„Јер идаље сумљаш у прецедника?“: 100 најчешћих грешака у српском језику

„Дали би сте предпоставили да ће те прекључе чекати транвај одприлике сат ипо јел вам је предходни побего док сте јели масан бурек, а јогурт исцурео по маици?“, реченица је која би могла да се састави од речи које скоро свакодневно можете чути свуда око себе.

Сличних примера је толико много да би комотно могао да се напише „контраправопис“ српског језика, за који нисмо сигурни да ли би био комичан или трагичан.

У наставку текста можете погледати листу од стотину најчешћих грешака у српском језику, које смо из „богате понуде“ издвојили уз помоћ професорке Марине Николић са Института за српски језик Српске академије наука и уметности (САНУ).

У разговору за портал Н1, Николић указује на чињеницу да се неке грешке јављају и у говору и у писању, наводећи да се неретко може чути да је ”фудбалер оженио манекенку”, уместо да се оженио манекенком, или да неко ”председава скупштином”, а не да председава скупштини, што је правилно.

”Чак штавише је плеоназам, па треба користити само једну од ове две речи, као и у случајевима лично и персонално, како и на који начин, колико и у којој мери и слично. У говору је доста поштапалица, па често чујемо значи, дакле и заправо тамо где им није место, а о сувишности поштапалица знаш, слушај, пази, мајке ми, брате, бре… да не говоримо. Затим имамо опозицију и позицију – а треба рећи власт, једемо дезерт уместо исправног десерта, слушамо корејски поп, а не кореански поп, како се може чути. Доста је проблема с нови(ји)м речима, било да су у питању називи или лична имена која долазе у српски језик, попут Хоакина Финикса, Харвија Вајнстина, Рејфа Фајнса или Мишленових звездица, до општих појмова као што је биткоин, ковидиот или нон-пејпер”, подвлачи Николић.

Саговорница портала Н1 наглашава да је правопис само један од елемената језичке културе којим се регулишу правила у писању.

”Некада се чини да је сам Правопис, као приручник, сувише сложен за коришћење онима који нису лингвисти, па се трудимо да прилагодимо правописна решења за свакодневно опште коришћење. Многа од правописних решења која изазивају главобоље или дилеме представљамо на Језикофилу, нашем сајту намењеном језичкој култури. Чини ми се да највише мука задаје састављено и растављено писање, на пример, правилно је са мном и преда мном, скок удаљ или увис, укоштац, али у ствари и тако даље”, набраја Николић.

Она оцењује да став да никада нисмо били мање писмени потиче од тога што је данас јавни простор, пре свега на интернету, али и у осталим медијима, доступан готово свакоме, што некада није био случај, па се, како каже, грешке често могу видети и брзо постати виралне.

”Нажалост, општа писменост није на задовољавајућем нивоу и могла би бити на вишем. Међутим, последњи попис становника показао је да, откако се спроводи, никада у Србији није било више писмених људи него што је данас. Томе је допринело обавезно основношколско осмогодишње образовање, мада има мањкавости око спровођења тог закона. У том смислу би обавеза средњошколског образовања била добар потез, али и повећање фонда часова српског језика и језичке културе”, сматра Николић.

Одговарајући на питање да ли је корен проблема у образовним институцијама, Николић каже да се ниво језичке културе појединца често може довести у везу са степеном његовог образовања. Међутим, додаје, дешава се да и међу вискокообразованим људима има много оних којима вербално изражавање није јача страна.

”Проблем се може решити на неколико начина – најпре смањити обим граматике у основној школи, а књижевности у средњој и више пажње усмерити вежбању писменог и усменог изражавања, повећати функционално-стилску писменост, што би значило разумевање и креирање различитих текстова намењених другачијим ситуацијама. После формалног образовања учење се наставља, па и овладавање средствима сопственог језика: читањем, говорењем, слушањем. У најранијем узрасту деца овладавају говором, па посебно треба усмерити пажњу на садржаје којима су изложена. Што мање мобилних телефона и таблета, а што више читања прича и песама за децу и бајки, много, много разговора са најмлађима”, саветује професорка српског језика и књижевности.

За разлику од прошлих времена, када се, подсећа Николић, култура изражавања градила на језику књижевности, савремено изражавање, како каже, данас је под великим утицајем медија.

”То није само случај са српским језиком – у свим модерним друштвима медијски дискурс утиче на стандардни језик, у мањој или већој мери долази до стварања паралелне норме, која је престижна, али и модернија и пожељнија од онога како смо у школи учени да говоримо и пишемо. С једне стране то је глобални феномен, резултат је модернизације друштва и утицаја савремених технологија. С друге стране, важном постаје искључиво информација и брзина њеног преношења, а не и начин како се она доноси”, подвлачи Николић.

Лајкови, постови, статуси, инфлуенсери, бинџовање… Професорка Марина Николић наводи да су чести повици на младе и упућивање критика на рачун њиховог говора. ”Свака генерација у младом добу има сопствени специфични израз, односно жаргон, па тако и генерација Зед, која тренутно спада у категорију младих, има посебан неформални језик сачињен од обиља појмова који потичу са друштвених мрежа: од сторија, постова, статуса, фотки и клипова, инфлуенсерки и инфлуенсера, ликова и ликуша, сталковања, лајковања, јутјубовања, пренковања, бинџовања… Жаргон није нешто што је спорно – он може представљати проблем једино тада када излази из оквира неформалног међугенерацијског ћаскања и пређе у друге домене употребе: у школу и писмене задатке, приликом обраћања одраслима, речју у ситуацијама у којима такав речник није примерен”, упозорава Николић.

Према њеним речима, брзина протока и количина информација утичу на квалитет језика тиме што долази до великог броја грешака.

”Неке грешке су случајне, али има и оних које су се усталиле, рецимо, због погрешног превода (превише дугачко, превише касно од енглеског too long, too late, уместо предуго, прекасно, Моје име је, од енглеског My name is, уместо Зовем се…, на крају дана уместо на крају крајева, то није моја шоља чаја) или због тежње за оригиналношћу, интелектуализованошћу, или, напросто, сензационализмом. Неке од мана савремених медија које бих издвојила јесу вулгаризација израза употребом псовки и жаргона, дискриминаторни изрази (типа расна плавуша, лепши пол, нежнији пол и слично) и говор мржње”, истиче Николић.

Наша саговорница сматра да је општи ниво писмености могуће подићи првенствено побољшавањем образовног процеса на свим нивоима.

”Неопходан предуслов је и континуирано неговање сопственог језичког израза читањем, слушањем, писањем, говорењем, похађањем курсева креативног писања, пословне комуникације или курсева из области беседништва, консултовањем језичких приручника и специјализованих страница на интернету или друштвеним мрежама које воде стручњаци из области језика. А што се медија тиче – увођење обавезне радне позиције лектора, поштовање етичких кодекса и добре језичке праксе”, закључује професорка Марина Николић.

Никола Којић, Н1