Злочини над Србима пажљиво испланирани – вешање и клање цивила поверено НАЈГОРОЈ РУЉИ

0

Саговорник „Политике” у овој серији написа, професор универзитета у пензији Ханс Хаутман, али и други аустријски историчари, попут генералног директора Државног архива Волфганга Мадертанера, указују да је Виктор Адлер (утицајни социјалдемократски политичар и суоснивач политичке странке која и данас предводи Владу Аустрије), поткрај рата закључио да ће одговорност за рат и све страхоте сносити Хабзбург, никако послератна Аустрија. Став некадашњег доајена грађанске левице спремно су прихватили надлежни политичари и истражитељи, а данас се на њега позивају историчари који релативишу кривицу Беча у Првом светском рату.

пробно вешање
Увежбавање вешања на живим људима/Фото: Политика

У студији о злочинима у Првом светском рату Хаутман закључује: „Били су то минуциозно планирани погроми чије је извођење најпре поверено ’маси’, а касније преведено у надлежност казнених одреда војске.” Он помиње депешу немачког генералног конзула у Сарајеву, упућену у Берлин, 29. јуна 2014.

„Питам се зашто Беч дозвољава руљи, мобилисаној из редова припадника Хрвата и муслимана, да пали и убија, зашто војска и полиција не заведе ред”, запитао се представник Берлина у извештају свом ресору.

За Хаутмана су погроми и извођења смртних казни над цивилима представљали само једну страну злочиначке хронологије. Он каже да је битније сазнање да је српско становништво, са српских територија, али и са простора монархије, у масама завршавало у заробљеничким логорима који се нису битније разликовали од концентрационих логора у Другом светском рату.

„…Мучени су до смрти! То убијање је трајало месецима… У службеном извештају логора Добој, примера ради, лаконски је забележено да је 8.000 заточеника преминуло у пролеће 1916. године. Узрок смрти и тачан датум нису унесени у извештај, а прећутано је и ко су биле жртве – махом жене, деца и нејаке, старије особе…” (Хаутман износи овај податак о жртвама логора Добој на основу до сада непознатог стенограма говора посланика Анте Трешић-Павичића на затвореној седници царског парламента 19. октобра 1917.).

Хаутманову тезу о планираним репресалијама потврђује и аустријски стручњак за историју фотографије Антон Холцер, доцент на аустријским универзитетима Беч и Кремс, и предавач на Универзитету Лозана, у Швајцарској.

Холцер је у бечком Ратном архиву пронашао фотографију вешања из окупираног Београда, која датира с почетка 1916. коју је овако описао: „Призор је био стравичан. Под вешалима је стајао средовечан мушкарац, омча око врата, а испред њега царски официр који чита смртну пресуду… Оно што ме је зачудило био је смешак џелата… Из пратећих докумената сам утврдио да је сцена вешања била ’проба’. Џелати су у тим ратним годинама били тражени ’стручњаци’, тако да је окупациона (аустроугарска) војска свакодневно обучавала нове џелате.”

Холцер је на основу свог открића написао књигу под називом „Џелатов смешак – непознати рат против цивилног становништва 1914–1918”, (издавач: Примус, 2008), која је у Немачкој номинована за историјску публикацију 2009.

Холцерова књига, међутим, изазвала је бројне протесте аустријских историчара, склоних улепшавању ратне историје Хабзбуршке монархије. У тим протестима је указано да су вешани шпијуни и цивили који су мимо правила рата убијали аустроугарске војнике, масакрирали њихова тела.

Професор Хаутман протесте овако коментарише: „У вишедеценијској пракси нисам открио ниједну фотографију масакрираних тела царских војника… Али, постоје хиљаде фотографија о зверском убијању цивила на окупираним територијама.”

Ватрено крштење генерала Лера

пробно вешање

Ратни злочинац Александер Лер – осуђен на смрт и стрељан у Београду 1947. године, јер је као врховни командант луфтвафеа лично издао наређење да се бомбардују цивилни циљеви у нашем главном граду 6. априла 1941 – доживео је авијатичарско ватрено крштење на небу изнад Шапца и Ваљева у септембру 1914. године, у првим бомбардовањима цивилних циљева из ваздуха који су забележени у историји ратовања.

Аустријски историчар Ервин Пич наводи у Леровој биографији (Александер Лер, први том: Генералмајор и творац аустријског војног ваздухопловства, издавач: Милиц-ферлаг Салцбург 2004, страна 59) да је Лер од 1909. године у више наврата прелазио Дрину и уходио српске положаје које би у случају рата требало бомбардовати из ваздуха. Сачинио је прве топографске карте које су аустроугарски пилоти користили у Првом светском рату. После извиђачких летова 31. августа, 1, 2. и 9. септембра 1914. године, изведених на релацији ушће Дрине-Шабац-Завлака-Лозница, Лер је из ваздуха наводио аустроугарске бомбардере на војне циљеве у околини Ваљева и на цивилне циљеве у околини Шапца, забележио је Пич (исто, страна 76).

Упркос чињеници да се и овде радило о ратном злочину над цивилима, каснији генерал луфтвафеа никада није због тога позван на одговорност. Штавише, аустријски историчари су све до 1987. године доводили у питање објективност београдске пресуде из 1947. године, тврдећи да не постоје докази да је Лер наредио бомбардовање цивилних циљева у Београду. Писмени доказ је ипак поднет. Наш историчар Васа Казимировић је у Бечком ратном архиву нашао оверени факсимил Леровог наређења за бомбардовање пијаца и главних улица Београда уз истовремену забрану да се бомбардују фабрике и касарне јер би њих касније требало да користи немачка окупациона војска. Документ је први пут објављен у књизи Васа Казимировић: „НДХ у светлу немачких докумената и дневника генерала Глеза фон Хорстенауа”, издавач: Народна књига/Нова књига, Београд 1987. године.

Милош Казимировић, Политика

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.