Свети цар Урош V српски, односно цар Урош Немањић, син цара Душана Силног и једини наследник великог српског средњовековног царства, највероватније се упокојио 4. децембра 1371. године, а Српска православна црква га прославља 14. децембра по грегоријанском календару.
Син Душана Силног, цар Стефан Урош Немањић II познатији као Урош Нејаки је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се отцепио од Епира и Тесалије направио себи другу државу.
То су почели да чине и друге велможе, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен.
Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа.
Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки.
Нови српски цар, који је титулу наследио од оца, није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса.
И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну, Симеон, војно далеко снажнији, себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359.
Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео да спасе своје владалачко наслеђе.
Убрзо, српска држава се поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу, који је обухватао све старе српске земље, владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар.
За време његове владавине, 1365. године за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака.
Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.
После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената.
Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти. Његове мошти су се неко време налазиле у фрушкогорском манастиру Нови Јазак.
Син цара Душана, последњи потомак династије Немањића. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин.
Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића.
Свети цар Урош, седми и последњи владар Немањића, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти објављене су од Бога на чудесан начин на 211 година после његове смрти (око 1584. године). Манастир Успења у Неродимљу у то време беше запустео. Но Пресвета Богородица, којој је манастир био посвећен, учини преко неког побожног пастирчета да храм буде очишћен и обновљен. Када се потом у прву недељу окупио многи народ у храму, онај исти пастир повикао је свима присутнима: „Ходите и помозите ми да извадим мошти Светога Уроша, младога цара“. Тада би подигнут велики камен од гроба унутра у цркви, и нађоше се красне мошти, које испуштаху благоухане мирисе, тако да су се сви дивили и викали „Господе помилуј“.
Тада би начињен и диван кивот од ораховог дрвета и у њега положене чесне мошти Светога цара мученика. О свему овоме би извештен и тадашњи архијереј Василије, у Новобрдској митрополији Грачаничкој. Митрополит Василије даде писмо за скупљање прилога ради обнове манастира, те овај манастир у Неродимљу би обновљен и украшен у част Матере Божје и новојављеног Светог Уроша цара. Главни ктитор манастира био је неки благоверни хришћанин из Јањева, са Косова, по имену Јован Живковић, као што о томе опширно пише и сведочи свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац, који је и написао одмах Житије и Службу Светом цару Урошу мученику, и то написао по јављењу у сну и жељи самог Светитеља, како сведочи о томе сам речени патријарх.
Моштима Светог Уроша цара долазили су побожни људи још док су оне лежале у „манастиру Светог Уроша“ у Неродимљу, и многи су од њих добијали духовне и телесне помоћи и исцелења. Тако је његовим светим моштима дошао да се поклони јеромонах Михаило Хиландарац, чак из Свете Горе (1695. године).
Године пак 1705, месеца маја 11, пренео је Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак српски монах Христифор, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један пак део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јаска су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак. За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јаска, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Архангела у Београд, где и до данас почивају. Светитељски лик Св. цара Уроша налази се насликан на многим фрескама и иконама по старијим и новијим српским манастирима и црквама.
Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви помилује и спасе све нас и све људе Своје, јер Њему приличи свака слава и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза еве векове. Амин.
Извор: СПЦ / Хронограф
