„Шанса“ чека Васка Попу: СПОМЕНИК на Ташмајдану представиће га како СЕДИ ЗА КАФАНСКИМ СТОЛОМ

Споменик великом српском песнику биће подигнут следеће године у Ташмајданском парку. Необично обележје, као и његово дело, представиће га како седи за кафанским столом.

Великану српске поезије Васку Попи, уз спомен-плочу на згради у којој је живео на Булевару краља Александра 26 подигнутој у заједничком подухвату Министарства културе и „Вечерњих новости“ – „Вратимо дуг писцима“, ускоро ће у престоници бити посвећено још једно обележје. Песник ће добити споменик у Ташмајданском парку. Ово је, за „Новости“, потврдио градски менаџер Горан Весић.

– Прихватили смо иницијативу Удружења књижевника Србије да се у Београду догодине подигне споменик Васку Попи – рекао је Весић за тај лист, додајући да је предложио да председник одбора за подизање споменика буде Милован Витезовић. – Његов споменик не може бити обичан, јер мора бити, као и његова дела – необичан. Представиће га како седи за својим омиљеним столом у кафани „Последња шанса“. Живео је прекопута и ту је волео да попије кафу. Тако ће они који буду пролазили парком моћи да седе са њим за столом.

Међу првима који је предлагао да се аутору књига које су оставиле неизбрисив траг у нашој и светској поезији (збирке „Кора“, „Непочин-поље“, „Споредно небо“, „Усправна земља“, „Кућа насред друма“, „Живо месо“, „Вучја со“, „Рез“ и антологије „Од злата јабука“, „Урнебесник“ и „Поноћно сунце“) подигне споменик био је управо Милован Витезовић.

– Васко Попа ми је био први уредник у „Нолиту“. Био сам му млађи пријатељ, а као подстанар, становао сам близу њега, и сваког јутра смо одлазили заједно на посао – присећа се, за „Новости“, Витезовић како су с некадашњег Булевара револуције, преко Безистана, где би пили јутарњу кафу, долазили до Теразија. – Током те шетње ја сам био тај који је слушао, а он је говорио. Док сам писао серију „Димитрије Туцовић“, био ми је први критичар. Од нас писаца који смо преостали, ја сам се највише са њим дружио.

Идеја да се Попи подигне споменик управо у „Последњој шанси“, сматра Витезовић, основана је, зато што је то била једна од његових омиљених кафана, иако је волео да седи и у „Мадери“, али и на другим местима.

Васков круг се, открива нам Витезовић, затварао у „Москви“. У записима првог директора Музеја савремене уметности Миодрага Б. Протића остало је сећање да је почетком педесетих година са Васком ручавао у кафани „Шумадија“ (некадашњој „Златној лађи“ у Коларчевој улици), док је писац Света Лукић забележио: „У кафани хотела ‘Метропол’, Попа је годинама држао сто у подне, са Бором Радовићем и Василијем Поповићем (Павлом Угриновим) и младима… Васко је био геније за кафанско седење.“

Још за свог стваралачки богатог али кратког живота (умро је у 68. години, 5. јануара 1991. у Београду), али и потом, све до данашњих дана, Попа је био један од наших најуваженијих песника у свету. Позиван је на највеће и најелитније књижевне манифестације у Лондону, Америци, Холандији, Аустрији, Мексику, Бразилу, Шведској, Немачкој, Израелу… Ту се дружио с највећим светским писцима, као што су Борхес, Гинтер Грас, Тадеуш Ружевич, Октавио Паз, Емил Сиоран, Ђанкарло Вигорели, Мирче Елијаде, Тед Хјуз… Додељена му је и Аустријска државна награда за европску литературу, коју су пре њега добила само два европска песника, Збигњев Херберт и В. Х. Один.

М. Краљ, Новости