Косово и Метохија су српске земље које се налазе између Копаоника и Проклетија у срцу Балканског полуострва, где протиче Ибар река и две Бистрице.
У Немањићкој држави, управо ту у граду Призрену столовао цар Душан силни. Тада је Српско царство чинило 70% територије Балкана. Срби су били моћни у сваком погледу: војно, економски, културолошки, религијски, друштвено… Династија Великог жупана Стефана Немање је сазидала мноштво православних светиња свуда докле је допирала српска држава, али највише на Косову и Метохији.
Међутим, доласком на власт цара Уроша Нејаког, царевина нестаје са историјске позорнице. Похлепни великаши и сујетни феудалци су видели да цар Урош није ни бледа сенка свога оца. То су искористили Турци који су крајем Средњег века дошли из Мале Азије те покоравали све хришћанске народе. Скоро пет столећа је прошло у страховлади највиших размера (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Трећина приноса, набијања на колац итд).
Иако су Срби повели два устанка (Орашац и Таково) против Османске империје почетком XIX века, тек 1912. године у Првом балканском рату Војска Краљевине Србије ослобађа Косово и Метохију, скупа са Вардарском Македонијом и Старим Расом. Било је то остваривање вишевековног сна предака, док су српски јунаци из Треће армије дочекани широм Космета и северним деловима данашње Албаније, са невиђеним одушевљењем.
Арбанашка племена су тада ово ослобађање дочекала са презиром, јер су они још 1878. године формирали злогласну Призренску лигу, покрет које је имао шовинистички карактер и идеје засноване на иредентизму, на штету Србије и Грчке. Њихов циљ је био да се створи ткз. Велика Албанија, која би укључивала и Космет.
Бечки двор је 1913. вештачким путем од арбанаших племена створио албанску нацију односно Кнежевину Албанију, јер је у Србији и Србима видео непријатеље. О томе је 2012. године писала бугарска историчарка др Теодора Толева. Хабзбурзима су требали савезници, па су их нашли код Арбанаса.
Пробојем Солунског фронта 1918. завршава се Први светски рат, док Српска војска успева да ослободи отаџбину и све јужнословенске народе који су робовали столећима под Аустроугарском. Створена је Краљевина СХС, док је Космет био административно подељен између три бановине: Зетске, Моравске и Вардарске. Већ наредне 1919. године избија албанска побуна која је угушена. Албанци су хтели да се припоје матици.
У Међуратном добу, односно периоду између два светска рата албанске наоружане банде су на југословенској територији увек вребале изненада те чиниле зла према српском становништву. Тада су Срби били већински заступљени на Косову и Метохији, али је и власт династије Карађођевића била таква да је помагала тамошњем становништву.
У пролеће 1939. Бенито Мусолини, италијански дуче, шаље своју војску да окупира Краљевину Албанију те да је присвоји, што је учињено после две недеље уз минималан отпор. Албански прваци су од Италијана убеђивани да треба скупа да нападну Југославију и да ће тако почети да се остварује сан о ткз. Великој Албанији. Само две године касније, тј. априла 1941. Албанци скупа са Италијанима, Немцима, Бугарима, Мађарима… учествују у агресији и комадању наше земље.
Према подацима и вишегодишњим истраживањима историчара др Ненада Антонијевића, из Музеја жртава геноцида у Београду, дошло се до података о 10.000 убијених и несталих Срба са Косова и Метохије током Другог светског рата. У истом периоду око 100.000 Срба је протерано са својих огњишта, док је њихова имовина спаљивана, рушена и пљачкана. Све ово није било случајно, него су италијански, а касније немачки окупатори (од септембра 1943) помагали албанске наоружане јединице као што су: Бали Комбетар („Народни фронт“) и Вулнетари (добровољачка милиција).
Хиљаде Албанаца је током ДСР досељавано из матице на Космет. Нема тачног податка, али се процењује да је та бројка око 10.000…
Сем српског становништва, на удару се нашла СПЦ, односно монаштво и свештенство. Албанци су знали врло добро шта значи Црква међу Србима, те су циљано уништавали све што се може уништити, јер управо је СПЦ сачувала Србе и корење на светој земљи.
Део сведочанстава о албанском етничком чишћењу српског живља током 1941-1944. на Космету прикупила је Југословенска комисија за испитивање злочина окупатора и њихових помагача. Други део је сачуван у Архиву Синода СПЦ. Спајањем свега тога у једну јединствену причу, види се да су Албанци са својим менторима спроводили геноцид према Србима.
Титови партизани су у јесен 1944. овладали Србијом уз помоћ Црвене армије која је продрла у Поморавље из Бугарске, те сломила равногорске јединице генерала Драже Михаиловића, команданта Југославенске Војске у Отаџбини. Створена је критична маса која се прелила и на остале јужнословенске просторе.
Почетком наредне 1945. године Врховни штаб ПОЈ шаље на Космет 40.000 бораца под командом генерала Петра Брајовића да се боре против балиста што су они успешно извршили после два месеца огорчених борби. Језгро албанског терора у Дреници је уништено, а погинули су им Шабан Полужа и Мехмед Градица… Мноштво албанских оружаних банди је дословно побегло у матицу, делом у иностранство.
Косово и Метохија бивају неколико месеци под војном управом, док су комунисти извели социјалистичку револуцију и при томе поубијали десетине хиљада политичких неистомишљеника, било монархиста или касније симпатизера Јосифа В. Стаљина.
Иако је на први поглед деловало да је комунистичка власт у Југославији наклоњена Србима, брзо је дошло до тога да све маске падну. Тачније, Политбиро КПЈ је почео са спровођењем одлука донесених на контроверзном Дрезденском конгресу из 1928. године, тако да су Косово и Метохија за двадесетак лета прошли пут од аутономне области у саставу СР Србије до покрајине.
Слободан Пенезић „Крцун“, високи функционер СР Србије тј. потпредседник Министарског савета 1959. године је источне делове Старог Раса, Зубин Поток и Лепосавић (197 км2) „угурао“ у територију Косова и Метохије. У томе му је помогао војвођански партијски првак Јован Веселинов.
Албански емигранти су крајем педесетих година 20. века у јеку Хладног рата почели да се спуштају преко Проклетија те да нападају српско становништво тј. да праве заседе, пале летину, пљачкају домаћинства, силују жене и девојке, убијају мушкарце и слично. Нису презали да се сукобе ни са Полицијом, правећи им „сачекуше“. Паралелно са тим, њихови сународници су управо на Космету имали врло висок наталитет (највиши у Европи), са осморо и више деце.
Југословенске комунистичке власти су према Албанцима закон примењивале више него инертно и млитаво. С друге стране, прогон свештенства и монаштва СПЦ на Космету се појачавао из дана у дан. Рапидно су се гасиле парохије у Рашко-призренској епархији, а дешавало се и да парохијски домови и цркве, односно верски објекти буду срушени или коришћени у друге сврхе (месна заједница, станица полиције и сл).
Прва велика побуна Албанаца била је крајем новембра 1968. када је цели Космет „кључао“, односно у многим местима али највише у Приштини долазило је до организованих демонтрација у режији ШИК тј. безбедносно-информативне службе суседне Републике Албаније. Иначе, албански диктатор са стаљинистичким методама владавине Енвер Хоџа је примао албанске бегунце (криминалце) и давао им уточиште у матици. Било је то само две године после пада Александра Ранковића на Брионском пленуму. Енвер Хоџа је наставио идеје ткз. Призренске лиге.
Ситуација се за кратко смирила, али албански терор није престајао, него је само смањио интензитет. И даље су они чинили мноштво кривичних дела против Срба и неалбанаца.
Доношењем Устава СФРЈ 1974. сепаратистима не само на САП Косово (назив Метохија, комунисти су избацили), но и у СР Хрватској и СР Словенији дат је јак ветар у леђа. У покрајинске институције и јавне службе Косова и Метохије масовно су примљени Албанци. Међутим, њима ни то није било довољно, јер су њихови апетити били далеко већи – припајање Албанији.
Друга велика побуна на КиМ је била у пролеће 1981. године позната као Бубашваба револуција, када је ситуација била више него озбиљна, јер сада је Срба било далеко мање, а Албанаца много више (и због наталитета и досељавања). Они су видели да Тита више нема и почели су да „гледају своја посла“. ШИК је овај пут искористио незадовољство студената у Приштини и покренуо велики талас демонстрација са огромном количином насиља у свим већим местима.
Пендреци, водени топови, сузавац, хапшења… нису били довољни да се ситуација смири. Напротив, био је то прави улични рат.
Тек 3. априла 1981. Генералштаб ЈНА шаље тенковске јединице на КиМ које су угушиле побуну, док су казне за прекршиоце биле бизарно симболичне.
Трећа велика побуна на Космету је била крајем 1988. и почетком 1989. што је довело до тога да се 28. марта те године промени Устав СР Србије и да се покрајинама укину државне надлежности.
За четири деценије владавине југославенских комуниста на Косову и Метохији 300.000 Срба је принудно напустило своје домове и иселило се у остале делове земље или ређе у иностранство. Власти САП Косова нису помагале Србима, него Албанцима. До ових фрапантних података дошао је владика Атанасије Јевтић, који је и сам посећивао Косово и Метохију у том периоду, те био сведок библијског егзодуса српског становништва. Такође, чувени Таса, имао је приступ Архиву Синода СПЦ, где је проучавао извештаје Епископа рашко-призренског Павла током 1957-1990, у којима је све по данима наведено, као дневник.
Треба рећи и ово. Према подацима МУП Србије у Приштини, током 1974-1985. почињено је преко 2.200 кривичних дела где су починиоци Албанци, а жртве неалбанци: Срби, Роми, Турци, Горанци… Међутим, сумња се да је број тешких преступа и дупло већи, јер у страху се нису пријављивала сва недела. Срби су бежали из страха за личну безбедност и безбедност своје породице.
Распеће Ђорђа Мартиновића, 1985.
У сумрак Хладног рата, политички врх СР Србије организовао је прославу и обележавање Шестсоте годишњице Косовске битке о Видовдану 1989. на Газиместану. Управо су тај догађај који је имао невероватну посећеност од милион људи и говор Слободана Милошевића, тадашњег председника Председништва СР Србије, Албанци искористили за своје жалопојке како су угрожени и како им се спрема погром. Стварност је била радикално другачија, јер и тада Албанце није помагала само матица, него се сумња да су још тада имали подршку и од НАТО савеза.
Suma sumarum, ове бројке о прогнаним и убијеним Србима на Косову и Метохији више него јасно говоре да је све то било давно испланирано за финале које се десило 1999. године када се званично умешао и НАТО пакт, наравно на страни Албанаца, јер Немци, Американци и Енглези нас Србе никада неће волети, а доживљавају нас као „мале Русе“ које треба згазити.
У Југославији није било само лепих ствари типа: летовање на Јадранском мору, Олимпијада на Јахорини, путовања до Трста, дербији „велике четворке“ у фудбалу, медаље кошаркаша, поп-рок концерти и слично – било је и много ружних ствари пред којима су Срби затварали очи. Све нам се као бумеранг вратило!
Ваљда ће потомци више обраћати пажњу на лекције из историје да нам се не би све понављало.
P.S. Пре пет година једна стара госпођа (рођена у Срему, живи у Београду) ми је овако диванила: „Нас нису никада водили на Косово и Метохију шездесетих и седамдесетих, само су нам говорили да је тамо ‘опасно’. Тек сам раних деведесетих година први пут отишла са другарицом у Призрен, Пећ, Приштину, Дечане… Престала сам да будем Југослoвенка. Постала сам поносна Српкиња. Радо се враћам на КиМ и схватам зашто нас нису водили у време Југославије. Многи не знају каква лепота тамо има, ја сам се заљубила у Космет“.
Наслов, опрема, лектура/коректура: Хронограф
