Године 1845. Петар II Петровић Његош на Ловћену подиже црквицу и посвећује је свом Светом стрицу Петру Цетињском.
Непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у тој црквици и он буде сахрањен, а речи којима ово тражи преноси нам његов ађутант и пријатељ Милорад Медаковић:
„На оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море“.
Уједно Његошев ађутант записује и упозорење Владике:
„То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу“.
У Првом светском рату Ловћен освајају Аустро-угари који одмах наређују бомбардовање а потом и рушење капеле, те августа 1916. године капела бива срушена, а мошти Његошеве у последњем моменту се пребацују у Цетињски манастир.
10. септембра 1925. капелу обнавља краљ Александар Карађорђевић. Ковчег са моштима у обновљену капелу унели су краљ Александар Карађорђевић, чланови Владе и митрополит Гаврило са епископима битољским, тимочким и чехословачким.
У ковчег су спуштени комадић свилене Његошеве одеће нађене при откопавању старе капеле , али и албанска споменица коју је краљ Александар скинуо са својих груди.
За време спуштања поклопца на саркофаг, краљ Александар је отпасао своју сабљу, предао је краљици Марији, те положио на спуштени поклопац велику сребрну палмину грану да би после тога од краљице узео сабљу, извадио је из корица и положио на саркофаг да ту преноћи.
20 година касније, првог маја 1945. године проглашена је Црногорска нација, у складу са ранијом одлуком KПЈ о разбијању српства и православља као највећих непријатеља партије.
Kако би се раскрстило са српством у Црној Гори, нова нација решава да уништи највећи његов симбол , Његошеву капелу, те даје налог хрватском скулптору Ивану Мештровићу да на том месту направи маузолеј.
Српска црква се буни против овакве одлуке, али Општинска скупштина Цетиња забранила је Српској православној цркви „да се мијеша у њена Уставом загарантована самоуправна права“ и 18. марта 1969. године доноси одлуку о подизању маузолеја на месту капеле. Kапелу последњи пут руше у лето 1972.
Деценијама касније монаштво и добротвори у име сећања на ову трагедију, на Михољској превлаци, на имању манастира Св. Арханђела Михаила дижу крстионицу под именом „Суза Његошева“.
Ових дана неки нови душмани покушавају да поново бришу трагове српства. Погледајте видео:
.