Титоизам се продужава колонијалним средствима у наше време: доминација „Агрокора” у трговини, заштита Фабрике дувана Ровињ од царина које важе за земље ЕУ, штампање Крлеже у „Службеном гласнику” о државном трошку и јавно жигосање свих који се томе противе.
Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету у Београду, човек је новог времена који својим полемичким ставовима и бриљантним књигама покушава да српско културно наслеђе и српску националну свест отргне од „духа самопорицања” и врати га Србима, ма где били. Његове књиге имају заиста велике тираже, стално се доштампавају, јер су заправо изазвале озбиљне потресе, узбуну и полемике у српској културној, па и политичкој елити.
Зато и интервју с професором Ломпаром почињемо питањем – због чега су време и људи толико чекали баш њега да у својој књизи речитог наслова „Дух самопорицања”, после Слободана Јовановића, Милоша Црњанског и Дејана Медаковића у јавни живот врати питања српског културног идентитета, који је цео један век свесно и систематично уништаван?
„Тај идентитет никада није образован као интегралистички, јер у XX веку није дошло до образовања његовог модерног облика на полицентричан начин – уместо да је створена резултанта више традиција: средњоевропске, која је прожимала јавни живот српског народа у Хабзбуршкој монархији, оријенталне, која је одређивала животни стил у Османској царевини, православне и секуларне (по француском моделу) у Србији, патријархалне и православне у Црној Гори – дошло је до настојања да се створи југословенски интегрализам.
Још је Слободан Јовановић 1902. године упозорио да је уједињење српског народа најтеже остварити услед разнородних препрека – културне, политичке и религијске природе – које су пред њим. Како је пропао југословенски интегрализам, као и титоистичко југословенство, природно је да се вратимо – не на анахрон, него на модеран начин – српској традицији. Не можемо се, међутим, вратити без прецизне свести о ономе што се – под заставом југословенства – припремило да се одигра у нашим данима: готово и нема Срба у Хрватској, Срби у Црној Гори су драстично дискриминисани, Срби у Македонији ишчезавају, Косово и Метохија су окупирани.
Најгоре, у самој Србији нема никакве јавне свести о начинима одржавања и унапређивања српских културних права и интереса, већ се – у јавном простору – одиграва процес мултикултурализације делатне свести и сентиментализације давнашњих прилика. Мало плачемо, а онда се препуштамо импулсима тренутка“.
Планско затирање културног и националног идентитета Срба везујете превасходно за титоистички комунизам и комунистичку Југославију?
„У Краљевини Југославији, југословенски образац је подразумевао усвајање елемената српске културне традиције (Свети Сава, Његош, косовска традиција) и њихово прожимање хрватском и словеначком традицијом. Тај образац је био – како каже Ендру Барух Вахтел – мултикултуралистички. Титоистичко југословенство је имало концепт негирања српске грађанске традиције помоћу њеног поистовећивања с великосрпском хегемонијом и уграђивањем елемената српске културе (немањићка традиција у Македонији, Његош и Лубарда у Црној Гори, Селимовић у Босни и Херцеговини, штокавска језичка традиција у Хрватској) у новостворене културне идентитете: црногорски, македонски и муслимански. Титоистичко југословенство је имало апсолутни монопол у свим подручјима друштва и зато су његови учинци најраспрострањенији. Отуд су ти идентитети непрестано нестабилни, јер морају – као и у хрватској традицији – непрестано да негирају српску националну и културну егзистенцију да би се могли одржати. Негација српске културне традиције је неопходан моменат њиховог постојања. Зато је криза непрестана“.
Славољуб Ђукић, један од најпоузданијих хроничара политичке Србије, тврди да се Срби од Краљевине СХС па до данас понашају као кривци, сирочад која пристаје на све?
„Има више разлога за то: страх од понављања великих погибија, уграђивани комплекс инфериорности, коруптивност интелигенције и одсуство сваке жеље да се ствара култура уместо да се опонаша наслеђени модел. Пресудно остаје сазнање о томе да се свако другачије понашање кажњава: некад у политичком (затвор: Михаило Ђурић), некад у јавном (физичко малтретирање Николе Милошевића од припадника „европске Србије” 2004), некад у професионалном смислу (избацивање с посла због морално-политичке неподобности у случају Косте Чавошког). И обрнуто: јавно исповедање српске кривице доноси јавни и друштвени узлет. То је једна од константи титоистичког југословенства која је препознатљива у данашњем времену“.
Па и Милош Црњански је у сјајном есеју још 1934. упозоравао Србе и Србију да сви у Југославији, посебно Хрвати и Словенци, гледају искључиво своје интересе, а Срби то мирно посматрају. Колико је познато, поменути есеј великог писца у српској јавности није прихваћен са одобравањем?
„То је био једини забрањени број његових „Идеја”. Иако је он и у њима био превасходно интегрално југословенски опредељен, имао је интелектуалне и моралне снаге да, како каже, „после петнаест година заблуда” именује оно што види: распростирање словеначког и хрватског ексклузивизма. Сматрао је да елементарно начело равноправности захтева да се, у таквим околностима, ствари почињу сагледавати са српског становишта.
Пре њега, 1923. године, наш чувени филолог и политичар Љубомир Стојановић позвао је на очување, како се тада говорило, српске идеје, па су га из часописа „Нова Европа” (Загреб) прогласили мртвим човеком, као што је Црњански био 1954. године проглашен мртвим песником.
Живе и врхунске људе смо у јавности чинили мртвима ако би позивали на увиђање чињеница и трезвено и сталожено извлачење закључака. Зар је онда чудно што је наша стварност невесела и што и данас живимо у колонијално-окупационим условима?
Ћирилица нестаје на наше очи док траје акција власти за заштиту српског језика. Зашто? Зато што је не прати закон о ћирилици који би обавезивао на њену употребу у јавном простору
Утисак је да се до данас није ништа битно променило. У Вашем вапају дефинисаном јасном поруком – да без самосвести и националне културне политике постаћемо, не народ, него становништво без идентитета – веома сте усамљени јер се скоро нико из тзв. српских интелектуалних и научних кругова није придружио Вашој темељној анализи српског културног и националног опстанка?
„Ако су тако прошли Љубомир Стојановић и Милош Црњански, ако је Дејан Медаковић оцењен ни мање ни више него као „нациста” (Латинка Перовић), зашто би мени било друкчије? Усамљеност у испољавању ставова не значи да човек није у праву. Један мој критичар написао је у марту 2016. године, оспоравајући моје мишљење о суштинској неравноправности у ЕУ: „Заиста, ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу? Већ у јуну 2016. године – само три месеца после овако беспризивне тврдње – људи су на референдуму у Великој Британији одлучили да напусте ЕУ. Тако ме стварност ослобађа потребе да одговарам на примедбе. Јер шта више казати људима које стварност овако прецизно оповргава?
Недавно ми је један колега рекао како су људи лицемерни јер се слажу с мојим мишљењем, али се устручавају да се јавно солидаришу. То је лицемерно, али и логично: увек је теже заступати и сведочити истину него је знати.
Убеђен сам да апсолутно стоји и Ваша оцена да је српским писцима данас важније егзистенцијално него литерарно приповедачко. Додао бих да им је још омаловажавање писца Добрице Ћосића прече од свега?
„Они плаћају данак политичкој коректности: ако је један Хандке настрадао када се о њу огрешио, онда то значи да ствар није безазлена. Део тог данка је сазнање о томе да – осим Драгослава Михаиловића, који припада другом нараштају – ми немамо великог прозног писца: први пут после сто година, после Боре Станковића. То је барометар односа између егзистенцијалне удобности и књижевне субверзивности.
Насупрот томе, Ваше књиге су веома тиражне, што доказује да су Ваши ставови изазвали озбиљну пажњу шире јавности у српском етносу? Да ли је могуће све вратити на магистрални правац рехабилитације српског културног и националног, без снажног националног осећаја, без снажне привреде и правне државе?
„Ништа није могуће учинити на један мах: ми смо често били народ великих напрезања, великих националних мобилизација, да бисмо – и после успеха, и после неуспеха – падали у потпуно мртвило јавне неактивности, да бисмо извршили – као што каже Слободан Јовановић за Југославију – „националну демобилизацију”. Отуда сам предложио пасивни отпор као најмање ризични облик деловања будући да смо у колонијално-окупационом стању.
Неопходни су следећи елементи за позитивно кретање националне оријентације у нас: слободно пристајање учесника на хијерархију по вредности; развијање способности за колективно деловање; проналажење места у јавности и удела у јавном простору, нарочито у државним медијима; непрестано унапређивање права на овакав начин мишљења у институцијама: комисијама, министарствима, спољним пословима; политичко деловање као инструмент, али не као сврха српске културне политике.
Сваки од ових облика деловања треба да траје непрестано с прикладним интензитетом у односу на околности: потпуна солидарност с дискриминисаним српским народом у Црној Гори и на Косову и Метохији; прикладна солидарност са српским националним правима у Хрватској; потребна солидарност са српским народом у Републици Српској; и – пресудно – враћање трезвеној и разумној политици српских културних и националних права у образовном и јавном простору Србије. То превасходно подразумева детитоизацију јавне свести у нас.
Семјуел Хантингтон је 1993. године написао да Европа престаје тамо где су се граничиле Хабзбуршка и Османска империја, тамо где почињу православље и ислам. То се може назвати културолошком предрасудом: отпала је – падом комунизма – идеолошка подела света, и одједном се испод ње препознала подела на светове култура
Како тумачите српско слепило да би Срби, после свега што смо преживели у последњих сто година, већ сутра прихватили братство и јединство уз једну осредњу медијску пропаганду ако у нашој културној јавности, рецимо, Крлежа и даље слови за великог писца и пријатеља Срба?
„То сам назвао поунутрашњивањем хрватског становишта у нашој јавној свести. Његови засади су дуготрајни и привилеговани. О Крлежи као писцу можете мислити шта хоћете – то само по себи и није од значаја: припада књижевном укусу. Но, код нас се наглашава његова „књижевна величина” да би се прикрила и продужила његова идеолошка оријентација: она обележава доминацију хрватске традиције унутар југословенског простора.
Јер треба сакрити да је Крлежа био носилац идеологизације јавне свести пола века, да је та идеологизација била подупрта мерама државне и партијске присиле, да нико није смео оспоравати његову књижевну вредност у тако дугом периоду, да је он давао одлучујући идеолошки печат у Енциклопедији Југославије, да су бројни уредници за Србију давали оставке зато што су његови захтеви били у сукобу са историјским садржајима, да чак ни Марко Ристић, који је тада био апсолутни титоиста, није то могао прихватити, него је напустио положај.
Још увек се сећам како је 1978. године телевизијски преношена прослава осамдесетпетогодишњице Мирослава Крлеже: свечаност је била у Загребу, Титов телеграм је читан, а све југословенске телевизије су то преносиле. Но, та идеологија, и та заклињања, и толике Крлежине речи у Титову славу пропали су само после дванаест година. Да би се то сакрило, неопходне су нове лажи: они које све то не памте, треба да верују да је човек који је имао такав државни статус био ни мање ни више него – дисидент. Или да заборавимо његову идеолошку и репресивну улогу током деценија.
Колико је то ненормалан начин размишљања, видимо када уведемо у игру друге примере: када говоримо о Хајдегеру, можемо говорити о нацизму; када говоримо о Лукачу, можемо говорити о стаљинизму. Код нас: када говоримо о Црњанском или о Слободану Јовановићу, можемо говорити о национализму. Али када говоримо о Крлежи или Константиновићу, не можемо говорити о титоизму.
Зашто? Зато што се титоизам продужава колонијалним средствима у наше време: доминација „Агрокора” у нашој трговини, заштита Фабрике дувана Ровињ од царина које важе за земље ЕУ, штампање Крлеже о државном трошку („Службени гласник”), јавно жигосање свих који се томе противе. Сувише много подударности да би ствар била случајна. То показује да улог није на књижевно-естетској страни, него на страни продуженог поунутрашњивања хрватских интереса.
Да ли због тога нестаје ћирилица, које тешко да има и у Кнез Михаиловој улици у Београду?
„Ћирилица нестаје на наше очи док траје акција власти за заштиту српског језика. Зашто? Зато што је не прати закон о ћирилици који би обавезивао на њену употребу у јавном простору, нема подстицаја за књиге и новине штампане ћирилицом, нема обавезних лектора у телевизијским кућама. Не треба бити репресиван према латиници, њу ваља свако да научи, зна и користи, без икаквих ограничења у личној употреби, али је нормално да будете привржени оном писму које доминантно изражава ваш национални идентитет. Ако такво понашање у корист латинице постоји у околним земљама, зашто би код нас било спорно такво понашање у корист ћирилице? Но власт се бави пропагандом уместо деловањем док је потребно деловање мимо пропаганде.
У једном интервјуу, ако се добро сећам, оцењујете да је Европа ударила забетониране границе према Србима баш на оним линијама које је имала Аустроугарска монархија. Нешто слично помиње и Черчил у једном од својих списа. Да ли је то урађено много пре, рецимо Великом шизмом? После Велике шизме Запад, односно Ватикан, није дозвољавао да српска држава пређе на леву обалу Дрине упркос чињеници да су дуго Срби тамо били доминантна већина, културна и национална?
„Ту је објашњење и за поунутрашњивање хрватских интереса. Још је Ситон-Вотсон 1909. године – како показујем у „Духу самопорицања” – рекао да би победа српске идеје била победа источне над западном културом, чему се он противи. Семјуел Хантингтон је 1993. године написао да Европа престаје тамо где су се граничиле Хабзбуршка и Османска империја, тамо где почињу православље и ислам. То се може назвати културолошком предрасудом: отпала је – падом комунизма – идеолошка подела света, и ођедном се испод ње препознала подела на светове култура.
Она као да је била невидљиви темељ и претходне поделе: совјетофобија се нагло открила као прикривена русофобија. Недавно објављена књига Гија Метана о русофобији – иначе написана 2015. године – прецизно оцртава путање русофобије од Карла Великог до украјинске кризе. Мени је посебно драго што су многи моји закључци – настали у „Духу самопорицања” – о културолошкој предрасуди или о академским студијама потврђени на сасвим другим примерима које доноси ова књига.
Људи у Србији не би требало да се деле на аустрофиле и русофиле, него треба да буду посвећени добробити сопственог народа
Ако Србе и све оно што су створили у културној историји Хрвати, Словенци, муслимани, па и званична црногорска политика обележавају малициозно као „Србијанце” и „србијанско”, због чега то Срби било где данас прихватају? Због чега ми Хрвате не бисмо звали „Хрватијанцима”?
„Основно је да будемо упорни у именовању своје националне и културне егзистенције искључиво као српске. Регионална и културна подручја имају свој значај, као што га има и југословенска културна компонента, али нису разликотворне чињенице националне егзистенције. Дакле: српски патријарх, а не србијански; Грачаница и Дечани су српски, а не косовски манастири; српски писци Његош, Андрић и Селимовић, а не црногорски и босански; српски писци Црњански и Бора Станковић, а не војвођански и србијански; српски сликар Петар Лубарда, а не црногорски… Али како када смо – одлуком Министарства културе – пристали да обележавамо његову годишњицу с Црном Гором, иако је он 1971. године тражио да на изложби у Паризу буде у Павиљону Србије? Лако је знати да је Лубарда себе одредио као Србина, чак и у тестаменту, но то треба заступати у јавном, интелектуалном и културном простору, као и унутар државне политике. Зато нам је потребна национална интелигенција.
Шта не види Љубомир Симовић
Помињете феномен „српске кривице”. Шта је то?
„Српска кривица је име за механизам који обележава неутралисање српских националних права током XX века. Тај механизам посеже за различитим идеолошким образложењима: одговорност за Први светски рат, великосрпска хегемонија у Краљевини Југославији, одговорност за распад титоистичке Југославије. Константа је негативан однос према српској националној и културној егзистенцији. Та лаж траје толико дуго и понавља се у много различитих облика па има дејство истине: мало ко је спреман да је оспори. Она свакако припада једном ширем идеолошком моделу – русофобији.
Русофобија је – посредством титоизма – дубоко усвојена у јавном подручју. Тако Љубомир Симовић каже: „Има ли разлике између ‘националне самосвести’ тих навијача и ‘националне самосвести’ оних политичара који Србију, у односу на Русију, желе да виде у оном односу у којем су земље Варшавског пакта биле према Совјетском Савезу?” Али како су – из његовог видокруга – нестали многобројни политичари који не само да нешто желе него Србију постављају у обавезујући однос према НАТО-у, који није – за разлику од Варшавског пакта – распуштен и који нас је – за разлику од Русије – бомбардовао?
Зна ли Љубомир Симовић да је у нашим данима – некако баш онда када је он проглашен за добитника „Извиискре Његошеве” – потписан далекосежно обавезујући споразум с НАТО-ом? Како му то није засметало код наших власти, барем онолико колико му смета грађевински пројекат „Београд на води”? Како то он осећа кршење законитости и правне сигурности – иначе неспорно – у дивљачком рушењу кућа у Савамали, а не осећа да оно припада истом понашању које му је претходило и које је омогућило противуставни Бриселски споразум? Зашто прећуткује да је на делу противуставно измештање десетина хиљада људи из Србије? Како не разуме да незаконитост у једној ствари природно доводи до незаконитог понашања и у другим стварима?
Зато што је Бриселски споразум у складу са западним (америчким) интересима. Отуда следи да Љубомир Симовић сме да стави примедбе нашим властима, јер се не замера јачој адреси од њих. Али свака критика актуелне власти која се не продужава до њених страних ослонаца, као и критика страних ослонаца која се не примењује на актуелну власт остаје недоследна, интелектуално мање вредна и вођена посебним, а не општим интересима.
Јер – како је писао Стојан Новаковић крајем XIX века – људи у Србији не би требало да се деле на аустрофиле и русофиле, него да буду посвећени добробити сопственог народа. То значи да критика треба да иде на све стране.
Разговарао: Ђоко Кесић