Хитлер НИЈЕ одбио да се поздрави са Џесијем Овенсом – ИСТИНА је потпуно другачија

Сам Овенс не говори о руковању, али уопште не спори да га је Хитлер поздравио. „Кад сам прошао поред Канцелара он је устао, махнуо ми је руком, а ја сам му одмахнуо. Мислим да су хроничари претерали у лошем приказивању немачког Фирера“, каже он у документарцу који се појавио 1970.

Гебелсу је приписана реченица да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. Боље упућени кажу да је та реченица звучала више као: Погледајте шта Британци раде: Понављају неку лаж по хиљаду пута, док не постане истина.

Једна од прича која се уклапа у то да безброј пута поновљена лаж постаје истина, вероватно је она о томе да је Хитлер побегао са стадиона да се не би поздравио са олимпијским победником Џесијем Овенсом.

Познати новинар Горан Милић посведочио је да му је атлетичар Артур Такач, учесник те олимпијаде, потврдио да се Хитлер руковао са Овенсом.

– Такач је био Јеврејин и партизан, не верујем да је имао мотив да брани Хитлера. Рекао је да је Хитлер направио довољно зла, да нема смисла додавати му још и то – рекао је Милић.

Немачки новинар Зигрфид Мишнер тврди да је Овенс у свом новчанику носио слику на којој се он рукује са Хитлером.

– Овенс ми је показао ту слику. То је био један од најлепших тренутака у животу. Они су се срели иза победничког постоља и светска штампа није могла то да фотографише.

Међутим, његове тврдње је немогуће доказати, јер су сви учесници мртви. Али је објаснио разлог зашто нико није хтео да говори о том догађају онако како се збио.

– Послератна Немачка је мислила да је Хитлер игнорисао Овенса, а ми смо одлучили да не известимо о тој фотографији. Постигли смо договор да би и требало да се настави са представљањем Хитлера као негативца – рекао је Мишнер.

Сам Овенс не говори о руковању, али уопште не спори да га је Хитлер поздравио.

– Кад сам прошао поред Канцелара он је устао, махнуо ми је руком, а ја сам му одмахнуо. Мислим да су хроничари претерали у лошем приказивању њемачког Фирера – каже он у документарцу који се појавио 1970.

Оно што је најзанимљивије је да је лажно опањкавање Хитлера у вези са Овенсом настало из сличног догађаја, али са друге стране Атлантика. Олимпијског шампиона није примио, нити се са њим руковао, нити се поздравио – амерички председник!

Френклин Д. Рузвелт је из страха од реакције гласача јужним државама САД, одбио да прими Овенса у Белој кући. Очекивали су се избори, и Рузвелт није хтео да због руковања са црнцем изгуби гласове.

Овенс никад није крио да га је понизио његов председник, а не немачки канцелар. У Немачкој сам био слављен као олимпијски шампион, а у својој земљи сам морао ићи у задњи део аутобуса, говорио је Овенс.

Како настаје ова прича, коју би, да се не ради о Хитлеру, данас звали пропагандом и уплитањем политике у спорт? Политика и Време, београдски листови који су извештавали из Берлина, не помињу овај инцидент. Наводи се да „немачка публика, иако јој се свидело трчање црних атлетичара, није га дочекала са нарочитим одушевљењем“.

Занимљива констатација, јер је Овенс савладао домаћег такмичара, па није јасно какво одушевљење је очекивао новинар Политике.

Да ли је постојало расистичко расположење? Љубимац немачке публике, Карл Лудвиг „Луц“ Лонг, специјалиста за скок у даљ и троскок, помогао је Овенсу да се смири и прође квалификације. Овенс је два пута преступио, и следећи скок га је могао избацити из трке за медаљу. Лонг је лежао поред Овенса и указао му на грешку. Улио му је самопоуздање, рекавши да се одрази раније, јер има дужину да достигне норму за финале, која износи 7,15 метара.

Овенс је у финалу оборио светски рекорд и иза себе оставити Лонга. На победничком постољу, Лонг поздравља тада још увек некомпромитованим поздравом – уздигнутом десницом. Касније, као војник Вермахта, страдаће на Сицилији 1943.

Но, вратимо се Хитлеру. Он се спомиње у спорном контексту тек касније. Другога дана олимпијаде, он напушта стадион и не поздравља двојицу освајача медаља у скоку у вис, Џонсона и Албритона, обојица Афроамериканци. Немачки протокол каже да је фирер напустио стадион да би избегао гужву, али енглески Дејли Хералд, на који се позивају Време и Политика, пишу о томе да је Хитлер одбио да честита победницима због боје коже.

Истина је нешто другачија. Хитлер је првог дана заиста честитао финском и немачком атлетичару. Из МОК је Хитлеру замерено да крши протокол, јер није био званично лице него само гост на стадиону. То што је био први човек земље домаћина није му давало право да се гура у прве редове и честита победницима. Хитлер је то прихватио, и надаље је само приватно четститао успехе немачким спортистима.

Овај догађај је ипак искориштен за антихитлеровску пропаганду, али у главној улози није био Џонсон, него његов далеко познатији цимер из олимпијског села Џеси Овенс, који је стекао глобалну славу. У фаму која се ширила о Хитлеру су се уклапале његове расистичке изјаве о црним спортистима, које му се касније приписују.

Алберт Шпер, касније кључни сведок покајник у Нирбергу, у „Сећањима из Трећег рајха“ наводи да је Хитлер коментарисао да су Американци криви што су допустили да им медаље освајају црнци, и да се никад не би руковао са њима. Тада је наводно одбио предлог да се слика са Овенсом.

Занимљиво је да немачко министарство пропаганде забрањује неким новинама да вређају црне спортисте, јер је то Немачкој кварило углед у свету.

Још занимљивије је да у поменутој „Причи о Џесију Овенсу“ сам атлетичар тврди да му је после олимпијаде са више страна саветовано да не демантује ту фаму о неоствареном блиском сусрету са Хитлером. Да ли је заиста дошло до руковања, и да ли је то заиста сликано? Очевици тврде тако. Сам Овенс тврди да Хитлер није утекао пред њим, него да му је махнуо. Чини се да читава фама о овоме заиста спада у ону „хиљаду пута поновљену лаж“ која је постала „истина“.

Марко Шикуљак, Недељник