Изгледа да не постоји трагичнија личност из наше новије историје него што је краљ Петар II Карађорђевић, који је имао 11 година када је постао краљ, а 21 када је изгубио власт.
Краљ Петар II Карађорђевић је био најстарији син краља Александра I Карађорђевића и краљице Марије, рођен 1923. шестог септембра. Кумови су били краљ Џорџ VI од Уједињеног Краљевства и његова супруга Елизабета. Титула краља му је припала по наследној линији, пошто му је отац убијен у Марсеју 1934. Основно образовање је стекао на Белом двору, а похађао је и школу у Великој Британији. Из Британије се вратио после очевог убиства и понео је титулу “краљ Југославије“.
Малолетни краљ
Пошто је био малолетан, краљевска власт је пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио краљ Александар I. На челу Намесништва били су кнез Павле Карађорђевић, а чланови су били и Иво Перовић и Раденко Станковић. Краљ Петар II је званично на власт дошао после протеста 27. марта 1941. године.
Приступање Тројном пакту довело је до великих протеста у земљи, који су кулминирали 27. марта 1941. Краљ Петар II је указом проглашен пунолетним, иако то формално није био, и одмах је преузео власт од Намесништва. Владао је само 19 дана. Онда је Краљевина Југославија бомбардована 6. априла 1941. Краљ Петар II је 14. априла, на предлог председника владе, армијског генерала Душана Симовића, одведен у избеглиштво. Прво је био у Грчкој, а затим у Јерусалиму и Египту. У јуну 1941. године стигао је у Енглеску.
У прогласу од 16. априла 1941. краљ је рекао: “Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности. Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност… Уверен да ће Бог бранити нашу праведу ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!“. То само значи да краљ и влада нису ни помишљали на капитулацију, нити је о томе било говора.
Да ли је Краљевина Југославија капитулирала и ко је ту био отпор?
И данас се често чује фраза: ”После капитулације Југославије 17. априла 1941. године…”. Та фраза и даље стоји у уџбеницима историје, и представља неспорну чињеницу. Из ње је проистекла теорија ”два покрета отпора”. Јер, пошто је земља зглајзнула, свако је могао да организује ”отпор“.
Ако се узме да Краљевина Југославија није капитулирала, него је током Другог светског рата имала краља, владу и војску, онда нема ни приче о два покрета отпора. Онда ствари стоје овако – постојала је једна регуларна Југословенска војска, а све друге су биле или окупаторске или бандитске. Ако се Равногорски покрет изједначи са Народноослободилачким покретом, оба су била врло легална и легитимна, стоји у Албуму Ђенерала Драже, Мирослава Самарџића.
Краљ Петар II је у својим мемоарима које је написао 1955. године и који су први пут објављени на француском језику, а члан Крунског већа мр Душан Бабац их је приредио на српском, овако описао почетак рата: “Око четири сата ујутро пробудила ме је сирена са крова двора. Покушао сам да упалим светло, али оно није радило. Узео сам џепну лампу, обукао кућни огртач, огрнуо капут преко рамена и журно сишао у хол, кад је изненада дошло светло, пошто је наша електрична централа пуштена у рад. Угасио сам светла јер је изнад хола био застакљен кров у облику куполе. Сви смо из Белог двора сишли у склониште. Телефонирао сам команди ваздухопловства да питам за новости, а они су ме обавестили да је педесет неидентификованих двомоторних авиона прешло границу у правцу града. После три или четири сата чекања телефон је поново зазвонио и рекли су ми да су бомбардери кружили над градом и да су се вратили ка граници. Објављен је крај узбуне и ми смо се вратали у кревет.
Следеће чега се сећам је врисак који пара уши и потмули тутањ бомби које експлодирају. Искочио сам из кревета и док сам облачио капут заслепљујуће је бљеснуло и врео ваздух је појурио кроз отворене прозоре, бацивши ме на под. Други прозор који је био затворен прснуо је у собу. Рат је почео“.
Неискуство узима данак и при женидби
Октроисани устав из 1931, је ставио младог и неискусног краља у центар политичких афера. Млади краљ није био дорастао озбиљности ситуације и лако је потпадао под утицај чланова Владе и Британаца. Лига мајора је имала велики утицај на младог краља Петра II и њени чланови су били сива еминенција, која је стајала иза Владе старог вука Слободана Јовановића.
За време свог избеглиштва, краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу. Придружио се снагама британског Краљевског ратног ваздухопловства. Краљ Петар II је једини југословенски лидер који је добио прилику да говори у америчком конгресу 25. јуна 1942. године.
Када је краљ Петар II одлучио да се ожени грчком принцезом Александром за време док је буктао рат, дошло је до кризе у његовим односима са министрима и са Винстоном Черчилом. Председнци избегличке владе Слободан Јовановић, Милош Трифуновић и други српски политичари су сматрали да је неприкладно венчавати се у ратно време. Против свадбе је била и краљица Марија и то је довело до коначног прекида њихових односа.
Александра Карађорђевић била је последња југословенска краљица, супруга краља Петра II Карађорђевића. Као потомак грчких и данских монарха, пре брака је носила титуле принцезе од Грчке и Данске. Била је прва грчка принцеза која је међу ближим прецима имала Грке, и то са мајчине стране; њен отац је био немачке крви, као уосталом и већина европских владара. Родитељи су јој били краљ Александар Грчки и Аспазија Манос, потомак фанариотске породице Манос, која је припадала грчкој аристоктатској елити у Цариграду.
Рођена је 25. марта 1921. године у краљевској резиденцији Татои (15 км од Атине), пет месеци после смрти свога оца који је наследио грчки трон пошто је његов отац, Александрин деда, Константин I Грчки, збачен и протеран. Константин се вратио у Грчку и поново заузео трон месец дана после Александрове смрти. Како је влада Александрову кратку владавину сматрала регентством, што је значило да је Александров брак, склопљен без допуштења његовог оца, био неважећи, а то је значило да је дете рођено из њега незаконито. Да није проглашена незаконитом, Александра би била законска наследница свога оца и де јуре краљица Грчке од тренутка свога рођења.
Захваљујући реакцији Александрине бабе, краљице Софије, у јулу 1922. године донесен је закон који је дозвољавао краљу да призна и озакони бракове краљевске породице који су били склопљени без његовог допуштења. Краљ Константин I је затим издао декрет који је озаконио брак између његовог сина и Аспазије. Александра је тако постала законито дете према грчком закону, заједно са мајком добила титулу принцезе од Грчке и Данске, те ословљавање Краљевско височанство, али без права на наследство грчког трона, које су остали чланови грчке краљевске породице имали.
View this post on Instagram
Последња краљица Југославије
Краља Петра II Карађорђевића је упознала априла 1942. у Лондону на чајанци у Клубу савезничких официра. 20. марта 1944. удала се за југословенског краља Петра II Карађорђевића. Краљица Александра родила је само једно дете — принца Александра Карађорђевића. Као владарка, никада није крочила на тло Југославије, земље чија је била краљица.
Винстон Черчил, иако је подржавао брак представника југословенске и грчке краљевске династије, такође се противио краљевим намерама. Министри Јурај Крњевић, Јурај Шутеј и Миха Крек су били неутрални. Са друге стране, Драгољуб Михаиловић је подржавао краљеву намеру, па је јуна и јула 1943. прикупљао потписе југословенских грађана који су се слагали са краљевом одлуком.
Свадба је одржана у марту 1944. у југословенској амбасади у Великој Британији. Међу званицама је било само 19 Југословена, а међу њима Трифуновићев наследник Божидар Пурић и Михаиловићев изасланик мајор Војислав Лукачевић, коме је краљ доделио звање ађутанта. Краљев кум био је британски краљ Џорџ VI.
View this post on Instagram
Од британске дипломатије присуствовао је само министар спољних послова Ентони Идн. Черчил није дошао, иако је био позван. Краљево венчање је лоше прихваћено у југословенској и светској јавности.
Како су се савезници умешали прсте и помрсили све конце
Званична прича иде да је краљ Петар II прво подржавао покрет пуковника, а после и армијског генерала Драгољуба Михаиловића, а када су се савезници окренули ка партизанском покрету, краљ Петар II је, под притиском, позвао своје присталице да ступе у НОВЈ. По споразуму Тита и Ивана Шубашића из 1944. године, краљ је марта 1945. пренео овлашћења на Трочлано намесништво. Ево шта се тачно дешавало.
Черчил је 13. априла 1944. информисао краља Петра II да ће, уколико не уклони Михаиловића из емигрантске владе, Велика Британија почети да третира југословенског краља и његову владу као сараднике Осовине. Краљ Петар II је 29. августа 1944. године донео указ којим се генерал Драгољуб Михаиловић разрешава дужнусти начелника Штаба врховне команде у окупираној Југославији и ставља на располагање министру војске, морнарице и ваздухопловства.
Под притиском Британаца, краљ Петар II је септембра 1944. позвао четнике под командом генерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита, а оне који то одбију је осудио као издајнике који “злоупотребљавају име краља и ауторитет круне“.
Београд је 1944. био ослобођен од Немаца и одмах се поставило питање легитимитета краљевске власти. Договором “Тито-Шубашић” и пристанком краља Петра II је и то решено. Формирана је прелазна влада на челу са др Шубашићем. Указом краља Петра II смењен је генерал Михаиловић са места министра војске и морнарице и на његово место постављен маршал Јосип Броз Тито.
Шубашић се састао са Титом у Београду и почетком новембра 1944. дошло је до новог споразума. Према том споразуму, краљ не би смео да се врати у земљу до одржавања плебисцита о очувању монархије. Постигнут је споразум да се именује трочлано намесничко веће које ће заступати краља Петра II за његове одсутности из земље.
Ни краљ ни емигрантски политичари нису хтели да прихвате споразум “Тито-Шубашић“. Ослањајући се на америчку подршку, краљ Петар II није хтео да потврди споразум и сменио је Шубашића у јануару 1945. Са друге стране, Совјетски Савез и Велика Британије су биле за тај споразум.
Зато је Черчил натерао краља Петра II да прихвати споразум. На Кримској конференцији је донесена одлука да се подржи заједничка влада, после чега је краљ Петар II попустио. После дуготрајног притиска Британаца и Американаца да прихвати свршен чин или ће све одлучити и без њега, краљ Петар II је почетком марта 1945. именовао намесничко веће и пренео сва политичка овлашћења на њих. Привремена влада је створена, а на њеном челу су били Тито и Шубашић, као министар иностраних послова. Влада је добила међународно признање.
Јосип Броз Тито је краљу Петру II укинуо апанажу у лето 1945. године, чиме је задао први ударац његовом, иначе, неприхваћеном браку. Краљ Петар II је једно време путовао с југословенским пасошем, о чему су југословенске дипломате депешама извештавале Београд. У тренутку смрти, краљ Петар II је, наводно, имао и стари југословенски пасош, који је сам себи издао, али он није пронађен.
Да ли је краљ икад абдицирао?
У новембру 1945. је монархија укинута референдумом, а Југославија је постала једнопартијска држава под влашћу Комунистичке партије. Краљеву одлуку о одрицању од својих ингеренција и преносу истих на намесништво и владу неки историчари сматрају абдикацијом. Међутим… Да ли је баш тако?
У изгнанству краљ Петар II је прво живео у Лондону са својом супругом и сином Александром, рођеним 1945. Да би Александар, као наследник престола, био рођен на југославенском тлу, тадашњи британски премијер Винстон Черчил прогласио је апартман број 212 лондонског хотела “Claridges” југословенском територијом.
Заправо, краљ Петар II никада није абдицирао. Тако тврде поједини историчари које ћу навести у редовима испод. У егзилу, краљ Петар II је живео у Лондону са својом супругом и сином, а последње године живота провео је у Сједињеним Америчким Државама.
Према записима историчара Бранислава Глигоријевића, краљ Петар II је брату говорио: “Ја сам краљ једне несреће…“. То је, на неки начин, и било тачно. Према мр Душану Бабцу, члану Крунског већа, не постоји никакав податак да је краљ Петар II икада абдицирао
Према званичним документима из 1945. краљ Петар II је абдицирао почетком поменуте године, а онда је проглашена Република Југославија 29. новембра 1945. године. Међутим, по честитки поводом рођења сина британског краља Џорџа VI краљу Петру II, у којој стоји: “Господине, мој брате и драги рођаче, Ваше величанство” не би се могло наслутити да је краљ абдицирао.
Долазак у Америку га довео до љубавнице Мици Лоу
Краљ Петар II Карађорђевић први пут је дошао у САД 1954. године. Тада се упознао са Мици Лоу, Српкињом рођеном као Милица Анђелковић у Врњачкој Бањи 1926, а удатом за Американца кинеског порекла, лекара Френка Лоуа. Она је, наводно, била и велики патриота. Краљ Петар II није одолео њеним чарима. Краљ је, боравећи у Америци, одседао у кући брачног пара Лоу.
Кад се растао с краљицом Александром и кад су му Равногорци у емиграцији средином шездесетих година прошлог века обећали да ће добити дворац у Њујорку на коме ће писати “Петар II, краљ Југославије“, краљ Петар II се преселио у САД. Краљ је имао фирму која је пропала због његових коцкарских дугова. Штампа је тврдила да је живео од наследства своје мајке краљице Марије и од помоћи емиграната. Приче кажу да је краљ упропастио здравље сталним опијањем. Добио је цирозу јетре.
Године 1967. су му тешко оболели бубрези и јетра. У болницу “Сен Клер” у Њујорку, која је била у власништву Френка Лоуа, Мициног мужа, краљ Петар II је дошао у фебруару 1970. да би му пресадили јетру. Примљен је под псеудонимом Петар Петровић. О краљу су се старали Мици и њен супруг, па је пребродио кризу. Средином 1970. здравље краља Петра II се погоршало. Тада је написао тестамент у коме “доброчинитеља Мици Лоу” овлашћује “да прода, да у најам и стави под хипотеку цео или у деловима” његов посед. Истовремено, у тестаменту тражи да буде сахрањен у САД, у православном српском манастиру Светог Саве у Либертивилу. Иначе, краљ је политички био активан до смрти, блиско је сарађивао са српском емиграцијом. Био је на челу реда Светог Јована Јерусалимског.
Смрт у туђини и спор породице са љубавницом
Краљ Петар II је умро 3. новембра 1970. године у Денверу. На онај свет испратили су га Мици Лоу и Петар Салата, који је платио краљеву сахрану. Мици је тврдила да су мртвог краља покрали, не оставивши ништа и да су узели и ордење. Породица (супруга краљица Александра, син принц Александар и брат принц Томислав) је захтевала је да краљ буде сахрањен поред мајке, краљице Марије, на краљевском гробљу у Лондону. Томе се успротивила Мици Лоу, позивајући се на тестамент. Као што то обично бива, дошло је до судског спора, а све је пратила светска жута штампа. Док је спор трајао, добрих две недеље, леш краља Петра II је почивао у фрижидеру мртвачнице. Спор је добила Мици Лоу, па је краљ Петар II сахрањен у манастиру Свети Сава у Либертивилу. На испраћају југословенског краља било је око 30.000 људи и још 400 америчких пилота које су краљеви четници спасили. На овом месту годинама се окупљала српска емиграција. Историја бележи да је краљ Петар II био једини монархистички владар сахрањен на територији Сједињених америчких држава.
Рехабилитовани краљ у својој земљи
Посмртни остаци краља Петра II су ексхумирани 17. јануара 2013. године, да би били пренети у цркву Светог Ђорђа на Опленцу. По доласку у Србију, краљ Петар II је почивао у дворској капели Светог Андреја Првозваног, у склопу Двора на Дедињу. Државна сахрана са четири члана породице Карађорђевић обављена је 26. маја 2013. на Опленцу. На његовој сахрани 1970. као и 2013. опело је служио исти свештеник Марко Тодоровић.
Ту је сахрањена и његова супруга краљица Александра, чији су посмртни остаци пренети из Грчке.
Краљ Петар II је рехабилитован решењем Вишег суда у Београду од 10. јула 2015. По краљу се зове основна школа у Ужицу.
Породица Карађорђевић и Крунски савет не прихватају ни тестамент, ни принцезу Еву Марију. И поред два судска спора на којима је потврђено да је краљев потпис на тестаменту аутентичан, чланови породице тврде да је тестамент фалсификован. Зато су посмртни остаци краља Петра II пренети на Опленац. То је, према мишљењу неких правника и историчара, било кршење његове последње воље.
Има ли злата?
Што се тиче приче о тонама “народног злата“, које је краљевска породица понела са собом бежећи из земље, она је обрађен у књизи Новац у Југославији за време Другог светског рата, аутора Миодрага Угричића.
Од 204 сандука злата филијале Народне банке у Ужицу, Италијани су у априлу и мају 1941. запленили 179 сандука са 8.393 килограма чистог злата. Од преосталих 25 сандука, Немци су у манастиру Острог узели четири, један четници, осам је понела влада, а шест генералитет, један је украден и пет је отела Озна после рата.
Злато, спаковано у осам сандука, које је југословенска влада понела са собом из Никшића, када је 15. априла војним авионом напуштала земљу, непосредно по доласку у Каиро, послато је Јужноафричкој резервној банци, Дурбан, за Енглеску банку, која их је обрачунала и ставила на располагање југословенској влади 27. октобра 1941. Реч је о 13.995,713 финих унци злата. Шест сандука злата генералитета, које су са никшићког аеродрома, 16. априла 1941, понели неки виши официри, није предато ни југословенској влади, ни енглеској банци, официри су га задржали за себе.
Првих година после губитка круне, краљ је живео од 40.000 фунти, које је добио од своје владе, и 30.000 фунти своје уштеђевине. Када је пара понестало, почетком педесетих година прошлог века, краљ је почео да продаје породичне драгоцености, које је успео да изнесе из земље.
Стил
