У 63. емисији Разбуђивање гостовала је Наташа Дракулић, дипломирани политиколог и сценариста. Запослена је у медијској кући РТС.
Наташа је рођена у марту 1979. године у Бихаћу (БиХ), јер је ту било најближе породилиште. Детињство је провела у личкој варошици Кореница, одакле су њени преци. Обожавала је од малена да чита и пише приповетке. Упркос привидном миру у Титовој Југославији, осећала се безбрижно. Понекад би од баке чула неке приче о страдањима Срба у Другом светском рату.
Већ у пролеће 1990. године, када су власт у СР Хрватској освојили Фрањо Туђман и његова милитантна партија ХДЗ, дошло је до мноштва проблема и исте године на летовању је уочила тензију и страх код људи око себе.
Наредне године почео је рат у Хрватској, а њен отац је био ухапшен од хрватских специјалних јединица МУП-а, када је дошло до напада АТЈ Лучко на Плитвице. Два дана је провео у карловачком затвору где је тешко претучен – до крви. Истовремено, Срби су у срединама где су имали већину подизали барикаде (обарали трупце на путевима) што је хрватска пропаганда подругљиво назвала „балван револуција“. Тамо где су Срби били у мањини, морали су да присилно напусте своје домове. Уследиле су тешке четири године, јер је кретање било ограничено због гранатирања, струје више није било него што јесте. Учила је под свећом.
Тако је дошао и врели август 1995, када су хрватске оружане снаге уз помоћ НАТО и Петог муслиманског корпуса започеле злочиначку акцију „Олуја“ против РС Крајине. И Наташа и њена породица су се нашли у колонама прогнаних 280.000 Срба који су кренули ка источној Босни и СР Југославији. Данима је путовала, не знајући шта јој је са родитељима. Њих је срела тек у Београду, код рођака.
У Србији је започела нови живот, наставила је да се школује и дипломирала је на Факултету Политичких Наука, али и на Факултету драмских уметности, на катедри за драматургију.
Иако деценијама живи у Београду, она није заборавила Лику и тамошње обичаје. Воли да прави басу, полице, лички купус, оде и на личко прело, запева ојкана са земљацима.
Размишљајући о страдањима предака и њиховој жртви, Наташа је 2015. добила жељу да направи једно филмско остварење посвећено Јасеновцу, највећем српском граду под земљом. Њени преци су током 1941-1945. интернирани у хрватске концентрационе логоре: Госпић-Јадовно-Паг, али и у Јасеновац. Према причи њене рођаке, која је у доба клеро-фашистичке НДХ изгубила брата у логору Јасеновац, јер су их раздвојили и никада свог брата није пронашла, Наташа је отпочела писање сценарија првог играног филма о јасеновачкој индустрији смрти.
Режије се прихватио Предраг Гага Антонијевић, човек великог искуства, са којим је сарађивала и раније. Филма је добио назив према њеној баби Дари.
Антонијевић је отишао у Поткозарје, где је обавио селекцију кандидата за улоге и пронашао мноштво дечице, од којих се издвојила тинејџерка Биљана Чекић из Козарске Дубице. И она је потомак јасеновачких новомученика. Сем ње у филму су играли и глумци Народног Позоришта у Бањалуци али и Београда: Јово Максић, Златан Видовић, Ања Станић-Илић, Игор Ђорђевић, Наташа Нинковић, Марко Јанкетић, Вук Костић итд.
Снимање филма је завршено 2019. године и премијера је требало да буде 2020, али је одложена услед панедмије ковида.
Наташин филм је био у конкуренцији за српског представника на 93. додели Оскара у САД. Услед злурадих коментара у ЛА Тајмсу, филм је повучен из званичне конкуренције због наводне „пропаганде“. Ипак, планетарна премијера била је 21. фебруара 2021. на РТС (Република Србија), РТРС (БиХ) и ТВ Прва (Црна Гора), а гледаност је била милионска – преко 3.500.000 гледалаца, што се не памти у историји домаће кинематографије.
И у Северној Америци филм је врло добро прошао, јер је компанија „101 студио“ обезбедила дистрибуцију. Било је то први пут после пола века и филма Битка на Неретви да се неки филм са нашег подручја промовише у САД и Канади.
