ОЗНА посвађала српске историчаре: „У архиву раде потомци крвника“ – „Тужба“

0

На Фејсбук страници „У име народа за слободну Србију“, историчар Срђан Цветковић је 27. августа 2022. године, објавио текст под насловом: „У име народа! – ЗАБРАНА ЗБОГ КЊИГЕ О ОЗНИ!“ који је на истој страници изазвао претеће коментаре упућене запосленима у Државном архиву Србије, наводи се у саопштењу Државног архива Србије.

озна
Фото: Pixabay

Како се наводи у саопштењу, неки од тих претећих коментара су: „Вероватно ту раде потомци тих крвника, па треба неко још имена да им објави… Али невина крв се неће смирити, стићи ће их у другом колену и затрти, ако се не покају злотвори“, „Потомци комунистичких злочинаца са ОЗНОМ чувају крваве тајне својих предака. Плашим се да поново не почну пунити своје потоке, јаме, вртаче… са својим неистомишљеницима“, „Све те ‛стручњаке‛ из архиве ишутирати и избацити из Србије, и даље крију шта су све радили србском народу комуњаре“, „Растурићемо и то последње упориште пљачкаша и битанги…“

Објава др Срђана Цветковића

„Забрана истраживања др Срђану Цветковићу и др Немањи Девићу због објављених докумената ОЗНЕ

Обавештавамо јавност да је Државни архив Србије забранио истраживања двојици истраживача Института за савремену историју јер су „без дозволе објавили документа из фонда БИА“, а тичу се репресије тајне полиције у Србији 1944-1946.

Данас на светски дан борбе против тоталитаризма у Србији 2022. године двојици истраживача ИСИ забрањен је приступ архиву Србије јер су управо објавили документа која се тичу тоталитарног наслеђа и репресије комунистичког режима из фонда БИА!

Уместо да се ради на томе да сви документи из овог фонда па и досијеа из овог времена који се тичу ОЗН-е што пре постану доступни широј јавности и сваком грађанину у Србији, државне институције, посебно Архив Србије, раде на томе да се направи шири и рафиниранији прстен забране и заштите комунистичког наслеђа. При том ови државни службеници и институције се изговарају разним правилницима које сами доносе и прописију, те се стављају изнад Устава и основних права грађана на једнаку информисаност а научника на слободно и ничим ограничено истраживање иначе декласификоване грађе тајне полиције (ФОНД БИА).

Уместо да се као одговорна лица и сами укључе у кампању и акцију и да законски и правилницима омогуће приступ свим грађанима под једнаким условима овој грађи, Архив Србије се поставља као нови цензор и арбитрарно одлучује како ће се, колико и шта објавити и ко ће имати приступ документима. Стиче се утисак као да ова институција навија да документи буду што неприступачнији грађанима.

Иде се толико далеко да се изричу забране истраживања научним истраживачима ако објаве макар и пар докумената из одређених збирки.

озна
Насловна страна књиге / Фото: Facebook

Сама књига, иначе, је настала као документарна студија на многим одабраним документима из разних архива (Архив Војводине, Војни Архив, Архив града Београда, многи локални и приватни архиви и многе збирке које су аутори прикупили као чланови Државне комисије за тајне гробнице чија се архива налази на Институту за савремену историју. Документи у књизи само илуструју причу и студију о деловању ОЗНе. Књига НИЈЕ никакав зборник докумената него научна докуметарна студија, где су само поједини делови документа из разних архива приказани и сликани како би поткрепили причу о раду и методологији терора ОЗНе.

Дакле, и тај иначе бесмислен аргумет Архива да се обајвила грађа без дозволе не стоји јер нигде није објављено ни 3% неког фонда или збирке а камоли 30% колико су они прописали интерним паравилницима о објављивању грађе. Поменута грађа је дошла у руке ауторима као члановима Државне комисије чији је циљ био управо објављивање таквих докумената. Што је и учињено преко сајта Државне комисије и неких публикација. Ниједан државни архив није постављао питања нити тражио дозволу за овакво појединачно и парцијално објављивање документа (илустрација) а можда је више архивске грађе ушло у књигу из других архива и фондова.

Сматрамо да са оваквом праксом данас, у 21 веку и 80 година од Другог дветског рата, мора хитно да се престане. Мислимо да је то кршење основних људских и уставних права, права на слободно истраживање и објављивање као и права на једнак приступ информацијама од јавног значаја. У том смислу, приморани смо да покренемо ширу друштвену кампању са многим угледним јавним личностима, научним институцијама, друштвеним организацијама као и политичким партијама на власти и у опозицији да се томе стане у крај и коначно на прави начин регулише приступ овим документима.

Удружење У ИМЕ НАРОДА ће заједно са својим партнерима и Институтом за савремену историју ускоро покренути петицију и јавну кампању да се омогући и регулише једнак приступ историјској грађи Фонда БИА и сличних фондова у државним архивама са којих је скинута ознака поверљивости. Сматрамо да је то наша не само научна но и морална и друштвено-политичка обавеза и одговорност како према жртвама тајне полиције тако и према будућим генерацијама. Коначно, и архиви и научни институти постоје ту због народа чији су сервис.

Председник Удружења У име народа за слободну Србију
Научни саветник Института за савремену историју

др Срђан Цветковић

Архив Србије одговорио Цветковићу

Саоштење Државног архива Србије, испод ког се потписала Марија Милошевић, виши архивист Државног архива Србије, преносимо у целости:

„Др Срђан Цветковић се није оградио од оваквих и сличних (горе поменутих, прим. Хронограф) коментара које је изазвао његов текст. Да ли то значи да се др Срђан Цветковић прећутно слаже са онима који би да растурају, протерују из Србије, који прижељкују затирање другог колена…

Ево неколико питања за Срђана Цветковића и лако проверљивих чињеница:

1. Зашто на поменутој Фејсбук страници није објавио интегрални текст решења којим му је привремено забрањено истраживање него само део прве странице. На тај начин је јавности којој се обраћа ускратио могућност да се упозна и са образложењем решења којим му је привремено (од 28. јула до 30. септембра 2022. године) забрањено истраживање. Да ли то историчар Срђан Цветковић уводи нову методологију у раду са документима тако што изоставља делове документа (решења) неизоставних за разумевање суштине, да му је привремена забрана изречена јер је прекршио прописе о заштити архивске грађе, односно без неопходне дозволе Архива објавио документа.

оза
Прва страна Решења о забрани / Фото: Facebook

2. Архив је 2008. године иницирао и уз сагласност предаваоца архивске грађе (БИА), омогућио коришћење у научно-истраживачке сврхе збирки докумената некадашњих служби безбедности преузетих од БИА. По том основу Срђан Цветковић је годинама без ограничења истраживао наведене збирке докумената. Како је онда могуће да ову чињеницу један историчар превиђа и за установу која му је то омогућила у свом тексту напише да та установа „ради на томе да се направи шири и рафиниранији прстен забране и заштите комунистичког наслеђа“.

3. Срђан Цветковић у свом тексту помиње некакве бројеве и проценте када је реч о објављивању докумената без сагласности Архива и наводи „нигде није објављено ни 3% неког фонда или збирке а камоли 30% колико су они прописали интерним правилницима о објављивању грађе“. Не знам одакле ово Срђану Цветковићу јер то ни у једном правилнику Архива није прописано.

4. С обзиром на то да Срђан Цветковић помиње свој рад у Државној комисији за тајне гробнице, подсећам га на чињеницу да је Архив њему, као и осталим представницима Државне комисије, 2010, 2011. и 2012. године изашао у сусрет и омогућио да архивску грађу која је настала радом некадашњих служби безбедности, користе у архивским просторијама, ван читаонице, како би истраживање могли да обаве у што је могуће краћем року. Заборавио је и да су управо државни службеници у Архиву Србије, које он прозива у свом тексту, морали да се одвоје од својих редовних послова, преузму улогу радника у читаоници и били са њим и другим представницима Комисије преко 150 дана, јер се ниједна, па ни ова врста архивске грађе не сме користити без надзора. Др Срђан Цветковић се не сећа ни да су запослени у Архиву за које сада његови „навијачи“ прижељкују протеривање и затирање, увек били на располагању за сваку врсту стручне помоћи и да су за потребе Комисије, по убрзаном поступку, у наведеном периоду, фотокопирали или скенирали 2.747 докумената. Др Срђан Цветковић има право да све то заборави, али нема право да износи неистине којима посредно утиче на угрожавање безбедности запослених у Архиву.

озна
Архив Србије

Низом нетачних тврдњи (лако проверљиво) Срђан Цветковић означава Државни архив Србије као кривца за све и свашта и тиме изазива лавину коментара неупућених читалаца који, између осталог, једну од најзначајнијих националних установа називају „последњим упориштем пљачкаша и битанги“. Његови истомишљеници и пратиоци на друштвеним мрежама не морају да имају свест о значају архива за државу и све њене грађане, али као доктор историјских наука и дугогодишњи истраживач, Срђан Цветковић би морао да је има.

Пошто се осећам прозваном, приморана сам на ову реакцију ради упознавања јавности са чињеницама, али и због огорчења запослених у Државном архиву Србије и међу архивистима у целој Србији. Са претњама и клетвама, Срђан Цветковић се прећутно сагласио, с обзиром на то да се од њих није оградио.

Уколико буде желео и даље да истражује у Државном архиву Србије, историчар Срђан Цветковић ће, као и било ко други, морати да поштује прописе и процедуре.“

 

 

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.