије, која је одбијала да подвије реп и повуче се.

Смрт у тамници

„Михајло, архонт Захумља, ради љубоморе дојави Симеону да је цар Византинаца подмитио кнеза Петра да узме Мађаре са собом и да пође против Бугарске. То је било у време кад се догодила битка код Анхилаја (917), између Византинаца и Бугара. Симеон, избезумљен љутњом, послао је против Петра, кнеза Србије, Сигрицу Теодора и покојног Мармена са војском, а они су узели собом и младог кнеза Павла, сина Брановог. Бугари су преварно наступили против кнеза Србије и позивајући га на везу кумства и јемчећи му да они неће од њих имати никаквих невоља и тако га преварили да изађе к њима и затим га одмах везали и одвели у Бугарску и он је тамо умро у тамници”, пише Константин Порфирогенит.

Бугарска цара Симеона (893-927) постала је најзначајнија сила на Балканском полуострву, па не изненађује што је његова војска српске владаре доводила на трон и скидала га с њега. Прво су утамничили кнеза Петра Гојниковића, који је умро у заточеништву, и на његово место довели Павла Брановића, а затим су га заменили Захаријом Прибисављевићем.

Отмица народа

„Захарија раскине с Бугарима и кад је Симеон против њега послао војску, он је убио војсковође и послао њихове главе цару Византије као знакове победе. Симеон посла другу војску против Захарије и с њима Часлава Клонимировића. Тада се Захарије уплаши те побегне у Хрватску, а Бугари су послали поруку жупанима да они треба да дођу к њима и да приме Часлава за свог архонта (кнеза), али су их обећањем преварили и узели су са собом свеукупан народ, и старе и младе, и одвели су их у Бугарску, а земља остаде пуста. Седам година касније Часлав је побегао од Бугара са још четворицом и ушли су у Србију из Преслава и нашли су у земљи не више него само 50 људи, без жена или деце, који су преживљавали ловом”, пише византијски цар Константин Порфирогенит.

Он додаје, мада је тешко веровати у његову објективност јер је то време његове власти, да је Часлав „запосео земљу” и уз помоћ византијског цара (мисли на самог себе) обновио је и у њу вратио народ. Ова држава била је већа од оне којом је управљао његов прадеда Властимир, а под Чаславом се за њу први пут употребљава име Србија. То је био период стабилности, а Часлав је владао више од 30 година (927-960). Ипак, озбиљну претњу представљали су Мађари, а једини извор о том периоду је Летопис попа Дукљанина, врло непоуздан и проблематичан.

Бруталан крај

„Док је владао краљ Часлав, угарски кнез Киш дође са војском у Босну, па је пљачкаше. Тада им се краљ супротстави у жупанији Дрини. Пошто се ту заче битка, младић Тихомил похрли и убије угарског кнеза, па му одсече главу и преда је краљу. Тога дана паде небројено мноштво угарског народа на месту које се зове Цвилино (као цвиљење стоке; тако су тада цвилели Угри, док су их убијали као свиње). Кад је пак кнежева жена сазнала за смрт свога мужа, оде код угарског краља и затражи од њега помоћ и војску да би се осветила. Добивши велику војску, пође против Часлава и нађе га у Срему. Угри провале ноћу у његов шатор, и заробљен је краљ Часлав и сви његови сродници, које заповеди Кишова жена да се везаних руку и ногу баце у Саву”, пише поп Дукљанин.

Шта се дешавало после смрти српског владара није много познато, али зна се да је Србија знатно ослабила и да је вероватно то био крај династије Властимировића иако постоје поједине теорије да су Стефан Немања и његова браћа изданци исте династије.

ЛЕГЕНДАРНИ ЛИКОВИ Свевлад и Селимир: У „Летопису попа Дукљанина” спомињу се имена још неких првих српских владара – Сенубалд или Свевлад, Селимир и Владин или Владан. Ипак, пошто о њима нема никаквих података, сматра се или да је реч о легендарним ликовима или погрешно идентификованим владарима.

Прихватање нове вере – Хришћанска имена

О ширењу хришћанства у то време нема података, али поуздан знак прихватања нове вере уместо старе паганске представља појава првих хришћанских светачких имена. „Хришћанска имена у српском владалачком роду јављају се у генерацији унука Властимирових: носе их најмлађи Мутимиров син Стефан и најстарији Гојников син Петар, који су, по свој прилици, рођени у исто време, између 870. и 874. године. Очеви ових кнежевића били су, дакле, хришћани у првим годинама владавине Василија I”, пише у Историји српског народа (1981).

СИМЕОН И ПЕТАР – Кумство владара: Константин Јиречек у „Историји Срба” наводи да је у ово доба ране српске државе већ значајан хришћански обичај кумства. „Кумство игра улогу већ у односима између бугарскога цара Симеона и српскога кнеза Петра Гојниковића. Петар је био у миру са Симеоном и тај мир био је учвршћен кумством. Када је дошло до прекида, уђоше војсковође Симеонове у Србију, обмануше кнеза Петра, по свој прилици, склапањем новога кумства и заклетвом, али га, приликом личнога састанка, на превару заробише”, пише он.

Словени са Балкана – Арапи: Најхрабрији су Срби и Хрвати

Владимир Ћоровић бележи да „један арапски писац, који је употребљавао савремене изворе, пише за ово време о Словенима Балканског полуострва”. „Он наводи да су западна племена, Срби и Хрвати, најхрабрија и да становници оних крајева зазиру од њих и траже њихову заштиту. Да није њихове племенске расцепканости и суревњивости, како су смели и одважни, ‚не би се с њима могао мерити по сили ниједан народ на свету’”, пише он.

Андрија Ивановић, Курир