Нови Сад може да се похвали да је међу својим житељима почетком 20. века имао и једног правог краља. Ахмед-бег Зогу, први краљ Албаније, живео је неколико година у Орбановој вили у улици Цара Душана, а ову мало познату причу открио је за Пресс новосадски историчар Павле Шосбергер.
У време када је боравио у Новом Саду Ахмед Зогу није био краљ него оријентални племенски старешина, који је истовремено био у добрим односима са Бечом и Србијом, која је у то време имала велики утицај на политички живот у Албанији. Ипак, само неколико година касније, сео је на албански престо.
Близак Аустроугарима
– Његови контакти с Николом Пашићем били су чести и углавном пријатељски. Када је после избијања Првог светског рата српска војска ушла у Албанију, Зогуови људи јој нису пружили отпор. Српске војне власти су му као знак пријатељства доделиле један топ, поставивши га у Лисе-Бургајету, и то све како би Ахмед-бег имао заштиту наших војних власти против Есад-паше – каже Шосбергер, који је детаље о животу овог краља објавио у књизи „Шетња новосадском чаршијом“.
Слављен као генијални државник: Своје династичке тежње Зогу је заокружио када се оженио ћерком мађарског грофа Ђуле Апоњија. Прозвао је себе краљем спаситељем и Скендербеговим наследником, а у улизичким песмама слављен је као генијални државник и сврставан међу „албанске великане“, као што су Александар Македонски и Пир I. За време његове владавине све школе у Албанији звале су се по његовом имену, поштанске марке биле су с његовим ликом, као и највећа новчаница, од 100 албанских франака, и златник од пет франака.
А како се наместило да Зогу један део живота проведе баш у Новом Саду, откривају његова пријатељства са Аустроугарима.
– Како би освојио власт у Албанији, амбициозни Зогу је тражио различите пријатеље и тако се истовремено приклонио и Аустроугарској монархији. Као савезник монархије, Зогу је 1916. године позван у Беч како би присуствовао крунисању последњег хабзбуршког цара и краља Карла. Том приликом постављен је за команданта албанских добровољаца у аустроугарској војсци и добио чин пуковника царске војске. У Аустроугарској је остао до краја рата и тада је као царски пуковник скоро три године живео у Орбановој вили у Новом Саду – прича Шосбергер.
Ахмед-бег Мухтар Зогу, што на албанском значи соко, син Џемал-паше Зогуа и Садије Ханем Топтани, рођен је 1895. године у Бургајету, средишту области Мата у данашњој северној Албанији, тада Отоманском царству, где му је отац био наследни барјактар. До очеве смрти 1911. године школовао се у Истанбулу. После смрти оца, Зогу се вратио у своју отаџбину, потиснувши старијег брата Џелал-бега и преузевши старешинство над облашћу Мата. Његов успон ка врховима власти над малом и заосталом балканском државом карактерисале су бруталност, стално мењање савезника и оријентална лукавост, што је многе историчаре навело да у Зогуу виде „последњег османског бега“.
Морао да бежи из Албаније
Шосбергер истиче да се Зогу после Првог светског рата вратио у Албанију, коју је после „демократске револуције“ 1922. године морао да напусти.
– Побегао је у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, где је на релацији између Београда и Новог Сада, уз дозволу династије Карађорђевић, основао добровољачку јединицу, с којом је ушао у Албанију и 1924. године заузео Тирану. Од тог момента, Зогуова моћ је ишла ка свом зениту. Нову владу је саставио 1925. године и прогласио републику. Иако је председник републике постао уз помоћ Карађорђевића, Зогу се окренуо новом савезнику, Италији – каже Шосбергер.
Када је Албанија постала италијански протекторат, ова земља је заузврат подржала његове монархистичке тежње, па је Зогу 1928. године проглашен за краља Албаније.
Извор: ПРЕСС/Хронограф
