Године 1988, негде на тромеђи Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије ловци су у шуми угледали дечака у чопору вукова који се кретао четвороношке. Тело му је било прекривено ранама и огреботинама, био је неухрањен, модар и није знао да говори. Нису знали ко је, одакле је, чији је. Ништа. Дали су му име Харис Пућурица.
Смештен је у централно прихватилиште за децу и омладину у Београду, где је остао до 1992. године, када је враћен натраг у Босну и Херцеговину. О његовом кратком и необичном животу снимљен је и филм „Ничије дете”, редитеља Вука Ршумовића.
Харисово порекло је остало мистерија. Можда се једноставно одшетао ка шуми од родитеља, можда су га месецима тражили и нису успели да га нађу. Можда је био остављено дете, а можда су родитељи имали саобраћајну несрећу, а он је једини преживео и изгубио се негде у густим шумама. Можда…
Нико га није тражио, а није ни он никог тражио. О његовом животу зна се само онолико, од кад су га пронашли па до дана када је као прилично социјализовано дете, четири године касније, напустио београдско Централно прихватилиште за децу и омладину. Одакле је дошао и где је после отишао и данас је мистерија. Неки тврде да су чули како је погинуо негде на ратишту у Босни. Углавном, никад се више није јавио ником.
Треба поменути да је сама социјализација ишла врло тешко. Није се бојао људи, али јесте технологије. У почетку је одбијао кувану храну и јео је са пода или из канте за смеће. Није имао хигијенске навике. Често су га налазили у чучећем положају испод стола.
После много труда успео је да научи да говори, а касније је почео да чита и да пише. Упркос свему деца су га прихватила и помагала му на све начине.
Враћен је тамо где је и пронађен. Обукли су му униформу и послали га у шуму. Имао је тада 17 година и више се није вратио. Ту је затворен круг његовог живота. Кажу да га је убио залутали метак, а ко зна, можда још и данас плеше са вуковима. Дечак коме је вук био човек, а човек вук.
