Пројекат Лебенсборн – производња „аријевске расе“

Лебенсборн, што дословно преведено значи „Извор живота“, било је регистровано удружење у нацистичкој Немачкој, које је основано с циљем да се подигне стопа рођених аријевских беба. Ово се одвијало преко ванбрачних односа особа које су, према нацистичкој политици расне хигијене, класификоване као „расно чисте и здраве“.

Првобитно успостављен у Немачкој 1935. године, Лебенсборн се за време Другог светског рата проширио по другим окупираним земљама са германским становништвом. Овај пројекат имао је циљ да промовише раст аријевске популације, подстичући односе између немачких војника и нордијских жена на окупираним територијама. Укључивао је и избор за „расно вредне“ сирочиће за усвајање и бригу о деци рођеној из односа аријевске жене и чланова Шуцштафела (СС). Деца рођена из односа обичног војника и странкиње првобитно су била искључена, јер није било доказа о расној чистоти на обе стране.

За време трајања Нирнбершког процеса, нису пронађени докази о директној умешаности организације Лебенсборн у киднаповању деце из Пољске. Међутим, Хајнрих Химлер је водио програм са другим сегментима нацистичке бирократије, при чему је на хиљаде пољске деце киднаповано и подвргнуто „германизацији“. Германизација је укључивала боравак у једном од „кампова за преваспитавање“, а затим су бригу о њима преузимале немачке породице. Процењује се да је око 200.000 деце отето из Југославије, Русије и Пољске у настојању да се изгради аријевска раса.

Хајнрих Химлер је 13. септембра 1936. године, члановима паравојне формације СС, послао писмо следеће садржине:

„Организација Лебенсборн помаже лидерима Шуцштафела у избору и усвајању квалификоване деце. Организација Лебенсборн је под мојим личним вођством и део је Централног завода за расу и удомљавање СС-а и има следеће обавезе:

1. Да подржи расно, биолошки и наследно вредне породице са много деце.
2. Да брине о расно, биолошки и наследно вредним трудницама, од којих се, после прегледа њених и партнерових породица од стране Централног завода за расу и удомљавање СС-а, очекује да изроди једнако вредну децу.
3. Да се брине о деци.
4. Да се брине о мајкама деце.

Часна је дужност свих лидера Државног завода да постану чланови организације Лебенсборн. Захтев за пријем мора бити поднет пре 23. септембра 1936. године.“

Германизација

Киднаповање деце почело је 1939. године у већини словенских земаља, међу којима је била и Југославија. Забележено је да је Химлер једном приликом изјавио да је њихова дужност да децу изместе из њиховог окружења и „добру крв“ или одаберу за себе, или је униште.

Нацисти су отету децу тестирали и сврставали у три категорије:

• она која су пожељна да буду укључена у немачко друштво,
• она која су прихватљива
• непожељна

Деца која су означена као непожељна, слата су у радне логоре, или су убијена. Деца из прве две групе, узраста од две до шест година, смештана су у хранитељске породице, док су она, која су била стара од шест до дванаест година, слата у немачке интернате. Тамо су добила немачка имена и учена су да буду поносна што су део немачке. Деца су приморавана да забораве своје родитеље и сви документи о њиховом пореклу су уништени. Они који су се супротстављали германизацији, били су физички злостављани, а ако би се то наставило, завршили су у концентрационом логору.

У завршној фази рата, досијеи све деце из програма су уништени. Као резултат тога, готово је немогуће открити колико деце је киднаповано. Пољска влада је тврдила да је отето њих 10.000, а мање од 15 одсто је враћено биолошким родитељима. Друге процене обухватају бројеве који иду чак до 200.000.

После рата

После предаје Немачке, новине су извештавале о необично доброј тежини и здрављу „супер беба“. Оне су доста времена проводиле напољу, двапут дневно су се купале и све што је долазило с њима у контакт, прво је морало да се дезинфекује. Медицинске сестре старале су се да бебе поједу све што им се да. До последњег дана рата, мајке и деца у смештајима имали су најбољи могући третман, укључујући и храну, иако су други у окружењу гладовали.

Када се рат завршио, локалне заједнице често су се светиле женама које су биле део програма, тако што су их тукле, секле им косу и протеривале их. Многу децу из Лебенсборна родиле су невенчане мајке. После рата, преживели из Лебенсборна често су били прогнани.

Химлеров напор да обезбеди расно чисту Велику Немачку, као и аљкаво новинарско извештавање на ту тему, довели су до погрешне претпоставке о овом програму, у првим годинама после рата. Главна заблуда је била да се програм бавио принудним размножавањем. Прве приче о Лебенсборну као програму за принудно размножавање, изашле су у немачкој Ревији педесетих година. На ту тему је 1961. снимљен и немачки филм у коме су младе девојке у логорима приморане да се „паре“ са нацистичким војницима.

Деца Лебенсборна – одбачена од свих

Учесници програма Лебенсборн наилазили су на велике потешкоће. Деца из овог програма су у Норвешкој физички малтретирана и силована, а мајке су биле робиње у радним логорима. Норвешка влада је чак планирала да учеснике програма протера у Бразил, Немачку и Аустралију, али безуспешно. Група преживелих се чак борила да норвешка влада призна саучесништво. Иако је 2008. године њихов случај пред Европским судом за људска права одбачен, норвешка влада је сваком од њих понудила симболичних 8.000 фунти.

После Другог светског рата, Шведска је примила неколико стотина норвешке деце из Лебенсборна. Једна од њих била је и Ани-Фрид Лингстад, чланица популарне музичке групе АББА. Њен отац је био наредник у Вермахту, а мајка Норвежанка; да би избегла прогон после рата она је са ћерком побегла у Шведску, где нико није знао њихову историју.

У новембру 2006. године, у немачком граду Вернигероде, одржан је отворени састанак неколицине деце програма Лебенсборн. Намера је била да се разбију митови и да се они, који су погођени програмом, охрабре да истраже своје порекло.