Недавно је изашла из шатампе прва антологија савремене поезије на призренско-тимочком дијалекту под називом „Оратим да не патим“ у издању Културног центра у Власотинцу. Књига је настала у оквиру пројекта „Дијалек(а)т“ који спроводи Општина Власотинце уз помоћ Министарства културе и информисања.
„Разноврсност и богатство српског песништва на призренско-тимочком дијалекту показало се у свом пуном сјају у антологији коју је под називом „Оратим да не патим“ саставио Саша З. Станковић. Уврштени стихови и песници још једном потврђују уметничку раскош дијалекатског језика, неисцрпно значењско богатство и пуноту, тако да показују не само да су природна допуна стваралаштву на књижевном стандарду, него и то да су у много чему равноправни и комплементарни са њим или да га превазилазе у значењским нијансама и емоцијама“, како је записао у рецензији професор др Горан Максимовић, историчар српске књижевности са Филозофског факултета у Нишу и носилац одликовања Витез академске палме Републике Француске.
„Теме песама су различите: љубав, завичај, човекова судбина, еротика, критика власти, детињство… Доминира жал за прошлим временима, када се лепше живело и волело. Носталгија се провлачи као лајтмотив ове антологије. Чак и сатиричне песме се могу схватити као друга страна носталгије, тј. критика садашњице происходи из сећања на стара лепша времена“, како каже приређивач Саша З. Станковић, професор Гиманзије Стеван Јаковљевић у Власотинцу.
С обзиром да се број говорника призренско-тимочког дијалекта убрзано смањује због негативног природног прираштаја, насилног потискивања Срба са Косова и Метохије, затим због економских миграција на север Србије и у иностранство… Зато је ова књига делимично и слика тренутног стања једног угроженог дијалекта на почетку 21. века.
О књижевним утицајима који се могу уочити у антологији Станковић каже:
„Може се слободно закључити да је Бора Станковић највише утицао на савремену поезију на призренско-тимочком дијалекту. Наравно не сме се заборавити на снажну традицију народне лирске поезије. У сатиричним песмама види се далеки утицај Радоја Домановића, помало и Стевана Сремца, па чак и Чарлса Буковског…“
По речима приређивача главни циљ ове антологије је да се укаже на огромне неискоришћене могућности призренско-тимочког дијалекта и да се подстакну млађи књижевници да пишу као што говоре.
У антологији заступљено је 30 песника са Космета и Југоисточне Србије: Русомир Арсић, Гордана Влајић, Зоран Вучић, Љиљана Глигоријевић, Дејан Ђорђевић, Драгољуб Златковић, Радослав Златановић, Зоран М. Јовановић, Виолета Јовић, Раде Јовић, Мирослав Коле Костић, Данило Коцић, Злата Коцић, Драгослав Манић Форски, Жаклина Манчић, Мирослав Цера Михаиловић, Слађана Недељковић, Живомир Жика Николић, Братислав Петровић, Светлана Пешић, Ратко Поповић, Драган Радовић, Горан Ранчић, Саша З. Станковић, Радосав Стојановић, Милко Стојковић, Срба Такић, Вера Цветановић, Милорад Цветковић и Власта Ценић.
Зоран Вучић
Време за ровање
Ћуте дрвја, црнеју са грање,
проз пенџер гледаш у м`глу и иње.
Слнце ти беше последњо имање
Што је грејало тебе и дзвериње.
Сињи облаци закрили брегови,
Тешко бреме налегло на теме.
На мисал падли големи снегови,
остануло пуста уста да онеме.
Дошло је време за ровање,
али горће слзе на очи не иду;
сејал си жито а жњеш паламиду.
Не чује Бог клетве и псување,
по пут одиш ко ћопaво куче:
последњи жар у пепел веч штуче.
Дејан Ђорђевић
Јадалица
Све је јасно нејће прође
После нерад глад дооди
После глупос зло ће дође
Нема здраво да се роди
Све ће пође наопачке
Празне су н`м клупе ђачке
Празна села, празне куће
Да промени, нема, куј ће
Да измисли, и тој нема
Па ме вата нека трема
У стомак нека мука
Жалосно је, а и брука
Што смо главе посавили
А гузице отворили
Па чекамо да ни падне
Да ни неки нешто дадне
Д` не сл`же и утеши
Такој да ни проблем реши…
Драгољуб Златковић
С моје очи
Убав ми, нане, убав ми је, нанће
Убав ми је, златан ми је, че га узимам
Че просимо па че се ранимо
Ако су, нанће, сиротиња
Убав ми је, убав си ми је
Немој га кудите, немој ми браните
Душа ми га оче, и за мен по-убав нема
Најубав ми је у свата момчетија
Да ти даднем, нанће мила
Да ти даднем мојете очи
Да га с њи
Погледаш.
Виолета В. Јовић
Лелеју се лејке
На сред авлију
амбар-чувар.
Свири ветар
међу д`ске
мете празни пресеци.
Тропа шиник –
испосник.
Лелеју се лејке.
Ч`ми празан ваган
на басамак
распукал надве
да не сам.
Злата Коцић
* * *
Цркла дабогда, чавко!
Иш из двор, иш из муку!
М`лко ми доока гости –
поцрни и од тебе?
С`г немаш на што да станеш –
ус`ли б`з и живоград,
с`г немаш куга да плашиш:
остамо ја и углен.
Твоја се, гаро, варба
на мене не привата –
глава ми обелела,
бел пред Бога, пред људи
еве образ напињам,
црн углен раздувујем,
душа у пепел отоди,
ега ми не угасне!
Мирослав Цера Михаиловић
Нужник
к`д шкембе кљунка к`д ти пуца жључка
пред очи ти висне од казанче ручка
стомак ли те кида тера на незгоду
нема што да мислиш одма пуштај воду
новине што читаш при овуј невољу
чим напунив главу завршив у шољу
а ни телевизор неје за гледање
ч`ском те доведе у чучеће стање
к`д год ти је близу одма до узглавље
нужник чисто служи да причува здравље
Драган Радовић
Дзвирка
Мој живот је са крпчики лепен,
А на једну избушена дзвирка.
Не гу видим, ал знам, живот цепен
По промају што кроз њума пирка.
Дзвирка ситна ко иглене уши,
Профирцана са танак ибришим.
Стра ме кроз њу живот це издуши,
Мора гледам да си гу запишим.
Стави око, ал поглед се врћа
Од две очи ставене под кајдис.
Тој ми неки у душу задзрћа,
Мисли ће се од мене овајди.
Живот ми се кроз туј дзвирку точи
Ко цепана гума на бандаши,
А отуд ме гледав неке очи,
Нашли мечку с решето да плашив.
Ја сам затој ставија шпијунку,
Да се види кој се тамо мота.
А живот сам закрпио с пљунку,
Да ме неје од њега срамота.
Саша З. Станковић
Бутање
Куде нас млого лошо стање,
Ич се не може без бутање.
Сви улегоше у теј странке.
Сви ће ципелке, никој неће опанке.
У школу понављачи, с`г први бутачи:
Мица распуштеница прва се примица,
Оће и она да буде прецедница.
Тулча Цаја и он се набутаја
И малко му па јоште бута снајку
Да работи куде Трајку радодајку…
Жена ми се потика, почне да вика:
„Које се замишљаш, мани ћутање,
Ако оч работу, `ајд и ти на бутање!
Док слушаш старог татка и луду мајку,
Сви отидоше на бутаљку, на редаљку.
Ти ли ће будеш з`дњи у странку?!„
Жално гу гледам, џаба с очи колутам,
Савијем си шију и отидо да се бутам.
Хронограф
