ПРЕТЕРАСТЕ ГА, АМЕРИКАНЦИ! Унука Милунке Савић проговорила о спотовима: Мој деда није био бугарски генерал, него учитељ! (ВИДЕО)

1

– Нико из америчке амбасаде није контактирао са мном, нити ме је шта питао. Прва реклама је била у реду, већ друга ме зачудила, трећа ме је потпуно шокирала – почиње исповест за Ало! Слободанка Грковић, унука Милунке Савић.

милунка савић
Милунка Савић испред своје кућице на Вождовцу

Незамисливо јој је, наставља, да је хероина Првог светског рата, први бомбаш у својој чети, борбена Милунка која је јуришала да уништи задати циљ, повлачила војнике са линије.

– Већ то ми се никако није уклапало, а наводи из трећег наставка „Ви сте свет“ немају много везе са истином. Нисам у сродству ни са каквим бугарским генералом и не знам одакле им то. Мој отац Бебел Минков је дошао у Београд на студије медицине. Потиче из богате породице, деда је био учитељ – истиче Слободанка, која је радни век провела као стоматолог. Сада је пензионерка, али и даље ради од јутра до мрака. – Као и моја бака што је радила. Њу није држало место, кућа је увек била беспрекорно чиста, кувала је, шила, плела.

Слободанкина мајка је похађала Прву економску школу, онда Трговачку.

– Право име јој је Радмила, али су је због румених образа прозвали Вишња. Она је Милункина сестра од ујака. Милунка је ишколовала и њу и тетке Милену и Милку, само тетка Зора није завршила школу. Она је и живела са баком. Све Милункине ћерке су биле лепо васпитане, вредне. Бака Милунка је била строга, у кући је владала дисциплина. То је нормално, требало је сву ту децу, а зна се да је одшколовала и 30 туђе, извести на прави пут – прича Слободанка, и док показује слику родитеља присећа се да јој је мајка причала како се упознала са будућим супругом.

– Била је на игранци, допали су се једно другом и венчали су се. Мој отац није ни долазио код баке, камоли живео код ње. Она је живела на Вождовцу, а моји су становали у улици Деспота Ђурђа 6, испод Душанове. Ту сам се и родила. Пошто је тата радио на ВМА, на хирургији, добио је стан од војске и преселили смо се на Чубуру.

Милунка је продала имање у Степановићеву, које је добила као добровољац и купила је кућицу на Вождовцу.

– Имала је лепу башту и уживала је у њој. Проводили смо лета код ње, често и викенде, њена деца и нас четворо унука, три дечака и ја, једина девојчица. Онда ничег није било около, само ливаде и потоци. Бака је била дивна, у дворишту је имала велики дрвени сто и клупе. Гајила је јагоде и брала их нама, имала је много цвећа. Цео крај је мирисао на њене хризантеме.

Навикла да се о Милунки прича само кад су јубилеји, јер у уџбеницима није било, а и даље нема ни слова о жени која је толико задужила Србију, Слободанка објашњава да је њена дужност да укаже на погрешне податке у споту.

– Засметало ми је и оно о повлачењу, камоли ово о оцу мог оца. Тешко да би једна Милунка из Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“, надалеко познатог гвозденог пука, главни бомбаш у чети, командовала повлачење. Милунка која је јуришала без размишљања на циљеве које је требало да уништи. Ратница која је сама на Дрини заробила и разоружала 20 аустријских војника, потом у другој бици прво 23, потом и 40 Бугара. Опет сама самцијата.

Французи су изузетно волели нашу Милунку, а Слободанка памти да јој је она причала како је Де Гол носио на леђима српске војнике кад су се повлачили ка Крфу.

– Кад је Де Гол инаугурисан за председника, звао је баку, а пошто није имала пасош, воз је чекао три сата док јој нису завршили документа. Французи су се, причала нам је, дивили нашим војницима који су певали и док су умирали. Адмирал Гепрат и Франш Д’Епере су је обожавали. Имала је посебно место у њиховим срцима, музејима, књигама. Звали су је српска Јованка Орлеанка. Њих троје су се дописивали целог живота, звали су је да се пресели у Француску, али она је одбила. Поносим се због тога. Да је отишла, било би као да је наплатила што је ишла у рат. А то је крајње бизарно.

Напомињући да је Милунка и даље једина жена на свету награђена Ратним крстом са златном палмом, добитница по две француске Легије части и Карађорђеве звезде, унука каже да као дете није знала чиме се њена бака, „лепа старица великих плавих очију и дивног тена“ бавила кад је била млада.

– У миру је била сушта супротност. Умела је да приђе непознатима и помогне им. Једном је видела жену која је плакала на клупи јер је имала неку кожну болест. Довела ју је кући и лечила мелемима. Кад је она отишла, бака је сазнала да је неговала џепароша, али из њене куће ништа није однела. И то је истина, баш као и да Милунка никад није била гладна. Тетке и мајка су је обилазиле сваког другог дана и старале су се да јој ништа не мањка. Кад је била болесна, мој отац ју је сместио на ВМА. Бака је била срчани болесник и сећам се оних цевчица које су јој ишле кроз нос. Ћерке су стварно бринуле о њој, а кад смо порасли, бригу о њој смо преузели ми, Милункини унуци.

слободанка грковић
Богатство – Милунка са унуцима / Фото: Приватна архива

Слободанка је од Милунке наследила храброст и један рецепт.

– Њене ванилице су сви волели, обожава их и моја унука Нађа. И ја, као Милунка, не могу да седим беспослена, морам нешто да радим. Немам веште руке као она, јер само је Милунка могла да уочи Врбице шије хаљине целе ноћи за своје ћерке. Кућа јој је била чиста, кувала је, спремала зимницу. Права домаћица. Волела је да плете, са иглама у рукама је и умрла. Затекао је мој брат кад је тог 5. октобра 1973. отишао код ње у стан у насељу Браће Јерковић, у ком је живела последње две године. Сахрањена је без велике помпе, војници су испалили плотун. Четири деценије касније, 10. новембра 2013. њени посмртни остаци пребачени су у Алеју великана.

Сигурна да ће спот „Ви сте свет“ све више иритирати народ, Слободанка каже да је сведок две крајности кад је реч о њеној баки.

– Прва је била тотално игнорисање, кад није било пожељно величати херојство једне Српкиње. Била су то времена мог школовања, о Милунки нико ништа није знао. Нажалост, тако је било и кад је у школу ишла моја ћерка Ивана. А сад сваког дана Милунку гледамо на телевизији, и да буде горе, са подацима из њеног живота који не одговарају истини – наводи Слободанка Грковић.

Умрла је са иглама у рукама: Волела је да плете. Са иглама у рукама је и умрла. Затекао ју је мој брат када је тог 5. октобра 1973. године отишао код ње у стан у насељу Браће Јерковић, у ком је живела последње две године. Сахрањена је без велике помпе, војници су испалили плотун. Четири деценије касније, 10. новембра 2013. њени посмртни остаци пребачени су у Алеју великана.

слободанка грковић
Поносне праунука и чукунунука Милунке Савић / Фото: Приватна архива

Зорица Зарић, Ало

1 коментар

  1. Слава јој и хвала за жртву који је поднела у одбрани отаџбине!
    На нама је да очувамо од заборава све хероје наше славне историје.
    Јако ми је жао што се и у моје време јако мало причало и учило о Милунки и другима.
    Узгред, и мене је изиритирала ова кампања око Милунке.
    Све, све али најблаже речено, просто је дегутантно од поменуте установе да се бави нашом историјом на овакав начин.
    Нека живи сећање и да се не заборави!

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.