МАНАСТИР СВЕТЕ ПЕТКЕ „ИВЕРИЦА“: Место где је закопано 12 живих невеста у венчаници

8. август 2018. у 17:32

Пре 120 година подигнут је поново манастир Свете Петке „Иверица“. Манастир се налази близу Ниша на путу ка Софији. У последње време манастир привлачи све више гостију који желе да виде чудотворну икону Свете Петке, реплику иконе из цркве Христа Спаситеља у Москви, која је спаљена.

Манастир Свете Петке „Иверица“ је средњовековни српски манастир из прве половине 14. века. Настао је у време Стефана Уроша V. Манастир се налази у атару Островице у оштини Нишка Бања на око 20 km, источно од Ниша према Пироту, у средишњем делу Сићевачке клисуре, на десној обали реке Нишаве. Представља непокретно културно добро као споменик културе.

Манастир Свете Петке Иверице познат је још и као Војни манастир, његово подизање је помогао и краљ Александар I Обреновић.

Према речима Славице Цекић, која брине о манастиру, верује се да су стару цркву подигли грузијски монаси крајем 14. и почетком 15. века када су бежали од најезде Турака.

Манастир почива на моштима многих мученика. Народно предање вели да су својевремено Турци на овом месту побили многе људе и да је баш ту закопано 12 живих невеста у венчаницама.

Крајем 19. века на простору где се данас налази манастир била је стационирана група војних минера, која је радила на прокопу тунела због изградње пута. Један од војника је сањао како се баш ту где се они налазе некада налазила светиња. Војници су почели да копају и тако су дошли до прве светиње, коју су подигли грузијски монаси.

Манастир Свете Петке „Иверица“ познат је као први и једини војни манастир, у српској православној цркви и носио је назив — Краљевски српски војни манастир „Света Петка Иверица“.

Манастирски комплекс Света Петка „Иверица“ усечен је на улазу у Градиштански кањон, у стенске масе северне стране кањона, који је на том делу висок 360 метара и широк само 50 метара, на десној обали реке Нишаве, 100 метара северно од међународног магистралног пута и железничке пруге, Ниш—Софија—Истанбул, 22 километра од Ниша и 12 километара од Нишке Бање. На том месту међународна железничка пруга са десне обале Нишаве прелази на леву и после проласка кроз четири тунела напушта Сићевачку клисуру. Такође, уз десну обалу Нишаве почев од Манастира Света Петка Иверица, у Градиштанском кањону, узводно према Црвеној Реци, просечен је, и једним делом изграђен кроз 13 тунела, укупне дужине 1.045 метара, међународни пут, Е-80, Ниш—Софија—Истанбул.

Услови за настанак Манастира

Сићевачка клисура, пробојница реке Нишаве, непроходна све до пред крај 19. века када је овај простор ослобођен од вишевековног ропства од Османског царства и кроз њене теснаце и кречњачке громаде пробијена пруга Ниш—Софија, у својим живописним пределима и забитима скривала је вековима, иако „скромних размера и ненаметљивог изгледа“, значајна материјална и културна сведочанства средњовековне прошлости Ниша, Нишавља и Јужне Србије. На ово је утицала чињеница да је још из доба Римског царства Сићевачка клисура представљала за градитеље путева несавладиву препреку, па су је сви магистрални путни правци укључујући ту и чувени Via Militaris заобилазили са њене јужне стране, преко планине Куновице.

На овој планини 2. јануара 1444. године српска и угарска војска предвођене Ђурђем Бранковићем и Јанком Хувадином у свом последњем покушају да спречи османлијску војску у њеном освајачком походу на Балкан, успела је да у самом средишту Куновице, разбије и заустави Османлије. И поред првих успеха српска и угарска војска, под најездом све бројније османлијске војске, повлаче се са простора Нишавља и његови становници падају под вишевековно ропство Османлијског царства.

Такође и за градитеље путева из времена Османлијаског царства Сићевачка клисура је остала несавладива препрека па је остала по страни важних путева, или Цариградског друма, који је преко Куновице ишао скоро потпуно истом трасом као Via Militaris. То је стварало идеалне услове да се живот у неприступачним гудурама Сићевачке клисуре одвијао у знаку духовног мира ослобођеног од страха, посебно у ратним временима и вишевековног ропства Србије под Османлијским царством.

Тај њен унутрашњи мир привлачио је многе духовнике, са разних простора Балкана. Тако је средином 15. века, почело насељавање Сићевачке клисуре монасима који су бежали са Истока према Западу, пред налетом Османлија. Међу њима су били монаси; Грци, Руси, Бугари, али и Срби са Свете горе. Све бројнији монаси су у скровитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре градили су бројне манастире, цркве и црквишта, желећи да у њима достигну „духовне висине“ (истовремено штитећи сопствене животе од терора Османлија).

Тако је простор Сићевачке клисуре постао црквено средиште, са 20 манастира, цркава и црквишта, и пето стециште монашких заједница, нека врста мале „свете горе“, у којој су се књиге писале и осликавале, цркве и манастири обнављали или из основе градили и живописали.

Ова духовна, стецишта код околног становништва осмислила су многе легенде о тајновитим и готово митским пределима Сићевачке клисуре. Једно од њих је да су Манастиру Свете Петке османлије у знак одмазде, према непокорном становништву, пред вратима манастирског храма живо закопале дванаест девојака.“ При изградњи нове цркве, откопани су и пронађени остаци накита и кости, што потврђују да ово није само „обично народно предање“.

На све већи значај Сићевачке „свете горе“ утицала је и чињеница да је у време владавине Османлијског царства Ниш био административни и верски центар царевине, која је ограничавала све немуслиманске вере, тако да се верски и културни живот Срба и других хришћана, није могао да одвија у самом граду, па је велики број монаха, пренео духовни живот у мир беспућа Сићевачке клисуре. Такође су имућнији Срби из Ниша и околине водили бригу о црквама и манастирима и настојали да што даље од Османлија у миру и безбедно, обављају православне верске обреде.

За сво време владавине Османлија дизане су буне и устанци, па су се по беспућима Сићевачке клисуре и у њеним манастирима крили и многи устаници и хајдуци, што је још више јачало цркве и манастире.

Историја настанка првобитне цркве

Од 1886. до 1887. инжињерске јединице српске војске, гардиле су пругу кроз Сићевачку клисуру, а поред ње и цркву Свете Петке у Островици.

Историја настанка првобитне Цркве манастира Свете Петке у Островици, није до краја истражена. То што је уз име светитељке Свете Петке додато „Иверица“, упућује на претпоставку да су стари манастир основали монаси из грузијског манастира Ивириона са Свете горе. По свој прилици, с краја 14. или с почетка 15. века, када је Османско царство било најјачае. Бежећи испред Осмалијске силе по балканским земљама, многи монаси из тада окупираних балканских земаља, као и они са Свете горе и манастира Ивириона, били су принуђени да се повуку из својих светилишта. Уточиште су нашли у непроходној Сићевачкој клисури, где су поред још неколико манастира основали и Манастир Света Петку, на остацима старог, опустелог манастира, за који нису знали како је и када настао.

Била је то само једна од безброј светиња, (манастира, цркава и црквишта), у Сићевачкој клисури, које се данас помињу као Колонија руских монаха у Сићевачкој клисури. Сећање на њих народ је сачувао тако што је манастиру Свете Петке, додао називе Иверица или Иверац, по манастиру Ивириону.

У једном од турских пописа у време султана Мехмеда III (1595—1603), Манастир Свете Петке се последњи пут помиње, с краја 16. века, „као дужник десетка на жито, воће, кошнице, од млинова и осталог у укупном износу од 500 акчи.“ Износ намета говори да се у то време радило о добро стојећем манастиру.

Манастир су Османлије срушиле за време једног великог народног сабора у 16. веку, који им није био по вољи и све до с краја 19. века, виделе су се само рушевине старог манастира Свете Петке. Предање казује да су Турци на простору цркве живе сахранили 12 младих девојака. Црква их је сврстала у светице.

Од првобитног манастира данас је видљива само мутвак-оџаклија старог манастирског конака и импозантна зарубљена камена пирамида, што сведочи о старости манастира. У откопаним старим темељима манастирске цркве, с краја 19. века, откривена су три слоја градње и пронађени предмети из различитих периода — копља, стреле, оклоп, новчић из времена краља Уроша I — што додатно говори о старости и разарањима првих храмова на овом Манастирском простору.

Последњи пут Цркву Свете Петке, која у том облику и данас постоји, на темељима старијег храма који су изградили Мрњавчевићи, на претходним темељима још старије богомоље, а потом и монаси из Ивириона, по четврти пут подигле су 1898. године инжињеријске јединице српске војске, које су припремале терен за прокопавање тунела и пролаза за пут и пругу кроз Градиштански кањон Сићевачке клисуре.

На важном задатку за развој путне мреже Србије у 19 веку, инжињерци војске Србије су примили вест да је краљ Александар I спасен сигурне смрти у мору, код Бијарица, у Француској и тим поводом започели обнову цркве. Како стоји на спомен табли градитеља цркве они су овај објекат изградили:

„У славу срећног спасења Врховног Команданта Краљев. српске војске Његовог Величанства Краљ Александара I овај храм из темеља обнављају захваљујући се Свемогућем што је сачувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије, а у знак топлих осећања који су према његовој узвишеној личности прожети. Официри и војници инжињеријски трупа. Изградњом грађевине руководио је капетана Живојина Дамњановић. ”

Поред података записаних на спомен-плочи постављеној на западном зиду поред улаза у храм, о градњи цркве говори и књига, Житије светих, манастира Света Петка у Островици, коју је успео да сачува и заштити Јеромонах Стефан, из Манастира Успеније Пресвете Богородице у Вети, коју је о трошку манастира укоричио у Београду. У овој књизи, која је уједно и једини својеручни текст градитеља цркве Свете Петке у Островици, инжињеријског капетана Живојина Дамњановића, на првој страни књиге плавим мастилом, на годишњицу освећења цркве Свете Петке 1899. године у Островици записано је:

„Данас 15. фебрара 1899. год. Прослависмо у овоме храму Св. Петке и Краљевском манастиру седамстоту годишњицу од како је први Немањић Стеван доцније Св. Симеон Мироточиви преминуо. Ово записа капетан инжињеријски Живојин Дамњановић који и ове године као и ранијих (нечитко) са војницима ове чете. Код овог манастира и месту за три године рада из темеља обновише а за успомену сретног и чудесног спасења Њег. Величанства Краља Србије Александра I Обреновића V год. од кад је био у опасности на мору у Бијарицу 19 ог августа 1895 те год. Црква ова освећена је 14. октобра 1898. године. ”

Манастирску цркву пројектовало је Министарство грађевина. Главни архитекта храма био је Светозар Ивачковић из Београда. Финансијску помоћ за њену изградњу дао је и сам Краљ Александар I.

У том периоду краљ Александар I Обреновић умало се није удавио у мору у Француској, па је војска из захвалности према Богу, одлучила да поново сазида цркву Свете Петке. Међутим, после три године војска више није имала пара за наставак изградње.

– Негде баш у то време туда је пролазио краљ Александар I Обреновић, путовао је у Пирот. Када је чуо шта је његова војска учинила, одушевио се и решио да да средства да се црква сагради. Сам краљ Александар I Обреновић је био донатор цркве. После изградње војска је овде организовала манастир и он је то био пуних пет година – прича Славица за Блиц.