Манастир Решковица је српски православни манастир који се налази недалеко од места Ждрело, на путу Петровац на Млави – Жагубица. Припада Браничевској епархији. Манастир има има три храма у изградњи, постављених на спрат један изнад другог, а посвећених Светим Апостолима, Светој Екатарини и Светој Тројици. На путу према Горњаку, пре уласка у Горњачку клисуру, још издалека се види недавно обновљени манастир Светих апостола Петра и Павла, сада посвећен Светој Тројици.
Манастир Решковица је задужбина кнеза Лазара, као и Горњак у оближњој Горњачкој клисури. Биће то први скитски манастир у Србији после средњег века, где ће се живети по јерусалимском типику.
Само пар километара од села Ждрела, по валовитом и шумовитом терену, аутомобилом или пешице, долази се у малу котлину, окружену брдима. На месту, непогрешиво изабраном по захтевима онога времена за српски православни манастир, са речицом Орешковицом што извире недалеко одатле, окружен стрмим и шумовитим падинама брда, налазе се цркве чувеног манастира.
Дубока зелена долина између високих белих литица хомољских врхова Великог Вукана и Лукиног камена крије китњаст храм српско-византијског стила посвећен Светој Тројици.
Три високе куполе и три блистава метална крста на крову ове цркве, неочекивано се појављују када се иде стазом ка хомољским врховима. Она води благом узбрдицом поред борове шуме у којој је планинарски дом, а затим се спушта између високих стабала прозрачне букове шуме и наставља да прати разиграну планинску речицу Решковицу.
Њено средњевековно име гласи Орешковица, како се у то време називао и манастир од кога су остали само темељи. Иако је био малих димензија, уживао је велики углед, јер су у њему, или прецизније у пећинама око њега, обитавали подвижници и учени испосници исихасти – синаити, који су живели по строгим правилима пустињака са Синаја и Светогорске пустиње.
Манастир је, према народном предању, а и неким историјским потврдама, саградио кнез Лазар. Лековити извор крај манастира, такође се приписује кнезу Лазару. Тај извор се налазио на седамдесетак метара северно од старе манастирске цркве. Манастир је био посвећен светој Тројици, па се у старим записима помиње као светотројички или троицки. Цео манастир био је ограђен заштитним зидом чији се темељи још увек понегде назиру. Од старе цркве остало је веома мало, заправо делови зида не виши од једног метра. Види се да је била доста малих димензија, због чега неки сумњају да је то била царска задужбина, иако је познато да Лазареве цркве нису биле грандиозне грађевине, већ мале и скромне богомоље, што одликује и њега као човека и тешко време у којем је живео.
После тешких времена у којима је манастир био од 1467. године, када је привремено напуштан до 1528. године, црква је обновљена, највероватније на старим темељима. Манастир је био значајан духовни центар у време када је из духовности извирала укупна наша култура. У њему су, од краја 16. па до краја 17. века, преписиване свете књиге. Захваљујући свом географском положају, манастир се одликовао тешком приступачношћу. За доба када силнике нису могли зауставити ни најјачи одбрамбени зидови, ова чињеница је била велика предност. У Орешковици је преписано много књига, али је до данашњих дана сачуван мали број. Остале су нестале у турским паљевинама и пљачкама или у бегу од турског зулума. Манастир су Турци 1688. године опљачкали, спалили и срушили.
Од средњовековне Орешковице остали су само темељни зидови храма из којих се диже високи дрвени крст, који је јеромонах Данило донео из Јерусалима. Он обнавља манастир у планинском беспућу. Обнављање је започето 1991. године. Међутим, то није уобичајено обнављање на темељима пострадалог манастира – овде су темељи средњевековног манастира Решковице остављени по страни, а гради се на двадесетак метара северно од њих нова црква, са три нивоа, од којих су два дела под земљом (најнижи је посвећен Сабору Светих Апостола, средњи Светој Катарини Синајској, а горњи Светој Тројици). У спољашњем изгледу храма, украшеног лепо отесаним белим кречњаком и црвенкастим пешчаром, уједињени су елементи српско-византијског стила с егзотичним утицајима из Свете земље.
„Отац Душан је провео десет година на Синају и вратио се у Србију да обнови традицију синаита из средњег века. Одабрао је Орешковицу, задужбину Светог кнеза Лазара, за коју је народ знао по лековитом извору. Нажалост, у комунизму није била дозвољена њена обнова. Отац Душан прави први скитски манастир у Србији после средњег века, где ће се живети по јерусалимским правилима“, рекли су нам поклоници који долазе у скривени манастир. Међу њима је највише ходочасника који су посетили свету земљу са оцем Душаном.
Поклоници кажу да јеромонах често тихује на литицама и у пећинама где су живели средњовековни исихасти који су се склањали у Србију, бежећи пред Османлијама са Синаја, Кипра и са Свете Горе. Многи међу поклоницима Решковице су љубитељи висина и самоће, па су направили стазу ка врху беле хриди Лукиног камена чији голи крш наликује Гори синајској.
Са скученог врха, где сваки корак мора пажљиво да се мери, пуца невероватан поглед на долину Браничева и хомољске врхове. На том видиковцу поклоници су подигли велики крст који је постао обавезна станица многобројних љубитеља природе који викендом шетају Хомољем. С те хриди, која се суновраћује у дубину, Решковица изгледа као мистични ковчег на коме под јутарњим сунцем блиста искра одсјаја највећег крста, чије су димензије једнаке ономе на коме је разапет Христос.
СТАЗА МАРАТОНАЦА
Стаза од села Ждрела, која прати бистру Решковицу, није само пут ходочасника. То је један од омиљених путева многобројних љубитеља природе који посећују хомољске врхове Велики и Мали Вукан, Лукин камен и Суморовац. На стази погодној за планинско трчање одржава се и традиционални „Хомољски планинарски маратон“.
Хронограф
