Постоји оправдана сумња, да поменуто књижевно дјело није написао хрватски књижевник Иван Мажуранић?! Такође, постоје многобројне тврдње, да је овај пјеснички еп, написао Петар II Петровић Његош!
У прилог ове тврдње, ево неколико података, који упућују на њену тачност, а поткрепљују сумњу у званичну верзију ауторства!
1. Почетком друге половине прошлог вијека, неко од наших књижевника, или је можда био у питању неки дипломата (није ми познат податак, о коме се радило), је у Московској архиви видио оригинални Његошев рукопис, у којем Његош помиње наслов овог спјева и наводи га као своје књижевно дјело!
2. Непосредно пред своју смрт, Његош се лично, жалио свом пријатељу и савјетнику, Новици Церовићу, следећим ријечима: „Дао сам једно моје дјело, неком Лацманину, да га одштампа у Дубровник, чуди ме, да ми се он још не јавља!“
3. Ликвидацију Смаил-аге Ченгића, лично је наредио управо Петар II Петровић Његош. ( То су историјски факти ). Зашто? Ево објашњења! Смаил-ага је, мимо многобројних злодјела учињених српској раји на територији Херцеговине и Црне Горе, урадио следеће: Позвао је, на мировне преговоре црногорске главаре! На тај састанак, отишли су 32 главара на ријеч и повјерење, Смаил-аге, на његов праг. Међу њима је било и осам Петровића, Његошевих блиских рођака!
Овдје је важно напоменути, да је на те преговоре, требао отићи и Његош лично, који је тада имао нешто више од 25 година. Новица Церовић, који је лично познавао Смаил-агу, још са војне академије у Паризу, упозорио је Његоша, да не иде на тај састанак, из разлога што не вјерује Смаил-аги и Турцима, и обратио му се следећим ријечима: „Господаре, немој ићи на ноге Турцима, ако се неко зло догоди, ипак, да нас Турци, барем у потпуности не обезглаве!“
Његош је, на срећу, послушао свог мудрог савјетника! Али, на жалост, Новичине слутње су се обистиниле! Смаил-ага Ченгић, турски кабадахија и зликовац, наредио је
да се погубе сва 32 главара, који су дошли на преговоре! Свима су одсјечене главе и пободене на коље у Гатачком пољу.
Шта рећи!? (Паде ми на памет, шта би се надаље дешавало, да је тада, на састанак отишао и владика Раде? Између осталих зала и губитака, не би никада био написан Горски вијенац, Луча микрокозма, Огледало српско, пјесме Орао и свиња, Ноћ скупља вијека итд).
Наредбу о смакнућу Смаил-аге, Његош је повјерио лично, већ поменутом Новици Церовићу. Њему је безгранично вјеровао!
4. Као четврти аргумент, навешћу чисто призивање логике у помоћ! Просто је несхватљиво да Његош, који је толико тога писао, није написао и нешто о овом значајном и поготову за њега лично, великом догађају?! Да он, о смакнућу Смаил-аге
не напише ништа, а да о том догађају пише, тамо неки Лацманин, који нема никакве везе, ни са Црном Гором, ни са Цетињем, ни са смакнућем Смаил-аге?! Молим вас, којешта!
Заиста, нема никаквог смисла нити има било какве логике!
5. Као пети аргумент, навешћу пјеснички поглед на овај догађај. Елем, Хаџи Радован Бећировић Требјешки у пјесми о овом догађају, овако написа у својој пјесми:
…..“Свак је знао, да је нешто ново,
кад закуца звоно Иваново,
на Цетиње пред манастир стари,
кад бануше дробњачки сердари!
Цијела се престо`ница сјази,
није шала, Ченгић кад долази,
свијема је мило да га виде,
и онога кому главу скиде!
Великога бана Церовића,
и војводу Шуја Караџића,
Алексића главосјековића!
Његош, ове људе цијенећи,
не шћеше их чекати сједећи,
но, излази Петровићу Раде,
на бијела врата од биљарде!
У братска се изљубише лица,
а прича му Шујо и Новица,
за Мљетичак и борбу крваву,
Мирко вади Смаил-аге главу!
„Ево главе величанство ваше,
зулумћара и турскога паше“.
Гле Његоша људске величине,
спусти мртву главу да почине,
потури је на сред` билијара,
па се с` мртвом главом разговара!
Дође ли ми, дође Смаил-ага,
нема тога на свијету блага,
да ми плати мојих осам брата,
осим твога пресјечена врата……“
Дакле, да сада резимирамо начету тему: Када сагледамо све наведене чињенице, више је, него ли очигледно, да је спјев СМРТ СМАИЛ – АГЕ ЧЕНГИЋА написао Петар II Петровић Његош!
Важно је подсјетити, да се ова тема већ једном раније, покретала у књижњвним и културно просвјетним круговима!
О њој се већ расправљало и дискутовало у вријеме Брозовог комунистичког режима. Али, на жалост, један истакнути члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, прекинуо је сваку даљу дебату следећим ријечима: „Људи, манимо се ове приче, зар није боље, да имамо два Његоша, него једнога?“. Тако и тада је ова прича прекинута!
Сматрам да је таквом одлуком учињена велика неправда и гријех према нашем величанственом и највећем пјеснику и мислиоцу Петру II Петровићу Његошу! Комунистички режим учинио је још сијасет неправди и злочина над српским родом и народом, као и над самим ликом и дјелом Његоша, што наравно није случајно, али о томе ћемо неки други пут!
Због свега наведеног, као пјесник и као љубитељ Његошевог књижевног стваралаштва, као и ради досегнућа правде и истине, желим покренути поново широку иницијативу, у разрјешењу овог важног питања!
Зато, овим отвореним писмом, апелујем на све надлежне институције и установе државе Црне Горе, да покрену судски поступак и опсежну истрагу поводом овог несагласја и да се судским путем дође до истине и правде, ко је заправо, аутор књижевног дјела: „Смрт Смаил- аге Ченгића“ ???
Такође, позивам сва удружења књиживника, пјесника и културних радника, да подрже ову иницијативу и изврше медијски притисак на надлежне установе, да се дође до правде и истине, на добробит свих првдољубивих људи.
Биће то занимљив, интересантан и јединствен, али веома важан судски процес, у којем би упокојени Његош тужио упокојеног Мажуранића, за крађу интелектуалне својине! Нека се коначно, сазна истина! Ваљда нам је то свима циљ и жеља! Ето, од мене толико, за сада. Срдачан поздрав.
Аутор текста: Љубиша Ж. Војиновић – МАСТОРОВСКИ, Нови Сад, март 2021. љета Господњег
Наслов, лектура/коректура: Хронограф
Jezik i stil ukazuju na Njegoša, a sve ovo drugo što ste naveli su puste želje… Begovi Stočevići su namestili ubistvo Smail Age Čengića, ostalo su bajke…