Андреј Фурсов: Чека нас будућност без имовине, приватности, слободе кретања

Још једно обележје живота у планираном друштву је нагли пад нивоа образовања. Ова примитивизација образовања, која се дешава широм света, одражава страхове светске елите од могуће појаве алтернативе

Андреј Фурсов
Андреј Фурсов / Фото: Youtube printscreen

Године 2019. данска посланица Ида Окен (из Швабове Школе младих глобалних лидера) објавила је есеј о животу 2030. године. Његова суштина је једноставна: „Немам никакве имовине. Немам ауто. Немам никакве уређаје и одећу… Све те ствари су постепено постале бесплатне и не морамо ништа да купујемо.“ Даље, она пише о фактичком одсуству приватног становања и личног простора, односно приватности живота. А Јувал Харари, израелски пропагандиста трансхуманизма, искрено говори о потпуној контроли становништва од стране нових лидера као њиховом главном задатку.

Све је ово јаче од Орвела и Замјатина заједно, само што је то код њих била антиутопија, а овде говоримо о реалном пројекту са знаком плус. „Оно што је више пута речено – у апсолутно сиромаштво и бесправност (а човек лишен имовине и приватности је већ апсолутно лишен права) људи морају да иду добровољно и са радошћу, јер је то прогрес.“ И наравно, обавезни „вештачки алгоритам“, који „боље од мене зна шта ми се свиђа“.

„Алгоритам ће бити ‘вештачки’ колико је и ‘рука тржишта’ – ‘невидљива’. Па, она би требала да буде невидљива. Иако не само да је сви увек виде, но многи чак знају тачно презиме, име и патроним особе којој ова рука припада у сваком конкретном случају“, – Армен Асријан.

Неко ће рећи: мало ли је шта у том есеју написано! Међутим, две ствари се морају приметити. Прво, аутор је дипломац Школе младих глобалних лидера, која постоји од 1992. године. Друго, есеј Иде Окен се поклопио са масовном кампањом на Западу да се обични грађани убеде да је дељење аутомобила боље од поседовања аутомобила, да је изнајмљивање куће боље од поседовања стана или куће, итд. Боље је немати него имати и – бићеш слободан. А корпорације које ће до тог тренутка ликвидирати, прождерати државу – последњу, додуше слабу, заштиту малог човека – доделиће му месечни основни приход и обезбедити наочаре „допунске реалности“.

Лишење имовине и живот од основног дохотка („сиромашан, али срећнији него раније“) које прокламује Шваб претпоставља још неколико ствари. Пре свега, значајан пад животног стандарда: мањи обим и смањен квалитет конзумиране хране. То се оправдава борбом за животну средину.

Такође планирају да драстично ограниче могућност кретања људи: туризам ће постати луксуз доступан само богатима. Осим тога, живот ће се одвијати „испод хаубе“ – под непрекидном друштвеном и информационом контролом. Екстремни случај је систем друштвеног рејтинга у Кини. Још једно обележје живота у планираном друштву је нагли пад нивоа образовања. На крају крајева, ако духовни фактори постану главни фактори производње, онда је висококвалитетно образовање оно што људима треба одузети. Велики део образовања губи свој ниво, поједностављује се и осиромашује. Адекватну слику света замењује мозаик. С друге стране, постоји концентрација јаких универзитета. На Западу су то приватни универзитети, а у Русији је, очигледно, ова улога предодређена московским и петербуршким универзитетима. То су супер-универзитети на којима се школује елита, односно интелектуални и идеолошки браниоци постојећег поретка.

Ова примитивизација образовања, која се дешава широм света, одражава страхове светске елите од могуће појаве алтернативне елите. Током 1950-их и 1960-их, кад је образовање било масовно и релативно пристојно, западна елита се суочила са могућношћу појаве алтернативне елите. Контрола над информацијама подразумева контролу над високим образовањем и образовањем уопште.То јест, овде имамо два најмоћнија фактора који доводе до класне сегрегације у области образовања. То су појава знања као једног од главних фактора производње и потреба за новим облицима друштвене контроле. Ово, према плановима актуелне светске елите, треба да реши проблем спречавања настанка нове елите.

Међутим, историја показује да се нове елите не појављују у интелектуалном окружењу. Кад концентрација „дивљих људи“ на друштвеним или физичким границама старог друштва пређе одређену норму, долази до раскола у владајућој елити. Улазимо у свет у коме нема ни реда ни хаоса, у зону „између“ – како би рекао Умберто Еко, у „хаосмос“, а да немамо адекватан појмовни и оперативни апарат за проучавање ових процеса. Наука двадесетог века није сумњала у своју одрживост, открила је и формулисала законе природе, односно обављала функције моћи у околном свету. Чак и појам „статистика“ код нас потиче од „state“, то јест од „државе“.

А сада нема закона, државе су се истопиле – појављује се „поредак заснован на концептима“. Одлучујућу улогу у томе имају наднационалне структуре. Не само транснационалне компаније, но и разне врсте заједница са високим степеном унутрашње аутономије. „Пет очију“, на пример, или криминалне структуре. Сви они граде своје истраживачке структуре, своју историју. То су глобални процеси који додатно руше укупну слику света. И зато субјективност излази у први план, преобликујући узрочне везе. Ово је доба турбуленције, епоха пригожинског „поретка из хаоса“.

С руског: Ж. Никчевић

Завтра / Искра

Наслов, опрема: Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.