Слика извиђача 72. специјалне бригаде Дарка Ђорђевића из 1999. освојила је свет, исто као и његовог земљака 83 године раније.
Судбина је хтела да поручник Дарко Ђорђевић (55) крене стопама свог земљака Драгутина Матића, који је у славну српску историју Великог рата ушао упамћен као Око соколово. Исто као и Драгутина, Дарка је, између осталог, прославила једна фотографија, али из 1999. године и времена агресије НАТО на Србију.
– Драгутин Матић умро је 1970. у родном селу. Када су у Нишу чули да је симбол српске војске из Првог рата болестан, хтели су да по њега пошаљу санитетски хеликоптер, али било је касно. Исте те године, у Алексинцу, рођен је поручник Дарко Ђорђевић. Пореклом је с Јастрепца, суседне планине. Исто као Матић, и Ђорђевић је био наш челни извиђач, али у ратовима деведесетих – каже Драган Вујичић, репортер Вечерњих новости који је први увидео паралелу између двојице ратника.
Све сличности двојице војника
– Ђорђевић рођен 1970, исте године када је Матић преминуо
– пореклом су из истог краја
– обојица су тешко рањавани
– и Дарко и Драгутин се после опоравка вратили у јединицу
Сви га присвајају
Матића је у пози где напето осматра непријатељске положаје фотографисао чувени руски фотограф Самсон Чернов, дописник листа Ново времја. Српски горштак је светски познат постао после изложбе у Њујорку 1916, где је штампана разгледница с његовим ликом.
Вујичић појашњава да је Ђорђевић, ратног имена Тигар, славу понео у априлу 1999, када је сликан на Космету на положају с друговима из 72. специјалне бригаде:
– Његова фотографија на којој је са снајперском пушком, а која је преко Ројтерсовог сервиса отишла у свет, штампана је у свим нашим и најпрестижнијим светским новинама у години агресије, а после тога су је присвојиле небројене војске и специјализовани војни сајтови на свим меридијанима.
Драгутин и Дарко учествовали су у по четири рата. Драгутин је кренуо као војник 1910, а у родно село се вратио 1919. као каплар. Дарка је рат као обичног војника затекао 1990. у Ријеци, а скинуо је униформу 2006. као поручник. Обојица су преживели тешка рањавања, Драгутин на Груништу у Македонији, а Дарко негде код Скелана у БиХ. После вишемесечног болничког лечења, оба извиђача су се вратили у јединицу.
На омоту плоче „Марш на Дрину“: Драгутин је тек 1965. сазнао да је славан, када је изашла грамофонска плоча „Марш на Дрину“ с његовом сликом на омоту. Костадинка Матић из Ниша, која је познавала извиђача, купила је плочу и послала поштом у Калетинац. Новине пишу да је Матић био изненађен и да није знао ни за изложбу у Њујорку нити за друге штампане ствари из Првог рата које носе његову слику.
И Дарко је био изненађен када је његова слика почела да се шири светом муњевитом брзином. Објављена је од Јапана преко Ирана до Америке и Канаде. Штавише, та слика је на угледном америчком војном сајту Тактикал оперејшн постављена уз део који се бави снајперистима.
У пензију са сабљом части
После голготе у Хрватској, из противтерористичке чете батаљона војне полиције Гардијске бригаде прешао је у Батаљон за антитерористичка дејства 72. специјалне у формирању. О годинама када је настала чувена слика не прича и напомиње да су његовог земљака Матића описивали као човека који је знао да се прикраде, преброји непријатеља и да се врати.
– Да, он је био, кажу, врхунски стрелац, а ја сам постављен за првог командира снајперског тима који је у нашој војсци формиран у Батаљону војне полиције за противтерористичка дејства 72. специјалне бригаде – додаје Ђорђевић.
После рата на Косову нашао се у противтерористичком одреду Кобре у обезбеђењу високих војних и цивилних руководилаца. Године 2006, као поручник, испраћен је у пензију са Сабљом части, додељеном од колега.
– Нема веће војничке части! – с поносом говори Дарко.
„Тата, ево те у игрици!“
Америчка фирма „Атари“, која се бави креирањем видео-игара за „Акт ов вор“, употребила је Дарков лик као иконицу за увођење снајперисте у рат. Анимација је продата у милионима примерака, а наш специјалац је за то сазнао тек пошто му је син узбуђено рекао: „Тата, ево те у игрици“:
– Сем супруге и мојих сабораца из 72. специјалне бригаде, нико није знао ко се крије иза те фотографије. Чак је један мој пријатељ с породицом дошао код мене у посету и донео слику уз коментар како наш војник моћно изгледа.
Хрвати му држали мачету под грлом
Ђорђевић је 1990. отишао на редовно одслужење војног рока у Ријеку, а због катастрофалне грешке свог генерала који је поверовао Тихомиру Орешковићу намамљен је у клопку с осталима у војној колони у Госпићу.
– Држали су ми мачету под грлом, генерал је одлетео хеликоптером из касарне у блокади, а нас, неколицину пратилаца, који смо заробљени, Хрвати су покушали да транспортују у Загреб преко Ријеке. Наоружани припадници Збора народне гарде су нас спроводили редовним аутобусом, наоружани само пиштољима. И даље је код њих постојао страх од ЈНА, приметили смо тај страх и лако смо с њима изашли на крај – сећа се Ђорђевић.
Из чина десетара због успешне организације бекства унапређен је у млађег водника.
По повратку у матичну јединицу написао је службену белешку, која је директно оптуживала генерала, тадашњег начелника Штаба Ријечког корпуса. Потом се цео његов корпус преселио у Билећу, а он је ступио у професионални војнички статус.
Инспирација за уметнике
Даркова фотографија била је централни део поставке велике изложбе у Графичком колективу после рата, коју је урадила уметница из Америке, наших корена.
– На ту изложбу, испричао ми је Дарко, наишли су случајно приликом обезбеђења начелника Генералштаба, када је један колега приметио поставку. Сутрадан је, посетивши изложбу, разговарао о њој с организаторима, а да нико није знао да је он главни јунак. У касарни Пешадијске бригаде у Ваљеву налази се велика слика, уље на платну, настала на основу те фотографије – каже Драган Вујичић.
