Хришћански терориста Брентон Тарант на једном је од шанжера муниције којом је убијао људе у две новозеландске џамије имао исписано име Марка Миљанова Поповића. Да је којим случајем ишта знао о човеку чијим је именом намеравао да образложи своје недело, Тарант би на шаржер уписао некога другог. А да је, понесен јужнословенском, српском, црногорском, бугарском борбом против Турака, научио језике и писмо тих народа, па да је прочитао темељно дело Марка Миљанова и једну од најважнијих књига написаних на српском језику, Брентон Тарант би, колико год да су поремећени његови морални и духовни назори, морао одустати од свога наума.
Како живимо у свету плитких и олаких знања, тако је Тарант захваљујући интернету, Фејсбуку и Гугл преводиоцу пронашао име Марка Миљанова Поповића, па још написано српском ћирилицом, заједно са неколико тачних и фатално непотпуних података о њему, таквих да га препоруче за инспирацију ономе ко је 2019. наумио да убија Турке, е не би ли тако смирио сопствену душу.
Од сељака до градоначелника и књижевника
Марко Миљанов из племена Куча, из Брда, био је неписмени сељак, којега је кнез Данило узео за свог перјаника, а кнез Никола уздигао га у част војводе. Био је војник, ратни ветеран из толиких битака које су се средином деветнаестог века војевале против Османске власти. За његове војне каријере Црна Гора је расла и ширила се на ослобођене земље и крајеве, а упоредо са тим расла је и ширила се легенда о његовом јунаштву. Када је 1878. ослобођена Подгорица, Марко Миљанов постао је и градоначелник.
Био је то крај црногорско-турског рата, у којему је Црна Гора савезнике имала у Русији и Србији, и у којем се војевало у 27 мањих и шест већих битака, од којих је у искуство епохе најдубље утиснута битка на Вучјем долу, која се одиграла 28. августа 1876. године. На крају рата са Турцима (а помало и с турцима – дакле свима који су са окупатором делили веру, те друштвени и државотворни идентитет) Марку Миљанову било је четрдесет и пет година. По критеријумима оних времена његова војна каријера била је при крају, али његово животно дело, о којем Брентон Тарант на жалост свих нас није знао ништа, још није било ни на почетку.
Како то већ бива код славних војсковођа и војника под посттрауматским стресом, Марко Миљанов ускоро се сукобио са црногорским господаром, кнезом Николом, после чега је 1882. напустио престоницу, повукао се у родно село, чврст у намери да као педесетогодишњак научи да чита и пише. Његов се идеал разишао са идеалом света који се рађао свуда около њега на темељима велике ратне победе и свеукупног преокрета који се упоредо са њом збивао у великом свету, па се Марко Миљанов одлучио супротставити на најделотворнији начин, речју и сведочењем. Што је наумио, то је и учинио. До краја и сасвим.
Књижевност је све што је написао, али Марко Миљанов није био писац. И вероватно би се грдно увредио када би сад знао да га доживљавамо писцем, а његова дела књижевношћу. Од толиких славних војника разликовао се и по томе што није писао мемоаре, нити је описивао битке у којима је учествовао. О његовом јунаштву нека говоре други, он неће. Пишући, Марко Миљанов је углавном бележио речи, доживљаје, искуства других, тако што је све то вадио из огромне меморије претходно неписменог човека, велике епске и памтилачке и причалачке културе, којем су у меморији и његов устав, и његово свето писмо, и његова књига мртвих.
“Примери чојства и јунаштва”
Пишући, Марко Миљанов је радио на очувању својег дубоко конзервативног идеала. Важан елемент тог идеала јест и људско и племенито лице непријатеља. Све што је написао служило је ољуђењу, хуманизовању слике оних против којих се борио, а онда и слике оних међу којима је као Црногорац живео, а језиком су се или вером од њега разликовали.
“Примери чојства и јунаштва”, најважније његово дело, збирка је од седамдесет и једне анегдоте, којој је циљ поучити читаоца идеалу добра и навести га на исправан пут. Миљанов притом, као и сваки озбиљан писац, свог читаоца налази међу најближим земљацима и саплеменицима, Кучима. Њима он пише књигу, коју ми из потајице читамо. И овако он читаоцу каже:
„Ти ћеш младићу виђет’ колико је њих, да се на мене жале, зашто им махне не кријем. Тога има сад код мене на сваку страну, који се жале на мене, но и ја се њима жалим на мене што нијесам има прилике да пријед почнем писат, па да им могу у више и љепше врлине и мане објавит’, а зашто – то ће ласно знат’ они којему је потребито да зна. Треба чињет’ што користи народноме напретку и божјој правди, а не ћеф незналици, кријући му рђу неприличну.”
Последња је реченица манифест Марка Миљанова и место од којег креће сваки могући разговор о њему. Каква је само смртоносна штета што Брентон Тарант није имао те среће да се као њен аутор на време описмени, па да до ове реченице дође. Једва да је, међутим, мања штета то што ни Маркови сународници, те сви они који су са материњим језиком научили и језик Марка Миљанова, укључујући и све који по хрватским, босанским и српским новинама и порталима пишу о злочину у Крајстчерчу, до ове реченице нису у стању доћи. Зло је чињети ћеф незналици, кријући му рђу неприличну!
Марко Миљанов био је војник и ратни јунак из времена када није био женевских конвенција ни хашких судова. Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другог од себе. За Марка Миљанова јунаштво без чојства јест дивљаштво. Зато и редослед речи у наслову “Примери чојства и јунаштва”, да се зна шта чему претходи и шта без чега не може.
Друштво на које се Марко Миљанов односи, уједно и једино које он познаје, племенско је друштво. Нема другог права мимо непорецивих протокола освете. Он то друштво не покушава мењати ни реформисати, него, војнички чврсто, настоји да се идеали заједнице доследно проводе. На више места у књизи, у различитим контекстима, различити људи изговарају исту реченицу: “Радији сам погинути главом, но образом.” И у низу примера показује се шта то заправо значи.
Сама књига, међутим, започиње готово зен-будистичком анегдотом, негацијом не само сваког милитаризма, него уопште сваког позивања на аргумент снаге и надмоћи, било физичке, било реторичке: “Милован Јаничин Вујошевић из Брскута, река је: ‘Ја сам, тако ми душе, свакога чојка мога на мејдан добит!’ Питали су га: ‘Како, стрико Миловане?’ Милован: ‘Ласно, душе ми. Он се наиједи, па ме псује, скачући и дрктећи од иједа! Ја не говорим ништа. Кад сјутрадан, он ка квасан, стиди се и каје од својијех ријечи. Ето, ја добио, а он изгубио!”
У четрдесет и седмом примеру, којег бих се сетио сваки пут када бих чуо или читао да су у овим нашим ратовима неки наши стрељали заробљенике – баш онако како је Брентон Тарант стрељао људе у џамији – пише овако: “У бој на Граово, кад су Турци окренули да беже, Црногорци, који је кога уфатио, сваки је свога посјека. А Драго Јоков Петровић није свога роба посјека, но је пред њим иша. Било је Црногораца који су се ругали кад су виђели како Драго иде, те би роб мога утећ’ и Драга убит’. Но је Драго вјеровао свога роба толико, да му нареди да га обритви.
Томе су се највише ругали. Но Драгу није допуштила душа да брка љубав с Турчином, но га је повео код своје куће на Његуше и држа га три године ка брата. Послије посла га је дома, у Румелију. Ови два јунака, који се опријатељише у онакви окршај, нису један другога заборавили, но су слали дарове један другоме: Драго Ибрахиму у Румелију, а Ибрахим Драгу у Црну Гору. Надалеко њини поздрави престали су кад су умрли. Проста им душа!”
У педесет и другом примеру Црногорац је случајно, на подгоричком пазару убио петорицу Турака, тројицу намртво, двојицу ранивши. Брат једног од убијених, знајући да их је Црногорац убио несретним случајем, својим га је животом бранио, говорећи да не може допустити да му се брат невиним освећује, те да се тако мртав огреши и осрамоти. На крају је обранио и мртвога брата и братова нехотичног убицу.
“Примјери чоства и јунаштва” врело су прича. Мени је најмилија она тринаеста, о арбанашкој удовици која је женила сина, а син погибе усред свадбе. Једном ћу ту причу у своју претворити. Није грехота што је убица име Марка Миљанова Поповића злоупотребио, исписавши га на свом оружју, грехота је што он Марка Миљанова није читао, уместо да као туриста путује по свету и на туристички начин сазнаје о њему.
Миљенко Јерговић, Јутарњи лист
Приредио: Хронограф
