Када се зађе у густе, вишедеценијске шуме у околине Суботице, ка граници са Мађарском, упадљива је тишина, јер нема више чак ни птица. Али зато ноћу све живне, само што се уместо цвркута чују рафали и понека експлозија. То ратују банде криминалаца, док се мештани затварају у своје куће.
Шуме су некада биле понос Суботице и омиљено излетиште Суботичана. Сада се само ретки одваже да оду у њих и прошетају. Ситуација се променила последњх година, а има више од годину дана како је то и врло ризично. Пристигли су нови станари, не само мигранти, који дођу и прођу, но и банде криминалаца настањене у илегалним камповима које контролишу ту територију.
Наоружани, одлично организовани, на њих се не примењују закони Републике Србије, ни што се тиче криминала, а камоли екологије. Штета је велика, можда и неповратна. Звучи невероватно, али када се шета шумом не чују се чак ни птице, у шта су репортери порала Нова.рс могли да се увере на лицу места. И оне су побегле од људи, галаме и пуцњаве.
„Некада је овде било дивљачи, више је нема. Дивљач не воли буку, а пошто се овде често пуца, животиње су се разбежале. Све. За нас, домаће, важе закони, јер ми не смемо ништа да радимо у шуми. Ови људи дрвеће секу, користе као грађу, као огрев. За собом остављају ђубре које нико не чисти, има доста и пластике којој ће требати векови да се распадне. Било је и шумских пожара. Оно што је најгоре, посечени су хектари старе, драгоцене шуме, уз изговор да је то урађено да би се лакше контролисали илегални мигранти. Од те контроле нема ништа, дрвна грађа и огрев је подељен одабранима. Овде се не дешава само злочин према људима, већ и према природи“, огорчен је један Суботичанин, зналац и љубитељ шуме.
Срби, Мађари, Хрвати, Словаци, Буњевци, Југословени, све нације су уједињене и то је једина добра ствар. Проблем је што су уједињени у страху од наоружаних људи из шуме, који не оклевају да пуцају. За сада пуцају једни на друге, али су се борбе приближиле насељима и понекад се воде и на улицама. Шума је од омиљене, постала забрањена зона. Тако и за Иштвана Сарапку.
„Ја одмалена знам ову шуму, долазио сам када сам имао 5 година. Када сам одрастао, почео сам да радим у шуми, да сечем дрва. Сада све ређе идем. Као и сви, плашим се, ко се не би плашио“, почиње причу Иштван.
Он и данас понекад оде у шуму, а тамо проналази чудне сувенире. Показује нам шаку пуну чаура метака за аутоматску пушку „калашњиков“, омиљено оружје кријумчара људи. Он је имао прилике и да се сретне са њима, очи у очи.
„Шума је постала ратно подручје миграната и кријумчара људи. Недавно сам имао сусрет са наоружаним Авганистанцима. Ишао сам шумом, неасфалтираним путем. Одједном сам чуо глас, како причају преко радија, а онда сам угледао троје како стоје поред ограде у жбуњу, са две аутоматске пушке. Имали су су опасаче, магацине, ручне бомбе. Видео сам да је до њих дошао приватни ауто, ‘опел астра’. Побегао сам, извадио телефон и позвао полицију. Како сам стигао до асфалта, они су улазили тим колима у шуму, а потом их из шуме излази још са пушкама. Нисам знао шта да радим, они су ми видели и лице и све. Полиција је дошла после 15 минута. Ово није војска, ово су командоси“, објашњава свој сусрет са наоружаним криминалцима Иштван Сарапка.
То што Суботичани не иду ни близу људи из шуме, не значи да они неће доћи до њих. Јакша Ричард за себе каже да је Југословен јер када би почео да прича о томе које националности су му родитељи, бабе и деде, било би, кажем компликовано. Бивши професионални војник, сада ауто механичар, није плашљив човек, али када се пуца на неколико стотина метара од његове куће, никоме није свеједно.
„У војсци сам био као професионални војник 11 година, до 2007. године. Био сам и у време рата, а као редован војник био сам деведесетих у Босни и Херцеговини. Знам шта је рат, знам шта је пуцњава. Ово је нешто друго. Вероватно се и човек промени када добије децу. Сада се пуца око нас, а помоћи нема“, каже за портал Нова.рс Ричард.
Овај бивши војник каже да не намерава да се преда, ма колико да је тешко. И он није једини, јер су људи већ почели да се самоорганизују како би заштитили своју имовину и своју породицу. Ричард је прави патриота, воли комшије, воли ову земљу, али каже да га је држава оставила на цедилу, као и друге комшије из суботичких насеља Макова седмица, Радановац, Хајдуково, Хоргош…
„Дешава нам се зло. Мигранти су навалили 2015. године и они и дан данас долазе у све већем броју. Не можемо им ништа и не добијамо помоћ ни државе, ни полиције, ни војске. Мигранти би само желели да прођу кроз нашу земљу и оду у Европску унију, а кријумчари људи остају овде и организују све то и они су ти који нам стварају у ствари проблем“, жали се Ричард, па објашњава:
„Обраћали смо се и полицији и општини али они немају неке намере да нам помогну и осећамо се остављенима на цедилу. Покушавамо да се међусобно информишемо да бисмо били упућени о могућим сукобима. Ја са децом више не могу да идем да шетам по шуми као што сам могао пре 7-8 година. Наоружани људи долазе до самих насеља, држе неку стражу… Ја бих молио државу и државне институције, полицију, војску да нам помогне у овом злу које прети целој Србији, не само Војводини и овом делу“.
Председник Србије Александар Вучић и лидер Савеза војвођанских Мађара Иштван Пастор састали су се 16. августа и најавили решавање кризе са кријумчарима људи око Суботице. Екипа портала Нова.рс била је у Суботици 16. и 17. августа. Последњи већи инцидент забележен је управо око 2.30 часова 17. августа, када је бачена ручна бомба у шуми поред насеља Макова седмица.
Милош Ж. Лазић, Нова
