О српским војничким гробљима у иностранству (солунски Зејтинлик убедљиво највеће) последњих година увелико се писало: Јиндриховицама у Чешкој, озлоглашеном логору Нађмеђер сада у Словачкој, костурницама од Вида, Крфа и Кајмакчалана у Грчкој, до Северне Македоније (Битољ, Скочивир), Софије… све до Париза и Северне Африке (Тунис, Алжир, Мароко), али нико никада није поменуо хумке српских војника у Холандији.
Српске војнике који су умрли у Холандији током Великог рата заборавила матична држава, али су сећање на њих „оживели“ Татјана и Фабијан Вендриг и Џон М. Стинен
На Реформаторском гробљу у месту Гардерен у холандској регији Велуве стоји споменик српским војницима преминулим током Великог рата (1914-1918).
Сем 29 припадника српске војске преминулих у самом Гардерену, наведена су и имена 21 војника умрлог у Најмегену и 14 њих које је смрт задесила у Енсхедеу.
Откуд српско војничко гробље у Холандији, која је током Првог светског рата била неутрална земља?
Чак ни истраживачи Министарства одбране, који су протеклих 10 година прикупљали податке о српским војним гробљима расутим по свету, нису знали ништа о Србима сахрањеним на тлу ове земље.
Заиста, откуд мртви српски војници на тој територији, запитали су се сами Холанђани аутори књиге „Српски војници умрли у Холандији 1917-1919“ Татјана и Фабијан Вендриг и Џон М. Стинен.
У већ поменутом месту Гардерену, одакле су аутори, на протестантском локалном гробљу стоје три споменика посвећена српским војницима.
Била им је занимљива ликовна представа српског војника у униформи на једном од њих и кренули су да истражују ко су ти људи били, одакле и због чега су сахрањени у њиховом градићу.
Из те почетне знатижеље и података на споменицима на српском језику изнедрило се озбиљно истраживање које је резултирало уз помоћ Музеја рудничко-таковског краја прво мањом, па већом књигом (у саиздаваштву са Удружењем потомака ратника 1912-1920 из Пожаревца) и документарном изложбеном поставком.
Преживели логоре не и шпанску грозницу
Холандија је у Првом светском рату била неутрална држава, а сви који би у њу избегли били би по холандском статусу неутралности задржани на њеној територији до окончања рата.
Постоје подаци за најмање 165 српских војника који су побегли из немачких логора за интернирање ратних заробљеника или су били ангажовани као радна снага на пољопривредним имањима (којима је било лакше да побегну преко границе).
После рата, преко 4.000 српских војника из немачког заробљеништва је због близине и лакшег повратка у домовину пребачено у Холандију, чекајући повратак преко луке у Ротердаму.
Почетком 1919. задесио их је усуд да се појавила епидемија шпанске грознице (шпански грип).
Наводећи у књизи 91 име и презиме сахрањених српских војника на тлу Холандије аутори су успели да пронађу, не само званичне смртовнице но и да реконструишу њихове људске и заробљеничке приче.
Број преминулих припадника српске војске, представљен у књизи, на овом тлу није коначан и холандска ауторска тројка наставља истраживања.
Преминули српски војници у Холандији током рата и непосредно после њега сахрањивани су на више различитих локалитета: највише у Гардерену, потом Нив Берти, Енсхедеу, Ротердаму, Нив Бојену, Најменгену, Дордехту, Нив Милингену, Твентеу, Влисингену…
Не мали број заробљених српских војника који су избегли у Холандију или по окончању рата чекали превоз у отаџбину и преминули у њој био је из Шумадије и са простора Крагујевачког округа.
У књизи су наведена имена и заробљеничке приче и судбине четворице њих са територије данашње крагујевачке општине: Крагујевчанина Ђорђа Вукосављевића, Милентија Вукадиновића из Пчелица (по холандској смртовници није могуће данас одредити да ли из Малих или Великих), Бранка Радовића из Лужница и Владимира Јовановић из Горњих Јарушица.
Захваљујући Зорици Јелачи из Крагујевца, праунуци Ђорђа Вукосављевића, која чува потресна прадедина писма супрузи Лепи из заробљеништва, аутори су документовали како су третирани српски војници у немачким радним логорима.
– Драга Лепа, ако не добијеш скоро моја писма, знај да нисам више жив. Ја волијем и умрети сада него доцније слеп ићи по свету. Ћорав човек не ради у руднику. Ако се избавим одавде јавићу ти. Само ми је жао што још нисам добио слику дечју и твоју, да бих могао видети и Ружицу.
– Драга Лепа, ево ти шаљем двадесет и пет марака. Купи деци што ‘оћеду, нека знаду да им је од оца а нарочито Ружица која ме још не зна као и ја њу – стоји у једном од писама овог Крагујевчанина која његова праунука Зорица чува са великим пијететом.
Према холандској умрлици овај подофицир 3. чете 1. батаљона 12. пешадијског пука умро је 22. јануара 1919. године и сахрањен у Гардерену.
У књизи су наведене реконструисане судбине и последњи дани: браће Сретена и Драгомира Рајачића, трговаца из Горњег Милановца, Милоша Гавровића, младића из села Милочај код Краљева, Драгутина Милутиновића из околине Обреновца, Радосава Јовичића из Великог Борика код Београда, Михајла Аврамовића из Царевца код Пожаревца, Станка Лазаревића и Стевана Васића из Брдарице код мачванске Коцељеве, Милована Милојевића из Азање, Милоша Јеремића из београдског Ресника… и тако 91 животна прича српских војника окончана на тлу Холандије.
И после смрти под немачком чизмом
Истражујући о судбини преминулих аутори књиге „Српски војници умрли у Холандији 1917-1919“ открили су да њихови остаци не почивају више на гробљу у Гардерену испод споменика који приказује стилизованог српског ратника из Великог рата.
Споменик је 1919. године поставило Посланство Краљевине Срба Хрвата и Словенаца у Гардерену али су касније посмртни остаци преминулих ексхумирани и премештени.
По првобитној замисли југословенских краљевских власти, њихово коначно почивалиште је требало да буде српско војно поље части у Тију, на југу Париза, али је ипак одлучено да у мају 1938. године буду премештени у маузолеј у Јиндриховицама (тадашња Чехословачка) где су већ била сахрањена тела 7.381 војника из Србије и 189 Руса.
Иронијом судбине, приликом транспорта њихових ексхумираних тела преко територије Немачке имали су све војне почасти тамошње армије.
Штампа је извештавала како „Трећи рајх није штедео никакве додатне трошкове, демонстрирајући у том војном дану своју моћ“.
Чехословачка је већ тада, због повећане напетости са Хитлеровом Немачком, била делимично мобилисана и Трећи рајх ће ускоро поново „демонстрирати своју војну моћ“ само неколико месеци касније анектирајући овај део данашње Чешке.
Тела српских војника поново су се нашла под окупацијом исте оне армије из чијих су логора покушавали спас да пронађу у Холандији и никада се нису више вратили кући својим породицама.
Судбина према њима није имала милости ни после смрти.
Иако више тамо не почивају на Реформаторском гробљу Кратсхоф у Гардерену представници српске заједнице у Холандији врше комеморацију свим Србима преминулим на тлу ове земље у Првом светском рату сваке прве суботе у октобру.
Истраживање и књига холандских аутора резултирали су и изложбом о српским војницима умрлим у Холандији чији су аутори Ана Јелић из Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу и Ненад Карамијалковић из Завода за заштиту споменика Културе у Крагујевцу.
Поставка је већ излагана у ова два града а састоји се из три сегмента: први део – општа прича и учешће Србије у Првом светском рату, други о логорима за српке заробљенике и начину како су стизали из Немачке у Холандију и трећи који је лична прича преминулих ратника.
По једном од аутора изложбе, Карамијалковићу ово је „мали али не и безначајан допринос да се утврди број погинулих Срба у Првом светском рату“ као и да се тим жртвама „да име и презиме“.
Наставиће са промоцијом књиге (наредне године изаћи ће и холандско издање) и приказивањем изложбе широм Србије, као и проналажењем потомака оних који се из Холандије никада нису вратили кући.
Зоран Мишић, Данас
 последњих година увелико се писало:){kind=link}