Само дан пре него што је у Србији проглашено ванредно стање поводом пандемије корона вируса, 14. марта, нашли смо се на чесми код Бајлонијеве пијаце са Гагом и неколико њених пријатеља бескућника, са циљем да урадимо интервју са њом – да попричамо о њеном искуству на улици, да сазнамо колико је жена она упознала на улици и са којим се све проблемима сусреће, као жена која живи на улици.
Улице су биле пусте целог дана, па нас је тако особље једног ресторана у Скадарској дочекало зачуђено – већ су били спремни на потпуно празну смену, као што су и размишљали како ће и шта ће ако се сви угоститељски објекти затворе услед пандемије. Сели смо, наручили пиће, наздравили и почели разговор.
Како се зовеш?
Драгана Божовић.
Колико имаш година?
48.
Одакле си? Где си провела детињство?
Из Тополе. Тамо сам провела и детињство, све до 1991. године – до деветнаесте године – док нисам дошла у Београд на студије.
Шта си уписала?
Геодезију. То је смер на Грађевинском факултету.
Да, то је мерење земље?
Баш то.
Реци ми, ко су твоји родитељи?
Ја сам усвојена. Мене је усвојила тетка, сестра од мог оца.
Да ли се нешто са оцем десило или?
Моји биолошки отац и мајка су алкохоличари, обоје. Пошто су били тешки алкохоличари, шврљали су около и онда су се развели. Ја сам имала неких 5-6 година кад су ме дали тетки.
Значи, живела си неко време са родитељима?
Да. Међутим, процес усвајања је трајао до моје седамнаесте године.
Да ли си за то време била и у дому?
Не, све време сам провела у породици Божовић, али се увек то усвајање одлагало. Увек је било „не може сад… не може сад” и онда је тата, кад ти кажем „тата“ мислим на човека који ме је усвојио – на теткиног мужа – када је он оболео од канцера и кад се очекивало да премине, да бих ја наследила пензију, брзински је урадио званични процес усвајања, како бих ја променила презиме и наследила ту његову пензију. Значи, ја сам званично са седамнаест година усвојена, али сам увек била ту, са тетком и течом, које зовем „тата“ и „мама“.
Како се зову тата и мама?
Персида и Милосав. Обоје су преминули, нажалост. Он од канцера, она од леукемије.
Кажи ми сада какве су биле те прве године са биолошким родитељима? Тих пет-шест година, имаш неко сећање?
Знаш кад имаш селективно памћење? Ја се рецимо не сећам ничега из тог периода.
Јасно. Јесте ли касније остваривали контакт? Јесу ли живи твоји биолошки родитељи?
Они су сада у селу поред Аранђеловца. Последњи пут сам их видела кад смо имали неко снимање емисије о томе како су бескућници усвојили пса, јер смо Борко и ја усвојили Јоју. Тада су на ТВ Првој биле три емисије о томе и онда су се они после прве епизоде појавили да кажу како имају кућу да нам дају, да имамо где да живимо, односно да дођемо код њих. Ја сам одмах рекла да ми не пада на памет да се после толико година враћам тамо у село код њих, али је мој Борко предложио да ипак то испитамо, да видимо како ће тај живот да изгледа. Ја их зовем онда једног дана и кажем да се ми пакујемо и сутра долазимо, а они кажу „јао, немојте сад, сад је хладно, ајде дођите на лето.” Пре тога, кад сам изашла из болнице била сам примљена у Кумодрашку – у Прихватилиште за стара и одрасла лица – и била сам тамо три месеца кад ме је социјална радница замолила да снимим емисију о томе како бескућници живе по шахтама. И после те емисије су се моји родитељи пријавили у Кумодрашкој да кажу да ја имам где да живим. И мене избаце онда из Кумодрашке на улицу.
Да ли мислиш да су они то радили из неког поноса?
Не, мислим да су само хтели да се експонирају по телевизији да их види цело село, а и неће да се случајно о њима прича као о људима који су одбацили своје дете.
Шта се десило после тога?
После тога се више никада нисмо чули ни видели јер их је мој супруг Борко назвао и рекао да више ни случајно не зову, јер сам била повређена и плакала сам данима. Рекао им је да не жели да чује више да плачем због њих који су ми с*ебали све што су могли у животу и тражио је да ме оставе на миру. Значила ми је та његова подршка и од тад више немам контакта са њима.
А док сте били у контакту, јеси ли приметила, да ли је алкохолизам још увек био проблем са којим су се борили?
Мајка је пила, а отац је престао јер је имао озбиљне проблеме са срцем.
Какав је био живот са тетком и течом – односно твојим правим родитељима, како кажеш?
Одличан. Леп. Мада, пазили су ме много, живела сам к’о под стакленим звоном. Не знам ни колико је то добро.
Знам на шта мислиш. Тетке су слабе на децу своје браће и онда те цео живот пазе као да не умеш сам ни да једеш ни да пијеш.
Да, управо то. Иначе, они су пре него што су усвојили мене 30 година живели сами, а онда је тата умро кад сам ја имала 17 година и та година је била тешка и мени и мами. Она се једва помирила са тим да је он умро.
А реци ми, јеси ли имала неке младалачке снове? Уписала си геодезију, а о чему си маштала као мала?
Могу ти рећи да ни о чему нисам маштала. Ја сам свог првог дечка нашла са седамнаест година и била сам са њим до своје тридесет и друге и ту нема шта да се машта. И кад је требало да се узмемо ја сам увек говорила: нећу, рано је сад, па нећу рано је сад, па нећу рано је сад и онда се појавио хероин.
Кад је то било?
1999. године, током бомбардовања. Хероин је тада коштао 450 динара. Ми смо се вратили из Београда у Тополу. Рачунали смо да неће гађати Опленац, јер је то ипак краљевско место и користили смо хероин за то време.
Јесу ли гађали Тополу?
Нису, били смо безбедни тамо.
Како је употреба хероина утицала на твоју везу са тадашњим дечком?
У почетку је све било океј, међутим врло брзо ту више нема љубави између двоје него постоји љубав само према жутом.
И како сте се разишли?
Код нас није постојао званични раскид. Он је отишао у Америку, ја остала у Београду. После тога он се оженио, па се развео – видели смо се скоро. Вратио се, поново је у Београду. Није ожењен и нема децу, нажалост.
Да се вратимо на питање од малопре. Извини, али занима ме, ипак, јеси ли имала нека велика очекивања од живота?
Па хтела сам да путујем да видим свет. Да будем успешна жена. У чему тачно да будем успешна: не знам. Али сам хтела то. Хтела сам да видим нека егзотична места и хтела сам, наравно, да имам децу, али нажалост нисам могла да имам деце.
Како је све кренуло у правцу бескућништва? Од хероина?
Да, од хероина. Ја сам 2010. године завршила у коми – више нисам имала вене – где да се убодем и бола сам се у дебело месо од чега сам добила хематоме. Нисам обраћала пажњу на то и то се претворило у сепсу и ја сам пала у кому. Ниједна болница није хтела да ме прими јер имам и хепатитис це. И приме ме на крају у Градској болници – примио ме је доктор Ашчерић који је иначе моје годиште.
То је велики проблем са којим се суочавају зависници у здравственом систему и данас. Најчешће наилазе на затворена врата, а болнице се правдају тиме да немају опрему за рад са особама оболелим од хепатитиса це.
Да, тако је и сад. Тако је одувек. Лечили су ме шест месеци тамо и онда сам добила декубитус. Од лежања ми се појело сво месо са леђа све до костију. Онда су морали да ми раде трансплантацију коже. Кожу су пресађивали са дебелог меса и бутина. Имала сам 12 операција и тада није успела ниједна. Не прими ми се уопште моја кожа. Све ране су ми дошле до костију.
Шта си радила кад се ниједна операција није показала успешном?
Отпустили су ме и рекли ми да једино могу да чекам да зарасте само. С тим што сам ја имала упут за Звечанску за пластичну хирургију и опекотине. Пошто је то на леђима гнојило и гнојило катастрофа, мене тамо прими докторка Весна Ракић као хитан случај. Тамо сам лежала два месеца. Докторка ми је урадила 4 операције и то на леђима се одмах примило. Онда ми се опоравила и једна рана на листу, али једна на колену никако није зарастала. Докторка је стварно покушавала све и свашта и успела је, хвала Богу, да ми закрпи леђа и све то доле и после два и по месеца сам изашла из Звечанске.
Од 1999. до 2010. док ниси пала у кому, где си живела?
Повремено у Београду, повремено у Тополи. Имала сам кућу у Тополи, а у Београду сам изнајмљивала стан.
Да ли је 2010. година прва година коју си провела на улици?
Тако је.
Како је изгледао твој први дан на улици? Сећаш ли се тога? Можеш ли да ми опишеш?
Ја сам до тада живела код једног дечка у Железнику. Две године сам била код њега док ми се није догодила кома 2010. Међутим, кад сам изашла из болнице, његова мајка није хтела да ме прими назад. Кућу у Тополи сам већ до тад продала. Узела сам 20 хиљада евра и живела од тога, а 10 сам позајмила његовој мами да откупи стан – с тим што ја нисам тражила никакву потврду. И кад сам изашла из болнице мене је она ставила на аутобус и вратила назад до Градске болнице. Сместила ме на клупу у парку и рекла ми је: Чекај. Ја је питам шта да чекам, па немају више за шта да ме приме, а она ми опет каже: Не знам, чекај. То се све дешавало између мојег преласка из Градске болнице у Звечанску. А мој први дан на улици после Звечанске је изгледао тако што сам изашла из Звечанске на штакама и где одлазим? Одлазим у Студентски парк да нађем ортаке. И знаш шта сам прво урадила после свих тих операција? После свега тога што се десило – отишла сам на шему. Обојица, претпостављам, знате шта је сквот? (Гага се обраћа мом колеги Милошу и мени, примедба, В.В.).
Да, знамо…
Е, мене је друг одвео у задужбину Оље Ивањицки на Косанчићевом венцу, код Саборне цркве и ту је било 13-14 соба несређених. Хаос, прави хаос. Ми онда средимо једну собу где бих ја могла да живим са њим, јер је морао да ме пази, пошто сам тек изашла из болнице и била сам на штакама. Ми смо то сређивали, сређивали и сређивали и на крају нас је живело четрнаесторо ту. Свако је имао своју собу. Имали смо струју, набавили смо шпорете, телевизоре, фрижидере, блиндирана врата, сову на вратима. Мурија је долазила сваки дан да проверава шта радимо ту. И ту сам живела четири године, можда и пет. Тада сам ја имала неку казну за неку крађу од десетак година раније и отишла сам у притвор у Петровац код Крагујевца јер је дело извршено у Тополи, и кад сам се вратила после два месеца више никог није било од старих станара, него су се ту уселили Цигани. Преко пута нашег сквота живела је Дубравка Марковић, она је водила Хит недеље и Хит месеца и њој су почели они да сметају. Сметали смо јој и ми, али је то некако толерисала, а онда је њих пријавила и цео сквот је био расељен.
Шта се затим догађало са тобом?
Борко и ја одемо у Гучу и враћамо се тринаестог августа. Нас позове ортак са сквота и пита где смо, пошто је сутра селидба. Ми га ту питамо каква селидба, а он нам објасни да смо добили алтернативни смештај од града Београда у Јабучком Риту у контејнерском насељу. То је било 2014.
Како сте налазили паре за Гучу и зезање?
У Гучу нас је одвео Борков најбољи ортак који је имао много пара, а сад их више нема. А иначе смо се за паре сналазили као и сад – седели смо и жицкали.
Од кад си са Борком?
Од децембра 2013.
Онда вам је Гуча била као неки мали излет за почетак?
Да. Било нам је лепо тад.
И, јесте ли стигли на исељење?
Стигли смо тринаестог августа и преселили се. Живели смо две године у том циганском, контејнерском насељу у Јабучком Риту и могу ти рећи да је било сасвим океј. Људи оданде су према нама били дивни. Никакве проблеме никада нисмо имали. Било је само пар, да кажемо, белачких породица, све остало Цигани, али дивно смо се слагали.
Да, у ромском контејнерском насељу Макиш имам доста пријатеља и познаника и сад, ви сте вероватно имали кревете, а они их често не користе јер су већином муслимани и једу, седе и спавају на поду. И онда се увек нађе неко паметан да каже: зашто они немају кревете и слично, а њима је то у култури.
Знам, ишла сам код много њих и стварно је тако. То поштују и тако седе и спавају на поду. Ми смо имали кревете и све, али кад смо свраћали код њих као пријатеља, кад год би нас понудили да једемо, иако већина има и столове за госте, ми би поседали на под и јели са њима.
Да, а често наилазе због тих ствари на осуду – нема кревет и то ти је прича.
Али они раде, убијају се од посла. Раде као ненормални. Имају велике породице и по цео дан раде и успеју да прехране сву децу.
Како изгледа твој дан у животу данас?
Цео дан на улици. Жицкање и сналажење за преживљавање. И онда одем да преспавам у неком штеку. У принципу, никад нисам преспавала скроз на улици, али сва та места где се сналазим да спавам најчешће немају ни струју ни воду ни кревете.
Како проведеш време са друштвом са Бајлонија?
Седимо, блејимо, свађамо се, неко се потуче, онда се сви мире, па се опет свађају.
Је л’ се причају увек исте приче или има и неких нових?
Па, причају се углавном старе приче о неким временима кад је било боље, али буде и нека нова о нечијем доживљају.
Кад се прода стан колико брзо оде новац кад си зависник?
Врло брзо, ја мислим да је мојих 20 хиљада отишло за два месеца на хероин. Сваки дан зовеш такси, идеш Железник – Карабурма. Чекаш шему, па назад. Узмеш пет грама мислиш остаће ми и за данас и за сутра и наравно да ти никад не остане ништа. Па онда купујеш храну и остале ствари – није само дрога, али паре оду одмах.
Знаш ли да је НВО Веза радила истраживање на три насумично изабрана пакета хероина од по грам са улице и можеш ли да погодиш колико хероина има у једном граму хероина?
Јако је мали проценат. Рекла бих 33 посто.
Веруј ми, претерала си.
Знала сам да сам претерала, знам да је баш јако мали проценат.
Од један до три посто је проценат хероина у једном граму.
Па да, то се све меша са парацетамолом, са мишомором. Ја сам била навучена на мишомор. Знаш каква је то криза од мишомора? Јесте то мала количина, али много те дрма. Ти ту ни не знаш на шта си све навучен.
И када су то рекли корисницима, корисници су им рекли да знају за то, али да их “ради” цела та прича око набављања дроге за следећи дан, јурњаве, таксији…
Да, да, да. Адреналин те ради. Како ћеш сад, шта ћеш сутра. Где да нађеш паре и то.
Реци ми колико си ти упознала жена које живе на улици?
Мало. Врло, врло мало. Ни десет посто људи на улици нису жене.
А код чесме да ли долази још нека жена?
Да, долазила је једна жена која има 64 године, али не могу да кажем да је она баш бескућник пошто она и супруг имају собу која је њихова и у којој живе, с тим што она сваки дан проведе на улици, жицка и све то. Јако мало жена сам видела на улици.
Како се ти као жена сналазиш са свим потребама, на пример кад имаш менструацију?
Кажем, момци треба ми да купим улошке и увек се дају паре. Али то је зато што и ја жицкам, не седим по цео дан са њима и чекам. Ал` кад не зарадим паре питам и увек се дају паре за то. А делом је тако зато што су то људи са којима сам ја била пријатељ и пре улице. Немам тај проблем да кажем да ми треба за неке основне ствари, с тим што више немам с тим проблема, хвала богу (смех).
Шта мислиш колико је теже женама на улици него мушкарцима? И да ли је, по твом мишљењу, теже?
Могу искрена да будем и да кажем да мислим да је женама мало лакше.
Због чега то мислиш?
Зато што ће жена која има довољно искуства на улици лакше да одради будалу за паре, него што ће да одради пет мушкараца. Они врте причу и не добију ништа и онда дођем ја као жена, бацим причу, а њима кажем да ми чувају леђа ако се нешто деси. Иначе кад је много тешка ситуација, па жицкамо редом, сваки трећи пролазник каже “иди па ради”, а ти док се оправдаш да ли си инвалид и какве све проблеме имаш, они оду и онда прећутиш све то. Прећутиш то пребацивање и понижавање. Сад кад погледам, нека буде да је женама и мушкарцима подједнако тешко на улици.
У свету се сматра да је женама теже. Да су подложније свим врстама насиља.
Да, да. Жена сама на улици – то је вероватно много тешко.
Значи делиш то – ти си жена која има неку групу подршке и жене које су потпуно саме?
Да, ја нисам сама тако да не знам како то изгледа. А и ако сам сама увек знам да је ту око мене неко кога на неки начин познајем и онда се осећам сигурније.
Реци ми, која су најнепријатнија искуства која си доживела на улици?
Кад ми је један познати кошаркаш на питање има ли мало новца да ми да рекао, бићу вулгарна: Дам ти *ура*. Е, то ми је било најнепријатније искуство. Сви остали свашта су ми говорили и лепо и ружно, али ово је било одвратно. Толики човек и каже нешто тако одвратно, док је Котуровић на пример нешто сасвим друго – отворен човек, поприча, помогне. Жао ми је што му је умро пас прошле године. Поред тога, директор Филхармоније Тасовац често помогне, као и један режисер, али само кад му се обратиш исправним именом.
Чему се радујеш у животу?
Радујем се кад сам са Јојом. Радујем се кад искрено могу да се испричам са неким за кога знам да ми је прави пријатељ и да ће ме разумети. Радујем се понекад и кад плачем. Зато што ја Борка и даље волим, шта год да се десило међу нама и кад ме неко од мојих пријатеља схвати у томе; кад разумеју ту нашу љубав, а не кажу ми – како можеш са њим после свега. Чему се још радујем? Некад се радујем новом дану, а некад помислим зашто сам уопште дочекала нови дан? Јер ја сам далеко у климаксу и ту се расположења мењају. Радујем се кад чујем лепе вести, као за Салета (Сале је Гагин и мој заједнички пријатељ. примедба В.В.), да се излечио од алкохолизма и извукао са улице. Ја бих волела да се то дешава чешће, а то је један једини случај за који ја знам у последњих не знам колико година.
Има ли нешто од чега страхујеш?
Страхујем само од батина. Од смрти не страхујем. Имала сам три клиничке смрти и од тога уопште више немам страх.
Колико ти се често у последњој вези дешавало да трпиш батине?
Прилично често.
И у том смислу се каже да је женама теже, једноставно мушкарци су јачи физички и могу да малтретирају и туку.
Да, али то је мој избор. Мој избор је то што сам после сваких батина остајала са њим.
Последњи пут ти се то десило за Нову годину?
После првог ударца у браду пала сам у несвест. Након тога ме је ваљда неком штанглом ударао по глави и сва кожа са чела ми је попуцала – сад сам ушивена као Франкенштајн. Сломио ми је десну руку и нос.
То је било баш сурово…
Ја ти кажем, после првог ударца се ничега не сећам. Он је после кад је завршио рекао нашем ортаку Милошу да назове хитну помоћ и легао је да спава. Милош ми је после рекао да су ми очи биле скроз крваве. Онда су дошла кола хитне помоћи и полиције и Милош ме је снео доле, завршила сам у хитној и нисам имала појма шта се даље догађало. У Ургентном центру у пет-шест ујутру дошао је социјални радник и питао ме шта се десило, ја испричам. Он ме пита ко ми је то урадио и ја не кажем Борко, него кажем Петар, пошто је Борку средње име Петар. Онда су ту били форензичари и фотографисање. Тад ми кажу да су Борка привели претходне ноћи и пустили га у 23:27 и да ће доћи да га хапсе следеће вече у пола 12. Питају ме да ли смем да идем тамо, ја им одговорим да смем. Стигнем у стан и не нађем Борка. Милош ми каже да га нема цео дан. После два дана дошла је полиција и уручила ми позив за суђење и кажу ми да од мене зависи да ли ће он изаћи или не. Тек тад ја схватим да је он већ приведен. Кажу ми да он неће изаћи ако се ја не појавим, на шта им одговорим да ћу доћи. Међутим ја одлазим у суд, а тамо судија човек из Тополе. Поред тога вештак који му је 20 година раније вештачио кад је Борко опљачкао Етнографски музеј. Он је то опљачкао тако што је ушао, подигао стакло и покупио оно што вреди, као обичан посетилац музеја и три месеца после га ухапсе док је продавао то украдено неком човеку. Судија каже мени да ме се сећа, да је 1983. годиште из Тополе и да ме зна. Ја се ту зачудим и насмејем и питам га како може да ме се сећа кад сам ја једанаест година старија од њега? Ви сте били са тим и тим дечком у вези, каже ми. Ја кажем да јесам. Питају ме да ли желим да сведочим, јер имала сам право да не сведочим као ванбрачна супруга, где ја одбијем да сведочим. Причали су ми после да би да сам га ја теретила добио најмање 5 година.
Колико дуго је трајао твој физички опоравак? Кад ти је зарасла рука?
Гипс сам носила 21 дан. Никаква физикална после, ништа.
Реци ми сад, како спаваш ноћу?
Тешко…јако тешко…некад под седативима. Некад под дејством алкохола, али сан од алкохола траје два сата и тежак је. Ретко кад скупим шест-седам сати сна. Баш ретко. Просто не могу да спавам.
Колико си смештаја променила откад си на улици?
Рецимо 5-6. То су све људи које сам знала од раније.
И како ти иде навикавање на кревет?
Свуда сам се навикла. Пар ноћи проблеми, а после тога лако.
Шта волиш да једеш?
Све. Од осамнаесте године надаље све једем.
Волиш ли музику. Неки посебан бенд или песма?
Омиљена песма ми је Creep од Radioead.
Јел стигнеш некад негде да је чујеш?
Стигнем, наравно. Бар сад имамо телефоне, па кад имам интернет скинем ту песму.
Кад си је последњи пут чула?
Можда има месец дана.
Мало остављаш да се ужелиш?
Да, да. А што се филмова тиче, одавно их нисам гледала јер немам где. Последње што сам гледала је реприза серије Вратиће се роде. У ствари на интернету смо гледали и то одједном све епизоде.
Да ли чуваш неке ствари за које си везана?
Већ смо причали, врло сам везана за људе са чесме, за мужа, за музику, то си већ закључио, али једина ствар коју чувам већ пет година је овај прстен. То ми је поклонио Ник, мој најбољи пријатељ. Он је веома добар човек. Запослио се, хвала Богу.
Сале ми је причао да ту на чесми доста често неко премине и да само дођу, покрију белим покривачима и возе у мртвачницу?
Не покрију, само стрпају у црни џак и возе даље. Има много случајева таквих.
Ту на чесми циркулише доста људи. Колико времена си ти ту и колико мислиш да је за то време људи преминуло?
Ту сам, значи, десет година. А преминуло је много људи. Што Ник каже не може више ни да се сети свих људи.
Који би то био број отприлике?
Колико ја знам око четрдесет људи, од 19 до шездесет и нешто година.
Како реагујете на то што седите, по мом мишљењу на једном од….
Проклетијих места.
Не бих рекао проклетијих, него најчуднијих, јер је са једне стране боемска четврт где сви долазе и троше паре, са друге вам је Цетињска где сви долазе и троше паре, а вас нико не види?
Е, па ту где се троше паре, ту се и дају паре.
Ок, али код вас на клупи неко умре, а овамо са свих страна људи славе.
Ево, петог марта нам је преминуо један од мојих најбољих пријатеља, 1979. годиште. Није преминуо на улици, него у болници. Примили су га. Умро је од воде у плућима. Али знаш како, бар је то код нас који живимо на улици, да не кажем уличара, тако – та туга кратко траје. Помињемо те људе увек, стално, али та најтежа туга кратко траје.
Реци ми ко су ти сада најбољи пријатељи?
То су Микан, Жак и Милош.
Када си последњи пут узимала хероин?
Хероин сам последњи пут узела пре пет година.
Да ли би рекла за себе да сад немаш потребе за тим?
Немам никакве потребе, али пијем. И кад имам паре, не падне ми на памет да узмем хероин.
Колико мислиш да си ти упознала бескућника за сво ово време? И да ли би могла да прокоментаришеш то што сам ја од многих бескућника чуо да има између 4 и 5 хиљада бескућника на улици.
Ух, колико сам ја упознала – много, не могу ни да ти дам оквирни број, а што се тиче цифре од 4-5 хиљада, ја мислим да има много, много више.
Кад кажеш бескућници мислиш само на оне који живе на улици?
Не, ја мислим и на људе који имају какве-такве куће, али по цео дан проводе на улицама и жицкају, јер немају од чега да живе. Ја и њих сматрам бекућнцима.
Да, питам те ово јер постоје разне класификације бескућника – они који немају никакву имовину, они који имају своју имовину, они који немају ништа, па раде и живе код неког пријатеља или плаћају смештај док имају посао…
Ми имамо једног човека који је из Борче. Има два стана и неку земљу, ранч. Има жену код куће, али долази сваки дан на чесму, пије и жицка и њему је жеља, пази, права жеља, да умре на чесми жицкајући.
Шта мислиш колики је број људи који је изабрао такав живот и да ли неко уопште бирао то или су већину животне околности довеле до улице?
Пола-пола.
Ти си ипак на улици нашла мрежу људи са којима се међусобно помажеш.
Да, много је битно наћи мрежу људи, чак и кад су бескућници и могу ти рећи да мислим да се међу њима, у таквим тешким околностима, нађу прави пријатељи и то много чешће него да живимо “нормалним” животом.
Вероватно зато што се ту много тешких ствари проживело, па људи имају више разумевања?
Управо због тога.
Да, то ми је и Сале причао.
Ја сам њему једну јако велику глупост направила док сам лежала у болници, а он се још лечио од алкохолизма и било му је препоручено да се клони старог друштва. Много ми је криво због тога. Позвала сам га и замолила га да однесе пола литра ракије овим мојима на чесми, јер нису имали ништа. Он ми је рекао само: “Јао, Гаго, немој то да ми радиш.”
И јел урадио то?
Јесте. Али мени је криво због тога што сам га ставила у ту позицију.
Ок, рекла си да има само још једна жена ту на чесми са тобом. Да ли би ти пријало да имаш још женског друштва?
Знаш како, много ти је лакше кад си једна у мушком чопору да доминираш (смех). Шалим се, не би мени сметало. Волела бих још друштва.
Колико дуго си се школовала?
Три и по године. Пре тога сам у Тополи завршила гимназију.
Шта сањаш кад спаваш? Имаш ли можда неке снове који се понављају?
Има их. Има и снова који се настављају.
Да ли би поделила неки сан са нама?
Није то ништа упечатљиво. Углавном сањам нешто из прошлости што је било лепо, па се прекине сан, па ја желим да га наставим и онда некад успем да наставим, а некад не. И кад успем, мало ми буде лакше ујутру.
Јеси ли религиозна?
Да. Откад сам са Борком. Он је путовао много по манастирима и јако је религиозан. Ја сам научила многе ствари од њега. Почела сам да верујем у много тога.
Како примате неког новог члана на чесму? Да ли неко само дође или?
Жак доводи нове чланове (смех). Шалим се, али обично Жак доводи људе.
Да ли се деси некад да неко само дође и ви га прихватите?
Не, то не може. То се не дешава. Мора да познаје некога. У Србији је све преко везе, па и бескућништво (смех).
Да ли некад сањаш кревет?
Не. Никада.
Да ли некад сањаш “нормалан живот”?
Да. Често.
Волиш ли улице? Проводиш доста времена на улицама, па отуд питање.
Волим. Да, волим.
Има ли нешто што баш не волиш?
Лаж. Превару. Издају.
Да ли волиш боје?
Да. Црну и белу. А то уопште заправо нису боје. Једно је одсуство боја, а друго је оно што упија све боје.
Хоћеш онда да урадимо фотографије црно-беле?
Да, то ти је моја препорука.
Волиш ли природу? Успеш ли да одеш негде откако си на улици?
Баш волим. Успевам само до Калиша. А одрасла сам на Опленцу где је прелепа природа и отуд та љубав.
Играте ли негде на улици друштвене игре: карте, шах?
На улици не. Само кад смо у кући. Мене је отац научио да играм шах, а играмо и друге игре. Жак игра шах и то јако добро.
Постоји ли икаква помоћ од државе?
Постојала би кад бих ја имала средстава за вађење личне карте и адресу на којој бих била пријављена. Без тога ништа. Али сад сам се са Милицом из Друмодома договорила како ћемо да извадимо личну карту.
Од свих тих емисија јеси ли имала неку корист на крају?
Једино што је моја екипа из средње школе платила кирију за пет месеци становања за мене и Борка. И то је лепо.
Омиљено пиће?
Вотка. Није вотка ракија, али *ебига. (смех)
Имаш ли уопште неке планове за будућност с обзиром на то да живиш на улици?
Не размишљам превише о будућности. Више се сећам неких ствари, Али, као што сам рекла, сад покушавам да извадим личну карту и надам се да ће то покренути мало неке ствари.
После неколико сати проведених у разговору, отпратили смо Гагу до чесме где ју је чекало цело друштво и пас Јоја. Договорили смо се да ће њен интервју бити готов за највише петнаест дана и растали се. Уследило је ванредно стање, Гага и друштво су једва преживљавали на улици. Нису имали приступ местима са чистом текућом водом. Нису имали приступ маскама и рукавицама. Нису имали храну. Чак их је и полиција неколико пута терала са чесме на друге локације „где би се мање видели”. На срећу, Гага је и то преживела.
Вук Вучковић, Адра
Фотографије: Милош Стошић
