Најстарија књига у Срба, уместо у некој нашој ризници, данас се чува у библиотекама у Прагу и Санкт Петербургу. А можда бисмо је чували и ми, да је реформатор српског језика био свестан њене вредности и да га није понело звецкање талира.
Опет би, можда, српска најстарија књига, Рујанско четвороевангелије, штампано 1537. године у манастиру Рујно код Ужица, данас било у матици, да проницљиви чешки филолог није братству неког српског манастира продао рог за свећу и однео српско благо.
Од четири оргиналне књиге, које је 48 година после Гутенберга у дуборезу штампао монах Теодосије, а које су чуване вековима, позната је судбина три примерка – један је у Националној библиотеци Чешке у Прагу, у саставу „Шафарикове збирке“, други је у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, трећи су уништили Немци бомбардујући Београд 1941. године.
Шафариково откриће
Како је српско културно добро доспело у руке Чеха и Руса? У приповедању о овоме, пише мр Слободан Радовић у „Историјској баштини 26“ у издању Историјског архива Ужице, штампаној поводом 70 година те установе и 480 година рујанске штампарије, незаобилазна је прича о заслужним личностима чији су се животни путеви укрстили са историјом времена у коме је Рујанско четвороевангелије било у центру пажње стручне јавности. То су Вук Стефановић Караџић и Павел Јозеф Шафарик. Обојица су имали по један примерак Рујанског четвороевангелија.
– Биографи чешког филолога и проучаваоца ћириличног штампарства пишу да је Шафарик обилазио фрушкогорске манастире и да је, прикупљајући грађу за свој рад, куповао старе рукописе и штампане књиге. Кад, где и како је дошао до примерка, нема ни помена. Чињеница је да Вук није открио Четвороевангелије, учинио је то пре њега Шафарик. Али ни Вук ни Шафарик не наводе како су дошли до примерка књиге – пише Радовић.
Књиге за земљу
Примерак који је имао у рукама, наводи Радовић у поглављу „Слово о Рујанском четвроевангелију“, Вук је поуздано описивао, наводећи да је на фолио-формату, „да су слова велика и тако ружна, да људи који су вешти у штампању књига мисле да је штампано дрвеније“.
– Вуку је и 1858. требало новца, куповао је имање у Тршићу, па је продавао старе штампане и рукописне србуље. Књиге за земљу! Упознао је људе, антикваре, берзу. Четвороевангелије из Рујна са другим српским рукописима и штампаним књигама понудио је Берлинској дворској библиотеци на откуп. За Рујанско четвороевагелије имао је највишу цену – 300 талира, док је за остале тражио неупоредиво мање – наводи аутор.
Као искусном књигопродавцу, даље наводи Радовић у „Историјској баштини 26“, он зна шта му је чинити – не помиње Шафариков примерак, него свој сматра јединим. Књигу је понудио Царској јавној библиотеци у Петрограду, истичући да је добро очувана и да је то „један до сада познат уникат“.
Од Руса је тражио 300 рубаља у сребру.
Нестрпљив, пошто није стизао одговор на понуде берлинској и петроградској библиотеци, он је покушао код других купаца. Из једног писма, сачуваног у Архиву САНУ, упућеног Димитрију Максимовичу, угледном културном раднику родом из Лике, а настањеном у Одеси, Вук је понудио Рујанско четвороевангелије уз 11 штампаних србуља. Овај угледни Србин није преговарао о откупу, јер је у међувремену Јавна библиотека у Петрограду откупила Рујанско четвороевангелије, по цени коју је Вук и тражио. Оно се и данас чува у истој библиотеци – написао је Слободан Радовић.
Остала два листа
Два листа Рујанског четвороевангелија, из примерка уништеног у бомбардовању Народне библиотеке, чувају се у Музеју примењене уметности.
Манастир у коме је настала најстарија српска књига по открићу штампарије уништили су Турци, а монах Теодосије и братство су се преселили у Рачу код Бајине Баште и придружили чувеним рачанским преписивачима.
– Тражићемо да нам се из Шафарикове збирке из Прага врати и прва књига штампана у Србији – обећавали су црквени великодостојници.
Исту причу о напорима да се књига врати у постојбину проносиле су и претходне ужичке власти. Све до ове, која о идеји о повратку Рујанског четворојеванђеља „не зна ништа“.
Евангелистар из 16. века
– Рујанско четворојевангелије је богослужбена књига, Евангелистар, који осликава наслеђе 16. века. Посматрано у продукцији српских штампарија, јер Рујно није изоловано и може се сматрати делом породице штампарија које су тада постојале, то показује виталност српске културе која се апсолутно уклопила у европске токове продукције књига путем штампаних плоча, која надилази средњовековно преписивање и мукотрпније преношење писане речи.
Постоје научне студије које говоре да је Рујанско четвороевангелије сажело и претходне традиције које је СПЦ баштинила, а то је стаж једне аутокефалне цркве која има своје језичко и литургијско наслеђе – каже за „Блиц“ Радован Пилиповић, директор Архива Српске православне цркве.
Обновљена светиња
Место где се налазио једини манастир на територији Ужица осамдесетих година прошлог века је потопило језеро Врутци. На иницијативу Епархије жичке, светиња је обновљена пре деценију на брду изнад језера и у њу су узидани сачувани остаци старог храма. Нови манастир и ново име – уместо Рујно, сада се зове Рујан.
Владимир Лојаница, Блиц/Хронограф
