Краљевска библиотека у Александрији, у Египту, била је један од највећих и најзначајнијих научно-истраживачких центара у античком свету. Њени фондови били су фараону веома драгоцена средства, која су му омогућавала да се пред страним силама шепури богатсвом Египта. Александријска библиотека створена је по налогу Димитрија Фалерона, бившег политичара из Атине и саветника краља Птоломеја I, и Сотера, македонског племића и једног од наследника Александра Великог.
Посвећена музама (девет кћери Зевса и Мнемосине, које су биле заштитнице уметности), Александријска библиотека је цветала под покровитељством династије Птоломеида. Изграђена 280. године пре Христа, не само да је управљала великом збирком свитака и књига, него је садржала и много слушаоница, учионица, банкет сала и велелепних вртова. Била је окружена грчким стубовима, који и данас стоје и опшивена поплочаним стазама и трпезаријама. Свака од тринаест слушаоница могла је да прими око 380 људи. Једна одаја је била испуњена полицама са свицима од папируса, изнад којих је писало: „Апотека за душу“.
Библиотека је била само један део Александријског музеја и била је првенствено намењена учењу и истраживању. Поред ње, у музеју су се налазили и кабинети за астрономију, анатомију и зоологију, а имао је чак и зоолошки врт са егзотичним животињама. Међу класичним философима који су истраживали и вршили експерименте у Музеју, били су истакнути интелектуалци Еуклид, Архимед, Птоломеј, Едесије, Папус и Аристарх са Самоса.
Било је тешко поуздано утврдити величину збирке, пошто су свици папируса чинили највећи део колекције Александријске библиотеке, а књиге постале популарне тек после четвртог века. Само неколико поглавља књиге, могло је да заузме неколико свитака, а материјал претворен у књиге је био само део уређивачког рада. Верује се да је краљ Птоломеј II Филаделф (309 – 246. пре Христа) зацртао да библиотека достигне 500.000 примерака разних свитака. Процењено је да је, на свом врхунцу, библиотека чувала око 400.000 свитака, за шта је био потребан огроман простор за складиштење.
Већи део богате колекције Александријске библиотеке стечен је мукотрпним преписивањем оригиналних рукописа. Познато је да при преписивању долази до грешака, тако да су библиотеке инсистирале на чувању оригинала. Гален из Пергама, истакнути грчки философ, лекар и хирург у Римском царству, је тврдио да су књиге до библиотеке стизале бродовима и биле пописиване као „књиге бродова“. Пошто би преписивачи завршили с преписивањем, оригинал је остајао у библиотеци, а власницима оригинала су враћане копије. Оверене копије прављене су за научнике, племство и богате покровитеље и на тај начин се обезбеђивао новац којим је библиотека привлачила научнике из целог света, обезбеђујући путовања, смештај и стипендије њиховим породицама.
Гален је записао да је Птоломеј III једном приликом замолио Атињане да позајме библиотеци неке оригиналне рукописе, нарочито оне Еурипидове, Софоклеове и Есхилове. Атињани су тада затражили депозит од петнаест таланата, у племенитим металима, што је износило око 450 килограма, а Птоломеј III им је платио, а затим задржао оригинале и вратио им копије.
Приређивачи Александријске библиотеке су били чувени по свом раду на Хомерским текстовима. Многи познати приређивачи су носили титулу управника библиотеке. Међу њима су били: Зенодот, Аполиније са Родоса, Ератостен, Аристофан из Византа и Аристарх са Самотраке. Из потребе да унапреде чување и повећају покровитељство, атински научници су почели да траже сигурније место за библиотеку, почетком другог века пре Христа. Птоломеј VIII је 145. године пре Христа иселио све стране научнике из Александрије.
Према предању, Гај Јулије Цезар је, око 48. године пре Христа, заузео град и запалио непријатељске бродове, укотвљене у луци. Ватра се проширила и захватила зграде у близини луке, укључујући и Библиотеку. Библиотека је остала употребљива до извесног степена, све до Аурелијановог (270-275. после Христа) освајања града, када је њена збирка у потпуности изгубљена. Током битке је, наиме, био уништен део града у коме се налазила главна зграда Библиотеке.
Теодосијевим едиктом из 391. године је забрањено паганско идолослужење, па је Патријарх Теофил Александријски затворио све паганске храмове. Сократ Схоластик, у својој Црквеној историји, описује како су сви незнабожачки храмови били уништени, укључујући Серапеум, у коме је у једном периоду био смештен део Велике Библиотеке.
По уништењу Велике Библиотеке, научници су наставили да користе њен мањи део у Серапеуму, на другом крају града. Према Сократу, Папа Теофил, поглавар Александријске патријаршије, је уништио Серапеум 391. године, али није познато да ли је у њему било значајних докумената из главне библиотеке.
Када је муслиманска армија освојила Александрију 642. године, пошто је поразила византијску војску у бици код Хелиополиса, командант је упитао калифа Умара шта да раде са библиотеком, односно са књигама. Он је дао чувени одговор: „Оне су или у супротности с Кураном, што значи да су јеретичке, или се слажу са њим, што значи да су сувишне.“
Године 2002, на обали мора где су се налазиле рушевине, подигнута је једанаестоспратница од стакла и бетона. На гранитном зиду који гледа на југ, уклесана су слова већине светских писама, што представља својеврсну промоцију националне, културне и језичке шароликости која се чува у овој грађевини. У свом саставу има највећу јавну читаоницу на свету, као и специјализоване: дечје, читаонице ретких књига, рукописа и микрофилмова. Њен саставни део је и Музеј, рађен такође по античком узору.
Хронограф
Comments are closed.