На Косову и Метохији синхронизовано – издаја српских власти и јуриш окупатора. На питањима територијалног интегритета, духовног идентитета и економских ресурса Вучић је доказао свој непатриотизам, а сад прети да оде и даље у штеточинство. Владавина Вучића је ипак осавремењена тиранија. Његово истрајавање на самовлади непрестано подиже улог у решавању проблема, а око слободе нема ценкања.
Нека искра живота подигла је Србију. Смртоносне трагедије које су је задесиле, а у које су је недвосмислено увеле њене штеточинске и тиранске власти, родиле су немирење с неправдом и тиранијом и масовни бунт. Изгледа да се после великих несрећа нада помаља кад је готово сви сахране. Неки нови ветрови разносе паучину којом режим кани да премрежи небо над Србијом…
Протести, демонстрације, испреплетене стрепње и наде, страх и паника режима, претње и пропаганда, отпор народа, битка у Србији за Србију, а лешинари као да су једва чекали да нам откидају живо месо:
На Косову и Метохији синхронизовано – издаја српских власти и јуриш окупатора. Наставак заокруживања државности уз декларативно противљење, а практичну асистенцију Вучићевог режима. Мадлен Олбрајт, Бил Клинтон и Александар Вучић трио су који је највише задужио Арбанасе у успостављању државности Косова.
Само у протеклој, 2024. години Александар Вучић и арбанашке власти наставили су да гасе преостале српске институције у српској покрајини, угасивши још најмање 59 субјеката српске државе. (Подробнија анализа и попис недела “Од српског распуштања локалних самоуправа до приштинског гашења привремених органа” може се видети овде.)
Нема бољег места за “тестирање” родољубља од овога на којем се откида највреднији део националног, идентитетског, духовног и суштинског бића српског народа и државе. Ту је Вучићев режим очигледно пао на испиту наносећи далекосежне ране српким националним и државотворним интересима. Нимало мањи пад и разорну штету исти човек нанео је српским економским интересима јер је државу раскућио, презадужио, раскрчмио и похарао. Настави ли још мало, камен на камену неће остати. На питањима територијалног интегритета, духовног идентитета и економских ресурса Вучић је доказао свој непатриотизам, а сад прети да продуби штеточинство.
Природа власти
Вучићева владавина је вид аутократије, антидемократског друштвеног и државног уређења у којем нема идеологије. Његова пракса има тоталитаристичке тенденције, а темељи се на манипулацији. Овакав конструкт је по извору моћи самовлада, а по учинцима окупација.
Природа такве власти најбоље и најјасније се види у припреми, дешавањима и санирању последица великих београдских студентских демонстрација у којима је употребио читав арсенал инструмената за вршење тиранске власти. Укинуо је међуградски превоз, затворио железнички путнички транспорт, затворио део ауто-пута, преко медија посредно и непосредно слао панична упозорења, наређивао појачане смене у болницама, подигао на ноге све што носи униформу, напунио Народну скупштину Војском Србије, мобилисао и изнајмио хулигане-навијаче и неки дословно бедан социјални слој који је требало да одглуми студенте, ветеране и родољубе. Пустио с ланца плаћенике жедне крви да са националних фреквенција и насловних страна таблоида позивају на сукобе, да преко медија (које иначе уређује лично) хипнотишу, застрашују и прете. Непрестано застрашивање прерасло је у још агилнију припрему за примену огољене силе, у којој би се државни органи уместо заштите законитости преметнули у преторијанску гарду за заштиту личне воље самовладара и спровођење његових противзаконитих наређења, воље и наума.
Заплет
Неко из тих милитарних Вучићевих хорди применио је, по свој прилици, законом недозвољено средство према мирним демонстрантима који су, да све буде још горе, мирно стајали и у тишини одавали комеморативну пошту жртвама Вучићеве самовладе. Та болна тишина, пркосна колико и саосећајна и сапатничка изгледа да га највише раздражује. Прво је новинарку Лидију Георгијев која се у вестима РТС осврнула на такво одавање поште на протесту у Нишу назвао “имбецилом”, а онда је неколико дана касније, непосредно пред београдски протест запретио: “Чућете како одјекује тишина”. И испунио је обећање хранећи фрустрацију без обзира на цену.
После протеста на којем је поред напредњачке опструкције из петиних жила, ипак било пола милиона људи, остао је утиснут траг и домашај не само у српској историографији, него је поникао узор који светли целом овом безидејном и умореном човечанству. Врлине и идеали слободарског света сведочили су постојано у Београду тог 15. марта и поред неуморног гушења од стране глобалиста, сатаниста, империјалиста, неокона, воуковаца и иних савезника. Упркос свих, и упркос свим диктаторима.
Том победом добра над злом Вучићева власт двоструко је делегитимисана. С једне стране оверен је осетни губитак подршке дела бирачког тела. А на другој страни, подршка бирача коју има није му бланко дата. Не може њоме правдати оно што практикује. Заправо, он је злоупотребљава. Нико му није дао и нико му не може дати подршку да октроише самовладу, лични режим, аутократију и преузима надлежности свих, дословно свих државних органа, органа локалне самоуправе, неформалних центара моћи, новца, црне, сиве и беле економије. И још да приде осамари академију наука и Патријаршију. Нико му не може дати бланко полису за такву злоупотребу и због тога је његова власт дубоко нелегитимна, а још дубље противзаконита.
Разуме се да само један модус операнди омогућава овакву управљачку праксу – ауторитарна владавина кроз самовладу с којом се толико саживео да је из модуса операнди метастазирао у модус вивенди. Под Вучићевим режимом живимо модерну, савремену тиранију једног полуизборног тумора политичког уређења који је настао као продукт радикалског разумевања политике хибридисан вучићевским патолошким доприносом.
То што чини Србији а њени грађани осећају, то што наноси институцијама, друштву и државним интересима није политика. То можда и нема име али доноси немерљиву и далекосежну штету.
Студентски потенцијал
Вучић заправо никада није владао на основу воље већине бирачког тела. Он је лукавим манипулацијама добијао највећи број гласова бирача који су на биралишта излазили, али већину укупног бирачког тела никада није имао. Због тога је његово често позивање на народ Србије: “народ зна”, “народ хоће” или “народ неће” лицемерни одјек његове дубоке покварености и манипулације. Ако је реч о томе шта народ хоће или неће, очевидно је да две трећине грађана у Србији никада није гласало за њега, што му уопште не смета да влада Србијом као да је побрао више од 90 одсто гласова свих грађана. Додуше, ми фактичко стање броја бирача у Србији не знамо јер се посао сређивања бирачког списка одлаже 35 година. Очевидно неуредан списак погодује владајућим странкама, али такође указује на озбиљну аномалију и апсурд у процедури представничке демократије.
Због тога је веома важно уредити бирачки списак.
Други неизоставни услов је апсолутна контрола изборног процеса, особито тока гласања.
Вучић медије неће ослободити јер су они једини инструмент његовог опстанка. Он живи на манипулацији, а њу емитују медији. Медији су трансмисија манипулације и без њих је она неделотворна.
Елиминација најштеточинскијег од свих досадашњих штеточинских режима сама по себи није довољна. Србији је потребан препород, “нулта” тачка, заустављање пропасти, поравнање, консолидовање и уздизање, лечење. Од садашње опозиције то се не може очекивати, нити то опозиција може да да. Она је предубоко у шпекулацијама и суштински је део система који је породио и напредњачки систем у својеврсном врхунцу сопственог малигнитета. Због тога она не може бити ваљана и здрава алтернатива но само “Мурта” уместо “Курте”.
За коначну смену режима и промену система потребна је победа на изборима, а Студентски протест не може да победи на изборима. Потребна им је страначка организација, изборни програм, кадрови, дакле шира инфраструктура. Али, истовремено потребна им је и већинска подршка бирача коју не могу обезбедити уобичајеном изборном кампањом и уобичајеним изборним програмом. Због велике поларизације бирачког тела и огромне неслободе и затворености медија кампања мора бити сведена на наизглед једноставнија политичка питања која су сва у функцији утемељивања предуслова за решавање других, сложенијих питања. Нова власт, после победе, треба да има само два кључна задатка. Први је да изглади и успостави амбијент у којем се могу одржати слободни избори на којима грађани треба слободно да бирају између левих и десних, европских или бриксовских интеграција, Истока или Запада итд. Друго основно питање којим се таква нерадикалска влада мора бавити мора да буде озбиљно чишћење правосуђа које, опет, мора, применом закона, да створи предуслове за слободно друштво и нормалне демократске изборе. Питања провере имовине, лоповлука, лустрације, злоупотреба положаја и слична питања морају се поставити како бисмо његовим решавањем уопште могли да се бавимо питањима из других области.
Зато су, у околностима док тиранин управља Србијом, расправе о неким “финијим” политичким питањима контрапродуктивне.
Неизвесна трка
Но, да би било ко други имао минималне шансе на изборима, репресија државе мора да престане. Што је репресија мања то су шансе алтернативе веће. Што су слободе веће то је подршка напредњацима мања и због тога ће ослобађање ићи тешко. Колико слободе заправо Вучић мора да да? Даће наравно, у складу са својим карактером, само оно што мора, а на то ће бити принуђен не само унутрашњим, већ и спољним диктатом. Унутрашњу политичку моћ артикулисаће масовност протеста и немогућност функционисања државе, а спољни притисак настаће кад се схвати да Вучић не може контролисати дешавања у земљи којом влада, а појави се респектабилна алтернатива. Овде је пола посла већ урађено, велики играчи схватили су да Вучић незауставно губи контролу над Србијом и да је остатак прошлости, а чекају некога којем ће дати поверење и шансу.
Није извесно има ли Србија времена да сачека тај тренутак јер владавина Вучића је ипак, са свим посебностима, осавремењена тиранија. Извесно је да Вучићево тврдоглаво одбијање да уважи и решава проблеме који генеришу кризу одлаже његово ограничавање власти, али појачава нестрпљење и радикализује отпор. Вучићево истрајавање на самовлади непрестано подиже улог у решавању проблема, а око слободе нема ценкања. Тамничари никада не побеђују. Пре или касније заврше неславно.
Наслов, опрема: Хронограф
