Преминула је звезда српске и југословенске кинематографије Душица Жегарац, саопштило је Удружење филмских глумаца Србије.
Преминула је звезда српске и југословенске кинематографије Душица Жегарац, саопштило је Удружење филмских глумаца Србије.
Рођена је у Београду 1944. године и између осталог играла у филмовима „Степенице храбрости“, „Саша“, „Буђење пацова“…
За главну улогу у филму „Опклада“ Здравка Рандића награђена је Златном ареном у Пули.
Исту награду добила је и за улогу у филму „Посебан третман“.
На Филмским сусретима у Нишу добила је награду „Павле Вуисић“ за животно дело.
Душица Жегарац: Криза у сваком кадру
Душица Жегарац о „Златном печату“ и кинематографији на коју утичу наше животне околности. Свака уметност је призма кроз коју се преламају друштво и време и оно што се догађа.
Њој је 2016. године додељено највише признање Југословенске кинотеке „Златни печат“ за допринос филмској уметности, које она традиционално додељује обележавајући свој дан, 6. јун.
Глумица која је каријеру започела као гимназијалка, одиграла је више од 80 филмских и ТВ улога, сарађујући са култним југословенским редитељима као што су Живојин Павловић, Кокан Ракоњац, Пуриша Ђорђевић, Мирза Идризовић, Анте Врдољак, Вељко Булајић, Лордан Зафрановић, Срђан Карановић, Горан Марковић, Шијан…
Примајући „Златни печат“, поручила је свим будућим министрима културе да чувају Кинотеку и Филмски центар Србије, „јер се на овим институцијама базира српски филм“. Глумица је већ за прву улогу у филму „Девети круг“ Франца Штиглица, 1960, добила „Златну арену“ у Пули. Друге две „Арене“ донели су јој „Опклада“ Здравка Рандића и „Посебан третман“ Горана Паскаљевића, а добитница је и признања „Павле Вуисић“.
* Због чега је награда „Златни печат“, како сте изјавили, посебна за вас?
– Зато што долази из Кинотеке. Фестивали су фестивали, свашта се на њима догађа. Ту су увек и „кухиње“ у којима се „крчкају“ и деле неке награде, а Кинотека је нешто друго. Она је место које чува наше колективно филмско памћење, и то је оно што ову награду чини великом.
Маркетинг и амбалажа: * Били сте једна од најлепших југословенских глумица, али сте, ипак, увек живели помало „инкогнито“, далеко од јавности? – Када је у првом плану лична промоција, важно је како изгледате, шта говорите, дакле, важни су маркетинг и „амбалажа“. Шта је садржај је готово неважно, а то је врло лош тренд. Ја сам увек имала јасан став према томе – зна се шта је изглед, а шта је дар, који је најважнији. Зато сам бежала од комплимената да сам лепа, нећу да кажем да нису били искрени, али мени је било важно да сачувам здраву меру ствари, поготову на почетку каријере, кад сам била врло млада.
* Видели смо инсерте из ваших најважнијих остварења. С којом емоцијом сте пратили архиву својих ликова?
– Та врста емоција спада у живот. Кад гледам филм, било који, па и онај у коме сам учествовала, ја то пратим као гледалац, а себе видим као и све друге глумце. Имам дистанцу, таква сам била и кад сам почињала да се бавим глумом, јер је за мене филм колективно дело.
* Шта недостаје нашој данашњој продукцији?
– Кад сад гледамо те велике филмове, очигледно је да је у питању једно друго доба, другачије околности, време које је било профилисано у сваком смислу. И политички, а самим тим и културолошки. Филм је уметност, а свака уметност је призма кроз коју се преламају друштво и време, и све оно што се догађа. Данас живимо доба које је потпуно хаотично, конфузно, нестабилно, које још увек не може да профилише само себе, да успостави сопствени идентитет и систем вредности. Ово је време кризе идентитета и кризе вредности, и из тог проблема ми радимо то што радимо. Зато нам је и филм такав какав јесте – кроз њега се преламају друштвене и животне ситуација које имамо данас. Кад сада неки наш филм оде на било који фестивал у иностранству, у било коју селекцију, па и у пратећи програм, о томе се пише као о великом успеху.
* За чим сте трагали у „покретним сликама“?
– Мислим да сам релативно касно схватила да је филм заиста био мој живот. Као што је и мој живот на неки начин био налик филму. То је лепо.
Новости / Хронограф
