Може ли се победити смрт? Постоји ли пут у вечност? Може ли да се живи заувек? Питања су која људски род покушава да одгонетне од када постоји. А један човек, Шумадинац, пре 77 година је показао да је одговор „ДА“.
То је Милоје Павловић, професор и директор Мушке гимназије у Крагујевцу, који је 21. октобра 1941. одбио понуду злочинаца да му се спасе живот, и који је стао у строј са својим ђацима и заједно с њима погинуо. „Пуцајте, ја и сада држим час“ биле су му последње речи, са којима је отишао у незаборав.
Милоје Павловић је рођен у селу Горње Јарушице 1887, од оца Александра и мајке Катарине.
– Био је коњички потпуковник, учесник балканског и Првог светског рата. Омиљени професор и директор Мушке гимназије. Организовао је Соколско друштво. Учествовао је у Првом и Другом балканском рату, прошао кроз битке за ослобођење Косова и Метохије у Куманову и на Брегалници, издржао све патње и тегобе албанске голготе, стигао на Крф, па на Солунски фронт, прошао Кајмакчалан и ратовао све до ослобођења Шумадије, Београда и целе Србије. Носилац је великог броја одликовања, од Албанске споменице па до Ордена белог орла са мачевима, Златне и Сребрне медаље за ревност у служби, Ордена Светог Саве петог, четвртог и трећег реда. Захваљујући њему је подигнут и Споменик палим Шумадинцима. Он је био личност од великог значаја и ауторитета – прича историчар и академик професор Жељко Зиројевић.
Његов патриотизам и родољубље су се видели и 27. марта, када је говором згазио на Тројни пакт. Као професор и васпитач је показао држање 21. октобра 1941. Имао је 54 године, изведен је из школе с ученицима на стратиште.
– Угледао га је и пришао му љотићевац, организатор „фашистичког збора“, и ратни злочинац Марисав Петровић, и рекао му: „Ене, и ти си ту…“. Милоје га је погледао оштро, са презиром. Марисав му је рекао: „Знаш ли, бре, да ти живот зависи од мене?“ Директор гимназије му је рекао, према тврдњи сведока који су преживели погром: „Ако ми од тебе зависи живот, такав ми живот не треба“. Тиме је Милоје Павловић ушао у легенду, а сам његов чин је био такав да је за тај свој подвиг 27. новембра 1953. године проглашен за народног хероја Југославије. На дан када је рођен – прича Жељко Зиројевић.
Завршио је два факултета, Филозофски и Правни, студирао је Српски језик и књижевност код професора Јована Скерлића, који је тражио да он остане и буде асистент на факултету. Међутим, он је то одбио, и вратио се у Крагујевац да предаје у школи. Био је поносни Шумадинац и ратник. Одбио је понуђени живот, загрлио своје ђаке и са њима кренуо у смрт. Тако је показао да је личност вечног трајања и професор за сва времена. Он је и сахрањен заједно са својим ђацима, код споменика „Пето три“, који симболизује птицу сломљених крила.
Да је херојска прича о страдању Милоја Павловића тачна потврђује и сведочење др Милана Станковића, који је био ученик осмог разреда гимназије и преживео стрељање. Он је записао разговор између свог директора и фашиста. Рекли су му да је „васпитао генерације комуниста“. А он им је одговорио:
„Ја нисам комуниста, нити сам ђаке учио комунизму. Ја сам професор књижевности и своју децу сам учио патриотизму. Ја не тражим да ми помажете и не треба ми ништа од вас“, рекао је легендарни професор, који је после тога заједно са својим ученицима смештен у „топовске шупе“, и после проведене ноћи у њима изведен на стрељање.
Тада је загрлио своје ђаке и пре него што их је покосио рафал митраљеза узвикнуо душманима легендарну реченицу: „Пуцајте, ја и сада држим час“.
Милоје Павловић волео је ђаке као своју децу, коју он и његова супруга Наталија никада нису добили.
Стрељано 300 деце
Поема Велики школски час се одржава од 1963. године, када је постављен споменик стрељаним ђацима. У манастиру Светог Димитрија у Бајчетини постоји мозаик Крагујевачких новомученика, где је приказан Милоје Павловић са својим ученицима. Подигнута му је биста испред некадашње учитељске школе, а у родном селу на кући му је постављена спомен-плоча. У злочину који су немачки окупатори починили у Крагујевцу 1941. године убијено је 3.063 недужних грађана, који су сакупљани са улица, радних места, пијаца. Међу њима је било 300 деце.
Небојша Радишић, Блиц