Драгослав Бокан: Овај ДОКУМЕНТ је ДОКАЗ да је српско-југословенска држава МОРАЛА ДА ПРОПАДНЕ

Колико је била држава сведочи, у мало речи, овај језиво-болни, неподносив-за-видети потпис.

Милунка Савић се бори да у управи банке у којој ради као чистачица поправи свој ионако бедни статус. И потписује се као „надничарка, витез Карађорђеве звезде и Легије части“!

Еј, бре, двоструки витез две најхрабрије савезничке војске, непосредно после велике победе у Светском рату!

Једино што то, очигледно, није била и победа ове презрене и одбачене јунакиње коју су, из много разлога, прогласили најхрабријом женом-ратником у свим војскама које су учествовале у рату, „новом Јованком Орлеанком“, „бесмртним херојем о коме ће причати поколења“…

Бачена на колена пред кофу с прљавом водом, да клечи и трља прљави, испљувани под пред углађеном господом што је ни не примећују док пролазе раскошним ходницима Хипотекарне банке.

Ново доба, ново време и нови друштвени односи у велелепној Краљевини што је ђаволски лако заборавила своје порекло и своје најзаслужније грађане, браниоце и неимаре крвљу заслужене слободе.

Ратни друг ове чудне надничарке (чистачице и витеза двају одликовања којa нису на грудима имали ни министри војни, ни многи генерали француске и југословенске војске), моћни и пребогати краљ Александар Карађорђевић није много марио за њене муке са администрацијом фирме у којој је нашла ухлебљење и која је хранила и њу и њену (и ону рођену и ону усвојену) децу.

Чудо невиђено!

Како је то уопште могло да промакне виду и пажњи толиких ратних ветерана, а сада високих војних и државних функционера, угледних професора Универзитета и академика, послератних индустријалаца и фабриканата, власника дедињских, топчидерских и сењачких палата, краљевих ађутаната и утицајних новинара и књижевника?

Где им је била душа?

А још кад се сетимо оне срамотне маскараде, кад су за велике годишњице завршетка светског рата ову „несналажљиву“ радницу и неустрашивог ратника дословно преоблачили у лепе хаљине и нове униформе, „да се не би брукали“ пред страним дипломатама и њиховим високим војним делегацијама.

А то што су се брукали пред својом ћутљивом и у миру стидљивом ратном другарицом, и што су се брукали пред Богом, и пред свим изгинулим Милункиним и краљ-Александровим саборцима, и пред прецима и потомцима, и пред Небеском и земаљском правдом – то им, очигледно, није било важно.

Зато ће ускоро и платити одговарајућу цену у огњеним капијама следећег рата и сличне суровости коју ће осетити на својој кожи од нових ослободилаца (подједнако незаинтересованих и за њих и за Милунку и за све њихове пропуштене шансе и оне библијске као и нушићевске заврзламе).

Нове неправде ће само наследити и продубити оне старе, продубљујући јаз између српске судбине и наших (никад остварених) жеља.

Али, ако имамо у виду да није само најхрабрија ратница Европе била чистачица у новој Југославији, него и да је у исто време једва крпио крај с крајем (у земунској фабрици картона и папира „Вапа“) најмлађи војник (и подофицир) од све 133 земље које су учествовале у рату, поднаредник Момчило Гаврић; да је херојски бранилац Беоограда, чудом преживели (тешко рањавани) Драгутин Гавриловић стављен на „црну листу“ својих претпостављених, без икакве шансе да икада постане генерал и води трупе); да је било забрањено свима да дођу и поклоне се сенима и посмртним остацима легендарног војводе и мајора Војислава Танкосића (кад су пренесене на Ново гробље у Београд); да је најстарији син краља Петра, принц Ђорђе (једини у рату – на Мачковом камену – рањени припадник ма које европске династије) проглашен лудим и смештен присилно у душевну болницу све до уласка Немаца 1941. у земљу; да је војвода Живојин Мишић био у сукобу са Регентом, јер му је отворено рекао шта мисли о нашим новим хрватским „сународницима“ и баш после неке свађе са Александром пада у болничку постељу из које никад и неће устати; да су многи јуначки официри српске војске извршили самоубиство када су њиховим некадашњим непријатељима, аустроугарским командирима и командантима нове власти дале чин више, а њих оставиле без унапређења, и кад су морали да слушају команде и трпе осветољубиву перфидност својих противника са Цера и Колубаре; да су у магацине Војног музеја отишле све оне славне, куршумиме и шрапнелима кидане, а јунаштвом сачуване „пуковске заставе“ (јер су се додељивале нове, југословенске); да је Арчибалд Рајс истеран из службе у београдској полицији јер је хтео да искорени корупцију из државне службе; да је судија који је у мученичку смрт послао Гаврила Принципа а његове другове на вешала постао угледни југословенски судија; да је због „мира у кући“ Видовдан престао да буде државни празник, а из предратног (у Аустроугарској прихваћеног) назива „Српског народног позоришта“ у Новом Саду избачена она српска одредница… и још толико тога, бесрамног и неопростивог – ако све то имамо на памети и у виду, онда нема никакве сумње у то како је уопште и могла да се заврши ова сулуда, гнусна југословенска авантура српске политичке елите (предвођене амбициозним и недовољно способним краљем).

Све постаје јасно као дан и бистро као изворска вода, већ из овог малог-великог, крунског документа још ненаписане оптужнице против издајника свих српских жртава, све наше муке, све уцвељене српске ратне сирочади, свих ратних инвалида и просјака, читаве на крст самоубилачке политике распете Отаџбине.

Извор: Фејсбук профил Драгослава Бокана

Приредио: Хронограф