„Биографија Јелисавете Начић је биографија пред којом човек мора потпуно да занеми из страхопоштовања и дивљења јер се она усудила да уради недопустиво: да заволи Албанца. Она је страдала искључиво због тога што је до краја живота остала одана и доследна својој љубави“.
Овим речима историчар Дејан Ристић сумирао је свој осврт на живот прве жене архитекте у Србији, као један од учесника на промоцији књиге „Јелисавета Начић“ Наташе Марковић (Плави јахач, 2018).
Ристић нас је подсетио да је Јелисавета рођена 1878. у Београду, „исте године када је њена домовина стекла независност, а ми, на измаку ове, нити смо обележили 140 година од рођења Јелисавете Начић нити 140 година независности сопствене домовине“.
Рођена је у угледној цинцарској породици трговца, као једно од 13 деце од којих је само троје ступило у зрелу доб. Када је завршила средњу школу, њени родитељи су сматрали да је то довољно, али Јелисавета је била решена да настави школовање и финансира га новцем од мираза. Била је прва генерација студената архитектуре у Београду на новоотвореном Техничком факултету. Дипломирала је 1900. у групи са још четири младића. Већ следеће, 1901, добила је први посао у Министарству грађевина, као прва жена у Влади Србије. Да би добила посао за стално, морала је да достави потврду о служењу војног рока. Глатко су је одбили. Преузела ју је Управа града Београда, јер на локалу није важио Закон о војном року.
Један од првих пројеката било је степениште на Малом Калемегдану, преко пута француске амбасаде. Велику славу стекла је 1903. када је добила трећу награду на конкурсу за пројекат гробне цркве Карађорђевића на Опленцу. Иако није победила, то ју је катапултирало у свет наше архитектуре и варошки живот. Наставила је да пројектује до 1914, махом у Београду. Међу значајнијим објектима су кућа Божидара Крстића (1904) на углу Шафарикове и Ђуре Даничића, кућа Марка Марковића (1904) на углу Јованове и Капетан-Мишине, ОШ „Краљ Петар I“ код Саборне цркве (1906), кућа Зорке Арсенијевић (1907) у Ломиној 46, Блок радничких станова (први део изграђен 1910/11, други 1924) између Венизелосове, Комнен Барјактара, Сењанина Иве и Херцег Стјепана, Болница за туберкулозне на Врачару (1912), уништена у бомбардовању у Првом светском рату, Црква Александра Невског (1912) у Душановој, Црква Архангела Михаила у Штимљу (1912-13)…
Ауторка Наташа Марковић назвала је своју књигу „Јелисавета Начић – Жена која ме узнемирава“.
Пројектовала цркве
– Узнемирио ме је сусрет са њеним кућама. Знате ли жену архитекту која је пројектовала цркве? Ја не знам. Пролетела је српском архитектуром као блистави метеор. За само 16 година рада оставила је значајну заоставштину. Школа „Краљ Петар Први“ и данас делује раскошно, њене барокне степенице од зеленог рипањског камена биле су степенице мог детињства… Калемегдан који је уређивала између два светска рата био је најотменије београдско шеталиште, па Теразије, те децентне женске креације у цвећу… Годинама сам становала у том крају. Поразила ме је чињеница да ништа нисам знала о тој даровитој, занимљивој, храброј жени која је живела и стварала ту крај мене, само пре сто година. На интернету сам пронашла неколико текстова и једну малу фотографију, то ме је излуђивало – открива Наташа Марковић за Блиц своје мотиве да напише прву књигу посвећену Јелисавети.
Последњи, неизведен Начићкин пројекат, који ће суштински обележити њен животни пут, јесте пројекат реконструкције Трга Теразије. Градске власти су ангажовале Јелисавету и Ивана Мештровића. Јелисавета је замислила фонтану на средини са Мештровићевим „Победником“ као и тријумфалну капију у част победе српске војске у I и II балканском рату и на њој епитаф „Још увек сви Срби нису слободни“. Управо тај епитаф коштао ју је слободе и обележио њен живот до смрти.
Убрзо по окупацији Београда, октобра 1915, ухапшена је и интернирана у логор за интелектуалну елиту Нежидер, данас на аустријској страни границе са Мађарском. Са Јелисаветом је тамо боравило око 15.000 интелектуалаца из Европе, међу њима и Милутин Миланковић и Геца Кон. Тамо је упознала и Луку Лукаја, Албанца римокатолика. Заљубила се и удала за њега у логору, а 1917. родила ћерку Луцију. Лукај је био један од врхунских албанских интелектуалаца из једне од најугледнијих и најимућнијих албанских породица, изузетно просрпски оријентисан.
Забрањена љубав
После ослобођења вратили су се у Београд. „Њу прво одбацује њена мајка, чланови породице, потом читав Београд, због тога што се усудила да се уда за Албанца. Одлазе у Скадар на његово имање, али тамо он бива одбачен због тога што се оженио Српкињом. Убрзо избија велики антииталијански устанак у Албанији. Њих двоје с пушком у руци бране Албанију од Италијана. Устанак је завршен неуспешно и будући да више нису могли да живе ни у Србији ни у Албанији, 1923. опредељују се да свију породично гнездо у увек мултикултуралном и мултиконфесионалном Дубровнику“, вели Ристић.
Јелисавета више никад неће пројектовати, али знамо да је задржала свој архитектонски печат. Лука Лукај умире 1947, Јелисавета 1955. Обоје почивају на Бонинову, древном дубровачком гробљу: он у римокатоличком, она у православном делу.
„Била је потпуно прокажена и одбачена још за живота. Кажњена и заборављена од 1918. Избрисана из сећања, јавног живота, потпуно избачена из наше културе, наше историје, наше уметности. То је биографија пред којом човек мора да занеми из страхопоштовања и дивљења јер се она усудила да уради оно што је недопустиво, а то је да заволи Албанца. Она је страдала искључиво због тога што је до краја живота остала одана, доследна својој љубави и детету, касније унуци и потомцима. И то јој никада нисмо опростили или макар нисмо до сада. У стручним круговима Јелисавета није заборављена. Она припада пантеону женских великана међу Србима. Ово је моменат када морамо да се пренемо, да се погледамо у себе и запитамо се зашто смо ми ту жену толико казнили, зашто јој нисмо опростили љубав, када је она целог живота славила љубав, лепоту, слободу, женско у овом свету који је толико мушки. Њој ово није потребно. Потребно је нама. Као чин катарзе и према њој и према другим великим женама које смо избрисали из сопствене историје“, поручио је Ристић.
Посмртни остаци
Он је закључио да нас Јелисаветина прича учи да треба славити живот и љубав, да не треба пристајати ни на какве стереотипе и ни на шта што ограничава било кога од нас у ономе што суштински јесмо: људи.
„Јелисавета је показала невероватну храброст, доследност и време је да јој кажемо ‘извини, опрости’, да обележимо објекте које је градила тиме што ћемо ставити скромну спомен-плочу на сваки или што ћемо јој подићи споменик или, ако би породица то дозволила, извршимо пренос Лукиних и њених посмртних остатака у Алеју великана на Новом гробљу у Београду. Они сведоче о томе да љубав, култура, уметност и наука не познају границе, бришу их пред собом и сведоче да историјска сусретања Срба и Албанаца кроз векове не морају увек да буду каква су најчешће, него оваква каква су пример они нама дали. Време је да је вратимо у Београд и Србију на све могуће начине, и симболичне и оне стварне“, рекао је Ристић на крају дирљивог излагања.
Наташа Марковић истиче да је овом књигом само избрисала прашину и паучину са њеног имена.
– Не може се писати историја Србије без женских гласова… То је прича о другом. То је алтернативна историја Србије. То је породична сребрнина са женског континента Србије. Највеће хероине Првог светског рата: Милунка Савић, Флора Сендс, Надежда Петровић, Јелисавета Начић, Леди Пеџет, добиле су прве књиге тек после сто година. У тестаментарној поруци, на самрти у Лондону, велика хуманитарка Леди Пеџет (о којој сам такође објавила књигу) изјавила је: „Ако ме сви забораве, то ми је свеједно. Само да ме моји Срби не забораве…“. Срби су заборавили и Леди Пеџет и друге своје хероине. Почетком седамдесетих година 20. века, као млада новинарка у једној београдској кафани упознала сам чувену Милунку Савић, којој се дивио цео свет, како чисти клозете… Ту сцену никад нисам заборавила – истиче Наташа Марковић.
Једини потомак
Промоцији књиге је присуствовала и Ана Рундо Митић, историчарка уметности, новинарка и праунука Јелисавете Начић, њен једини потомак.
– Лично нисам познавала Јелисавету, али сам слушала многобројне приче од маме (Мартине) и ноне (Луције). Обе су живеле у Дубровнику и ја сам лета проводила тамо. Прабака је чувала моју маму док је била мала и мама ју је обожавала. Имала је девет година када је Јелисавета умрла. Те приче су личне и немају везе с овом историјско-уметничком страном које сам постала свесна тек касније на студијама историје уметности. Као млађа нисам схватала њену величину ни као жене ни као професионалца. Мислим да је свако задивљен једном таквом биографијом и просто је невероватно да у мени тече њена крв – казала је Ана Рундо за „Блиц“.
Јелисавета је живела удобно у кући у срцу Старог града на Бунићевој пољани у Дубровнику.
– Лука Лукај је био феноменални тип који ју је обезбедио, нису тешко живели. Али, колико ја знам из приче моје породице, Јелисавету је јако болело што никада није добила пензију и самим тим била непризната – открива нам Ана.
Јелисаветина ћерка Луција била је „фасцинантна жена“ која је завршила права, говорила пет језика и била директорка „Компаса“.
– Мој деда (Мартин Башић) био је директор хотелско-туристичког предузећа „Дубровник“, тако да је бака наследила неке Јелисаветине гене, опет је пронашла мушкарца који је био врло интересантан. Моја мама је била неуропсихијатар. Интересантно је да смо све женска деца. Прабака је имала нону, нона је имала маму, мама мене, а ја Мију – прича Ана.
Питамо је шта мисли о предлогу Дејана Ристића да се посмртни остаци Јелисавете и Луке пренесу у Београд.
– Нисам сигурна. Не верујем да постоје шансе да се то реализује. То је само његова лепа идеја. Кад би предлог био стваран, онда бих могла да размишљам, али засад нема разлога да се бавим тиме – поручила је Јелисаветина праунука.
Романса са Мештровићем?
У књизи се спомиње наводна романса између Јелисавете и четири године млађег вајара Ивана Мештровића (тада ожењеног али, како се причало, „склоног ванбрачним везама“). Ауторка Наташа Марковић за „Блиц“ каже да је о томе наишла само у траговима, у одјецима чаршијских прича.
– Не треба заборавити да је Мештровић радио са Јелисаветом на уређењу Теразија 1913, годину дана живео у Београду. Скице за „Победника“ вајао је у фискултурној сали школе „Краљ Петар I“, где је Јелисавета имала свој атеље. Александар Карађорђевић је био један од његових највећих мецена. Једном приликом му је замерио што се није преселио у Београд, као што је и обећао, речима: „Ви не волите Београд“. Мештровић му је одговорио: „Не може се рећи да ја не волим Београд, али не волим београдску чаршију“. Срешће се Јелисавета и Иван касније и у Дубровнику…
Миона Ковачевић, Блиц