Драган Стојић: Настанак и крах „замајдањене“ Украјине 1991-2022. 

„Украјина је осмишљена као економско – политичка филијала Немачке“ (Роман Дмовски, пољски политичар и мислилац из прве половине XX века)

Рођењу „нове“ Украјине радовали су се сви њени становници. Први и последњи пут је 1991. године у тој држави владао вишеслојни национални екуменизам. На својеврсном есперанту проговорили су, уз апсолутно разумевање, гркокатолици (унијати), већински на западу земље, језички блиски Пољацима; народ из централног дела земље, прелазног (укро-руског) идентитета, политички наклоњенији западноукрајинској опцији, али по језику и православној вероисповести сроднији супротној страни територије највеће европске државе (Русија је евроазијска), као и (про)руски живаљ на (југо)истоку.

Наде да ће сунце огрејати новостворени државни субјект убрзо су прекрили тамни облаци, зраци су једино обасјали гроб генерала Хофмана, начелника штаба Источног фронта немачке војске у Првом светском рату, који је 1926. године записао: „Творевина Украјина није резултат аматерске делатности руског народа, него резултат (рада) моје обавештајне службе“. Братство је било краткотрајно, јер је Леонид Кравчук, тврдоукрајински оријентисани лидер од 1991. до 1994, изабран захваљујући гласовима бирача са истока и југоистока (у Доњецкој области преко 71%, у Харковској више од 60, на Криму изнад 56%), у „мираз“ донео хладне односе с Русијом и огроман инфлациони индекс, 1993. петоцифрен! Ништа више.

Издани и преварени, а кад те једном издају знаш да ће то опет учинити, украјински Руси су казнили Кравчука и одиграли пресудну улогу у довођењу на чело Украјине Леонида Кучме, премијера од 1992. до 1993, који је вешто управљао украјинским бродом, приближавајући га руским обалама, али водећи рачуна да не уплови до краја у политичку луку званичне Москве, пошто би, несумњиво, врло брзо био потопљен од стране јавности „индипендистичке“ средње Украјине и антируског запада своје државе. Међутим, само једна наутичка миља ближе Јељцину и потписивање акта о пријатељству и сарадњи с Руском Федерацијом (Велики уговор) 1997. године, коштали су га салви плотуна под којима је попустио.

Док су поједини српски политичари у првој половини последње деценије минулог века нападани и оптуживани због ставова да се „Србија брани у Книну и Борову“, Украјина је „брањена“ много даље од својих граница – у Ираку, јер је у претпоследњој години његовог председниковања, 2003, на основу одлуке о уласку у НАТО структуре из 2002, у првом премијерском мандату „руског човека“ Виктора Јануковича, под пољском командом, на песку Блиског истока, засветлуцало оружје украјинских војника у противзаконитој окупационој мисији. Шта би на то данас рекли Украјинци?

Наредне године су им се (њихов) запад и (прави) Запад „захвалили“ подметањем паклене поморанџе на изборни мени.

Нож председничких избора одржаних поткрај 2004. године пресекао је Украјину онако како ју је резао у прошлости, садашњости, могуће је и у будућности. Однос гласова у другом кругу председничких избора дао је одговор на питање зашто ова земља личи на БиХ. У преводу – зашто је илузија да може опстати као јединствена целина.

Исток је огромном већином подржао формално проруског кандидата Јануковича, а линија подршке његовом противкандидату и имењаку Виктору Јушченку се удебљавала од средишњег дела земље ка апсолутно му оданом западу.

Иако су Јануковичеве присталице почеле да славе чисту победу, на крају су се радовали Јушченкови гласачи. Његову странку „Наша Украјина“ својом су сматрали и у ЕУ и Сједињеним Америчким Државама, па су у то име помогли да „жуто – плава“ држава буде обојена у наранџасте боје и под притиском демонстраната је поновљен други круг у ком је, може се закључити колико регуларно, тријумфовао Јушченко.

Западне силе су пред Путиновим очима уз звуке каљинке заиграле хопак. Русија је ћутала. И чекала.

Украјински шовинисти, наследници Степана Бандере, познатог нацисте и русофоба из времена Другог светског рата, чију идеологију је заступао сам Јушченко са својим подржаваоцима, у одсуству идеја како да земљу извуку из економске кризе и финансијске беде (инфлација, висок девизни курс), признају право на коришћење руског језика као другог званичног, што је светски стандард у земљама у којима мањински народ броји више од 20% становништва, били су сити свега, Русије и руског човека посебно, па су промовисали причу о глади и 2006. донели закон о признавању наводно почињеног геноцида (од стране моћног суседа) у време „голодомора“ (изгладњивање становништва Украјине између два светска рата), мада је у том процесу страдало и руско становништво, док је Совјетским Савезом апсолутистички владао Грузин Јосиф Џугашвили Стаљин, а Николај Ивницкиј доказао да је процес имао свесовјетски карактер.

Усијане режимске главе су пре ватреног и хладног користиле перфидније, мада ништа безболније оружје – пропаганду.

Бандерин покрет је кроз медије и образовни систем представаљан као ослободилачки, с пијететом се говори о свим антирусима из прошлости, руски императори су проглашени окупаторима и експлоататорима Урајине, стигматизовани су и козаци из времена борбе против Пољака у 17. веку. Отпор овако радикалним акцијама и ставовима највише је пружан од стране Кримљана и Севастопољаца. Разлог за почетак „рата споменика“.

Они, у знак захвалности, 2008. у Севастопољу подижу споменик руској императорки Екатерини (Катерини) Великој, за време чије владавине су основани многи градови у југоисточном делу Украјине, а антируски Украјинци је називали „неморалном царицом и непријатељем украјинског народа“. Да би спречиле рушење, присталице су га окружиле аутомобилима, а откривање је обављено рано ујутру. Народни посланик Колесниченко је 2009. Врховној ради предао предлог закона о „забрани рехабилитације и хероизације фашистичких колабораната“.

Јушченков режим је, пак, био гладан само власти, а председник можда једине земље на свету која у свом имену нема префикс везан за државно уређење (република, краљевина, царевина…) још једном је задовољио своје диктаторске апетите „хранећи“ се Јануковичем, противзаконито распуштајући владу с лидером Партије региона на челу, позивајући се на угроженост државе, само годину дана после парламентарних избора.

Русија није озбиљније реаговала. Посматрала је.

Руси у Украјини су деловали. Изнова су, 2010. године, Јануковича лансирали у фотељу шефа државе. Законито. Демократски. Са бирачких места. Овога пута је руку морала да му пружи Јулија Тимошенко, председница Кабинет министара (влада)у техничком мандату, заступница меке западноукрајинске опције, како ју је окарактерисао др Драган Петровић. Две године доцније председникова странка поново преузима и извршну власт.

Украјина – земља апсурда. Да двострука победа може донети испадање из политичке, а умало и животне лиге Виктора Јануковича, његове партије, коалиционих партнера, бирача, наговестио је прелазак изборног цензуса шовинистичке групације Свеукрајински савез Слобода (укр. Свобода).

Њен вођа Олег Тјагнибок је заклетву, осим Украјини и својим присталицама, изјавом да су „Руси, Немци и Јевреји олош“, положио и „пред“ преминулим припадницима Бандерине Украјинске устаничке армије (УПА).

Стејт Департмент и Европска унија су, с друге стране, „положили заклетву“ да ће „руски Јанукович“ морати да оде с власти. Само су чекали прави тренутак. За њих прави. Стигао је недуго затим.

Колебљиви, неодлучни и недовољно снажни, личном и сарадничком корупцијом оптерећени Јанукович балансирао је између Русије с једне и Запада с друге стране, но, политичко – економски ветрови су њега и лошестојећу му државу последњих месеци 2013. толико ломили, час из једог, час из другог правца, а често истовремено са обе стране, да се више до заклона није могло доћи.

Свестан чињенице да мора преломити, макар сломио и грану на којој седи, у новембру је, бирајући између руске шаргарепе у виду кредита који ће продужити живот колабираној држави, и бриселског штапа, ипак, уз „амин“ владе, узео опипљиво. Руско. Обустављен је процес придруживања Европској унији. Рационално или не, одлука је донета на основу дискреционог права власти.

За сваког новинара је оваква вест злата вредна, а за прозападно оријентисане Украјинце, противнике режима, вредна и проливања крви. У име „одбране европских вредности“ се, на позив журналисте Мустафе Најема, окупљају на главном градском тргу у Кијеву (Мајдан). У периоду од три месеца се туку с полицијом. Кажу да полиција бије њих. Крв се лије, страдају и једни и други, не помаже ни посредовање „тројке“ делегиране из ЕУ. За пропаст споразума о решењу кризе увек је крива супротна страна. Већ виђено. Већина демонстраната је говорила руски. Припадници снага безбедности исто. Рушитељи и рушени. Испало је да се споразумевају немуштим језиком.

За Јануковича је „пети октобар“ дошао у фебруару 2014, јер је у последњем тренутку с делом сарадника (други, на пример Ринат Ахметов, милионер, власник Фудбалског клуба Шахтјор из Доњецка, прелазе на непријатељску страну) бекством прво у Харков, касније у Руску Федерацију спасао живу главу.

Исток и југоистог се дижу. Неће пучисте. А и како би кад је један од хероја с Мајдана Дмитриј Јарош, унијат, вођа по злу познате неонацистичке паравојне формације „Десни сектор“, који је позивао на уништење Русије називајући је „империјалним чудовиштем“? Или Андреј Билецки, командант батаљона „Азов“, касније, указом новог председника Порошенка, трансфомисаног у пук. Билецки је назван „украјински Хитлер“, јер је за симбол још као лидер организације „Патриоти Украјине“ узео руне, по угледу на фирерове СС јединице. Да апсурд буде већи, финансијску подршку овој формацији давао је Игор Коломојски, познати бизнисмен, иначе Јеврејин (?!?), који ће касније доћи под удар режима из Кијева. Њиховој русофобији и суровости посвећен је и прилог француског „Канала +“ (Canal +), који је аутор овог текста имао прилике да гледа пре него што је скинут са Јутјуба.

Крим је новом режиму рекао „не“. Прво референдумом и скупштином одлуком о отцепљењу од Украјине месец дана после преврата, а потом уласком у састав Руске Федерације. Знајући да неће ствари вратити на „фабричка подешавања“, официјелни Кијев се спуштао тако ниско да је фудбалском дипломатијом успео да спречи клубове са Крима и из Севастопоља да заиграју у лигама под окриљем руске фудбалске федерације, па је компромисно одлучено да буде формирана Кримска фудбалска унија и Премијер лига независна од украјинске и руске „куће фудбала“.

Харков није хтео новајлије. Одбио је Украјинце и 1917/18. Није хтео с њима ни пре осам година.

Неће ни данас, иако натеран силом – Лењинових бољшевика пре девет деценија, али је сломљен. Несумњиво је да „замајдањену Украјину“ као своју не доживљава ни већина становништва у Дњепропетровској, Херсонској, Запорошкој области.

Одеса, град на Црном мору, позициониран на југоистоку земље, до те трагичне године био је познат по рекама купача. Почетком маја потекле су реке крви.

У Дому синдиката су, после сукоба, присталице власти из самог града, појачане пристиглим фанатицима из других крајева земље, међу њима и чланови поменутог „Десног сектора“, на бруталан начин убили најмање 130 људи. Прво су их угушили хлором, о чему је писао Захар Прилепин, а затим их спалили. Злочинац по надимку Слон се „похвалио“: „А ти ме не препознајеш? Био сам у свим публикацијама, на свим сајтовима… Ми смо 2. маја посекли црева са ватрогасних кола која су стигла“.

Становништву Доњецка и Луганска, готово стопроцентно оданом Русији, стављено је до знања шта треба да учине не би ли избегли сличну судбину. И они су отишли из Украјине. То су морали „преко“ референдума да изборе, док су преко нишана освојили отприлике трећину и Доњецке и Луганске области, и на том подручју формирали истоимене народне републике. Сачували су своју груду, а и новац.

Јер, осим национално и верско – политичких сукоба, важан елемент неслагања у Украјини је и економски. Индустријски, понајпре рударски, исток обезбеђивао је 60 % украјинског БДП-а, док је земљораднички запад живео „у хладовини државне касе“. У једном тренутку су Доњецк и околина остваривали приход од 4,7 милијарди, а из државног буџета добијали 1,23 милијарде. За то време је Тернопиљ зарађивао 244 милиона, док су буџетске дотације централне државе износиле скоро три пута више. Профитирао је и Ивано–Франковск са приходованих 342 милиона и чак 766 милиона пристиглих из заједничке касе.*

Не мирећи се са губитком дела територије, режим од Русије, зачудо, признатог новог председника Петра Порошенка и премијера Арсенија Јацењука оружаним снагама, појачаним паравојскама, да поврате изгубљену територију. Борбе су, уз повремене прекиде, упркос двоструком споразуму из Минска – 2014. и 2015. – о мирном решењу кризе, некад ниским, некад јачим интензитетом. У нападу на Горловску, градић на линији раздвајања, пуком срећом, живот је сачувао Јеврејин из Одесе, којем је венчани кум био председник Русије Владимир Путин. Забележен је и покушај украјинских снага да у ваздух подигну складиште радиоактивног материјала у Доњецку.

Русија је анализирала. И чекала.

Добровољци из Србије, међу којима је статус легенде стекао Дејан Берић, високи официр војске Доњецке НР, узели су уčешће у сукобу, иако је Република Србија 2014. донела закон којим својим државаљанима, под претњом строгих казни, то забрањује. Узвраћајући Украјини за подршку током НАТО агресије, наша земља Крим признаје као део Украјине, а под притиском званичног Београда је на почетку сукоба отказана у Новом Саду планирана пријатељска фудбалска утакмица између РФК Нови Сад и селекције Луганске НР.

Осим оружаног, постмајдановски режими у Украјини су сламали и политички отпор непокорног руског и русофилског становништва. Забрањене су народу на истоку и Русији апсолутно наклоњена Комунистичка партија Украјине, Јануковичева Партија региона, Велики споразум је раскинут 2018, закон о војној неутралности, донет тесном већином 2010. године, срушен је одмах по реализацији пуча. И преко тога је Русија прешла.

Све до пре неколико дана.

*Износи су дати у украјинским гривнама

Неки од коришћених извора:

– Захар Прилепин: Писма из Донбаса (Логос, Београд, 2016)

– Борис Варга : Европа после Мајдана (СКЦ, Нови САД, 2015)

– Украјинско питање данас /приредио Зоран Милошевић (Центар академске речи,
Шабац, 2015)

– Драган Петровић, Рајко Буквић: Украјинска криза 2013-2019 (ИМПП, Београд, 2019)

– Др Драган Петровић, др Горан Николић: Геополитика савремене Украјине (ИМПП,
Београд, 2009)

– Аркадиј Жуковски, Орест Субтељни: Кратка историја Украјине (Дан Граф, Београд,
2018)

– Драган Стојић: Фудбалски амандмани – прича ’’Кримски фудбалски рат“ (exyufudbal, Суботица, 2020), 48. страна http://www.exyufudbal.in.rs/biblioteka/fudbalski-amandmani

– Канал Факти. орг: https://www.youtube.com/watch?v=sqfMKhGYW6o&t=774s

–https://archive.ph/20120805053605/www.mil.gov.ua/index.php? lang=ua&part=news&sub= read&id=11248

– https://www.slobodnaevropa.org/a/srbija-ukrajina-borci/31718923.html

– Канал Српска прича: https://www.youtube.com/watch?v=0LRieSrq3ng&t=1636s

– Канал Метаноја ТВ: https://www.youtube.com/watch?v=9LHvwnzWKIE&t=1213s

– Canal +: Маске револуције (видео клип обрисан):
https://www.youtube.com/watch?v=1XAwyPZA6DU