Разлика између АУТОКЕФАЛНОСТИ и АУТОНОМИЈЕ и какав је био статус цркве у Црној Гори после 1766. године

Термин „аутокефална црква“ је настао крајем IV века после Христа. Потиче од грчке речи αυτοκεφαλία ( αυτός-само и κεφαλή-глава) и означава самосталну управу и независност одређене цркве како изунутра (у односу на друге помесне цркве) тако и споља (у односу на околности, најчешће државу у којој се налази).

Овакав вид црквене независности формулисао је Други васељенски сабор (Цариградски сабор 381. године) на основу тога што је сваки апостол самостално проповедао хришћанство и на тим местима оснивао независне хришћанске општине, рукополагао презвитере и постављао епископе. Све аутокефалне цркве су равнопавне и заједно чине „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“ чија је глава Исус Христос.

Проф. др Сергије В. Троицки на интересантан начин објаснио је однос аутокефалних цркава тако што је тај однос довео у сличност са односом држава у федерацији док је Римокатоличку цркву, у истом духу, поистоветио са апсолутном монархијом.

Суштина аутокефалије је у пореклу власти

Суштина аутокефалије је у пореклу власти тј. пореклу епископске службе. Свака аутокефална црква сама хиротонише своје епископе, укључујући и првог епископа без да тражи сагласност неке друге цркве. Из овога происходи друга одлика аутокефалности – самостално судство; што је и непроменив принцип канонског права који гласи: „Право да суди има онај ко има право да хиротонише“. Носилац аутокефалне власти јесте епископат аутокефалне цркве, док органи аутокефалне власти јесу Сабор свих епископа, први епископ ( митрополит, патријарх итд), синод, а Картагински сабор говори и о периодичним или привременим саборима (18. и 127. правило).

Аутокефалности једне цркве претходе фактори и услови који морају бити већински испуњени, али само испуњење тих услова не подразумева да аутокефалност наступа по сили закона, но они само играју битну улогу у одлучивању правног чиниоца да ли ће дати аутокефалност или не…

Фактори аутокефалије представљају правне чиниоце тј. носиоце суверене власти у цркви који фактички стварају, дају аутокефалију.

Кроз историју су ти правни чиниоци аутокефалије били: Апостоли, Васељенски сабор и аутокефалне цркве које за разлику од претходна два и данас имају ту могућност. Ова три чиниоца имају овлашћење да стварају нове аутокефалне цркве док се у теорији јављају и погрешни ставови па се поред наведених чинилаца наводе и воља државе (што се покушава данас у Црној Гори), воља Цариградске цркве (Мешање Цариградске патријаршије у јурисдикцију цркава у дијаспори од стране патријарха Мелентија Метаксакиса 1922. године) и воља осталих аутокефалних цркава осим цркве-мајке.

Услови за аутокефалију не стварају аутокефалију, но само омогућавају да се по канону, законски и целисходно изврши деловање горепоменутих правних чинилаца у циљу давања аутокефалије.

Услови могу бити унутрашњи и спољашњи.

Унутрашњи услови се деле на материјалне (постојање воље дела цркве) и формалне (могућност самосталног фунцкионисања). Материјални услов за аутокефалност јесте да одређени део цркве изрази жељу да се одвоји од цркве-мајке и тако постане нова аутокефална црква. Као представник одређеног дела цркве може се јавити православно становништво тог дела цркве и јерархија тог дела аутокефалне, мајке-цркве (у теорији стоји и воља државе као представника дела цркве, што се у историји и дешавало за време Византијског царства када је цар био представник православних и мандатар црквене власти). За постојање материјалног услова неопходна је сагласност народа и јерархије дела цркве (данас само у теорији – и државе), а уколико нема сагласности то само нарушава оправданост давања аутокефалије том делу цркве. Формални услов је испуњен када постоји способност једног дела цркве за самосталан живот, а као минимум тог услова се наводи постојање четворице односно тројице епископа из разлога што је за избор и хиротонију нових епископа потребно бар три, а у изузетно правданим случајевима два епископа.

Спољашњи услови за аутокефалију тичу се средине у којој се дотична црква налази и ти услови нису неопходни али могу се показати као мотиви за тражење аутокефалије и служе за процену целисходности проглашења аутокефалије. Ти услови огледају се у политичкој самосталности, националној структури становништва и територијалном положају и удаљености у односу на Мајку-цркву.

Аутономија

Аутономија долази од грчке речи αυτονομία (αυτο-сам и νομος-закон) и значи самозаконодавство, самоуправу, самосталност. Аутономија може бити спољашња и унутрашња. Спољашња аутономија је она према држави док унутрашња аутономија је аутономија у самој Цркви, унутрашњој организацији (у Православној цркви су епархије аутономне у односу на Патријаршију, аутономија манастира, парохија, ставропигије итд). Границе аутономије једне цркве одређује аутокефална црква, а овлашћења једне аутономне цркве могу ићи дотле да се по неким основама она може поистоветити са аутокефалном црквом или чак имати и већа овлашћења од цркве са ограниченом аутокефалијом. Услови за аутономију су (1) унутрашњи: воља јерархије и народа односног дела црква, а може и световна власт уколико заступа вољу православног народа; и (2) спољашњи: политичка подела територије аутокефалне цркве, национални аспект и територијални услови. Наиме, услови за аутономију су исти као и за аутокефалију само што за аутономију ови услови могу бити испуњени и у мањој мери и нису толико значајни као код аутокефалије. Чинилац аутономије може бити или Васељенски сабор или односна аутокефална црква. Став других аутокефалних цркава није релевантан.

Суштинске разлике између аутокефалне и аутономне цркве: (1) Аутокефална црква има своје епископско прејемство тј. сопствени извор власти те сама хиротонише своје епископе док аутономна црква хиротонију свог првог епископа, а понекад и других епископа, прима од мајке-цркве, (2) самоуправа аутономне цркве је ограничена статутом који доноси аутокефална црква, а аутокефална црква сама доноси свој устав и у потпуности је самостална и независна, (3) поглавар аутономне цркве обавезан је да током богослужења помиње име поглавара односне аутокефалне цркве што је симбол зависности, (4) Аутономна црква има обавезу да узима миро од цркве-мајке, за разлику од аутокефалне цркве која сама спрема миро (међутим, ову обавезу могу имати и неке аутокефалне цркве као што је случај са Српском црквом која је без обзира на аутокефалију након Берлинског конгреса и томоса из 1879. године, морала да узима свето миро од цариградског патријарха), (5) аутономна црква као саставни део аутокефалне цркве мора да учествује у издржавању централне управе цркве-мајке, (6) као виши суд аутономне цркве узима се суд аутокефалне цркве, (7) као део аутокефалних цркава, аутономне цркве могу да одржавају везе са другим аутокефалним црквама само преко централне власти цркве-мајке, тачније, аутокефалне цркве.

Црква у Црној годи после 1766. године

Када се погледа порекло епископске династије у Црној Гори после 1766. видимо да су се поглавари те цркве хиротонисали или у Сремским Карловцима (као Петар Први Петровић 1784. године) или у Русији (као Петар Други Петровић Његош 1833. године, епископ Никанор Ивановић 1852. године и владика Иларион Рогановић 1863. године) што значи да већ по том основу не може бити речи о аутокефалности цркве у Црној Гори. Такође, познато је да у Црној Гори никада није истовремено било више од једног епископа у тој цркви те није било могуће да таква црква делује као аутокефална управо због немогућности да самостално хиротонише и суди својим епископима. Црква у Црној Гори дакле, није имала независност ни изунутра (у односу на друге аутокефалне цркве) нити споља- у односу на државу, посебно за време краља Николе.

На крају, нигде није забележено да се црква у Црној Гори, као саставни део Пећке патријаршије, односно Цариградске патријаршије од 1766. године, изјаснила преко свог епископа да жели аутокефалију нити је икада забележено да је Цариградска патријаршија послала томос којим се иначе даје аутокефалност црквама.

Иако знамо да одређене политичке елите у Црној Гори данас релативизују и занемарју како историјске чињенице тако и целокупно црквено право, морамо се борити за право и правду сећајући се речи патријарха Гаврила које је упутио сепаратистима „Македонске цркве“: „Док сам ја жив Црква Светога Саве неће бити подељена. Ми ћемо радије наше главе изгубити, него што ћемо вашој незаконитој пресији изаћи у сусрет…“

Радош Милићевић, студент треће године Правног факултета Универзитета у Београду

Лектура, коректура и редактура: Хронограф