Народне умотворине су један од битних елемената прошлости, садашњости, нема сумње – и будућности српског народа. Трају вековима, никад не излазе из моде, њихову истинитост потврђује време или их, тешко је рећи колико често, демантује реалан живот.
Једна од таквих је и она да ’’на младима свет остаје’’. Тачно! Неспорно. Биологија доказује ову философску сентенцу. Свако ко схвата пролазност живота ће потврдити њену истинитост.
У добрим временима, ако је тако нешто у повести постојало, заиста није био проблем већини младих да буду добри, примерни, али кад уследе ’’црна времена’’, све се из корена мења. Тада мањина стоји на висини задатка, они други показују право лице, а то време дошло је у Србију и 1941. године, кад је земља стављена под окупацију Рајха (нацистичке Немачке) и његових савезника.
Део омладине веровао је Јосипу Брозу Титу и отиснуо се у НОВ и ПОЈ. Омладинци верни краљу и монархији углавном су се прикључили Равногорском покрету Драже Михаиловића и његовој Југословенској војсци у отаџбини, мањи део је стао на страну Милана Недића и Димитрија Љотића, Косте Миловановића Пећанца и других.
Сви су се борили за одређену идеологију, свој поглед на свет, визију будућности Србије. Пречесто су се тукли међусобно, мрзели се, сарађивали и оптуживали, али су остали сагласни у једном – презирали су оне који су, док се крв лила, наздрављали вином по кафанама, а за слободу ’’војевали’’ на корзоима.
Пошто су поједини ученици већ у првој години окупације за учионицу одабрали места ван своје школе, тамо где ’’звоно’’ означава фајронт а не крај часа, Министарство просвете је упутило јавно упозорење да ће сви ђаци који посећују јавне локале бити искључени из образовне установе коју похађају.
Младеж је попут врабаца одолевала зими, још више апелима, претњама и казнама, па је лично Милан Недић, председник Министарског савета (Владе народног спаса) пред дочек 1942. године упозорио да млади нараштаји дангубе, и да, пре свега у Београду ’’срећемо беспослену омладину, у цвету младости, у набреклој снази, како лута од биоскопа до биоскопа, од сластичаре до сластичаре. И женску и мушку омладину тако видимо…’’.
Таласи провода су жестоко ошамутили девојке и младиће недалеко од Дунава, па су у Брзој Паланци код Кладова локалне власти забраниле забаву и опијања на јавним местима непосредно по уласку у 1943. годину. Под претњом санкција омладини су ускраћене и седељке.
Осим хладноће, пупољци српског народа одолевали су и високим температурама, међутим, не и у то време владајућим друштвеним нормама, што је петорицу младића, поново у Кладову, у августу 1943, коштало слободе. Због корзирања и беспосличарења су лишени слободе и послати на принудни рад.
Радо су некад Срби ишли у војнике, а Српкиње брижно чекале да се с фронта врате. Но, време је чинило своје, Балкански и Велики рат су почетком четрдесетих година прошлог века постали демодирани, ново време изнедрило је и нове трендове.
То је засметало Равногорској омладини Тополе која је жестоко оплела по својим вршњацима, који су, уместо у рововима, по шумама и горама, бој били у топлој соби и предност дали ’’мекој постељи, док смо ми голи и боси по беспутним урвинама, из борбе у борбу, дању и ноћу, ишли напред у победе… Док си ти (омладино) одлазила у позоришта и биоскопе, натопљене огавним нацистичким лажима, ми смо превијали рањенике…’’
Обично млад свет верује својим исписницима, слуша њихове савете, само што се то, изгледа, односи на редован живот. У ванредним приликама какав је рат, све се из корена мења, па су и чланови породице морали да реагују оштрије.
Тако је Радомир Гарић – Гавриловић послао допис Заводу за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци, марта 1944. године, с молбом да се тамо смести његов брат Велимир, док је Персида Милетић овој установи месец дана пре тога поднела захтев да надлежни исто учине с њеним сином Драганом ’’јер је… престао да похађа школу’’, плашећи се да он ’’не оде у шуму’’.
Ратни дани су текли, неке навике из тог доба претекле, модернизованије и софистицираније остале су нерешиве. Живе и даље. И ко зна докле ће…
***
*Аутор је хроничар фудбалског и политичког живота, истраживач у области спортске историје и полупрофесионални новинар. Објавио је више књига из наведених области.
Коришћени извори:
– Дневни лист “Ново време“, примерци из 1943. године
– Лист “Обнова“, примерци из 1941. године
– Коста Николић : Историја Равногорског покрета 1941- 45, књига друга (Завод за уџбенике, Београд 2014)
– Александар Стојановић: Идеје, политички пројекти и пракса Владе Милана Недића (ИНИС, Београд 2015)
