Проф. др Бранислав Филиповић о увођењу нових метода терапије психијатријских обољења и болести зависности: Психохирургија даје резултате и кад лекови не помажу. Не отвара се лобања, него се до мозга долази кроз минималне отворе.
Бол у души, опсесивно прање руку и намештање ствари, зависност од дрога, али и шизофренија ускоро ће се и код нас лечити не само лековима, но и хируршки. Минимално пресецање одређених делова мозга или њихова стимулација, могу трајно да излече пацијента или бар да му радикално побољшају стање.
У интервјуу за Новости професор др Бранислав Филиповић, психијатар и управник Института за анатомију Медицинског факултета у Београду, каже да је психохирургија, која се усавршава још од половине прошлог века, а најпознатији центри за ову грану медицине су у Шведској и Америци, спас за пацијенте који не реагују на примену лекова:
– Од десет до 30 одсто оболелих од депресије, шизофреније, опсесивно-компулсивног поремећаја и зависници од наркотика, не реагује на лекове, и сви они су потенцијални кандидати за хируршко лечење.
* Када ће психохирургија почети да се примењују на нашим клиникама?
– Психохирургија је грана неурохирургије, тако да ће се она радити само на неурохируршким клиникама. Планирамо да организујемо курс за наше стручњаке, са истакнутим именима у овој области медицине, са којима ће бити у могућности да ураде прве интервенције. Уверен сам да ће после тога наши неурохирурзи моћи самостално да оперишу, јер ми у области хирургије имамо врхунске стручњаке који уживају светски углед.
Скупо, али исплативо: * С обзирома на дијагностику, хируршку опрему и велики број стручњака које ангажује да ли је психохирургија скупа метода лечења? – Јесте, веома скупа, али је исплатива на дужи рок, јер се узалуд не троше лекови, а пацијенту се обезбеђује стабилно здравствено стање.
* Са којим стручњацима ће сарађивати наши неурохирурзи?
– Крајем јуна био сам на Конгресу клиничке анатомије и Симпозијуму клиничке и примењене анатомије у Мадриду, где смо учврстили постојеће контакте са најугледнијим и најискуснијим психохирурзима, који ће нам помоћи да уведемо психохирургију.
* Да ли психохирургија подразумева отварање лобање пацијента?
– Не, не отвара се лобања, него се до мозга долази кроз минималне отворе на њој и кроз те отворе се ради интервенција. Хирург пресеца одређене мождане структуре или пацијенту ставља електроде, кроз које се пласирају радиофреквентни таласи, који имају за циљ да пресеку или стимулишу, односно да подстакну рад одређеног дела мозга.
* На основу чега се долази до закључка да ли пацијенту треба да се стимулише или онеспособи део мозга?
– Психохируршка операција захтева беспрекорну припрему пацијента. Чак и минимална непрецизност током интервенције може трајно да га онеспособи, или да буде фатална. Дакле, све одлуке о лечењу доносе се конзилијарно и у њима учествују психијатар, неуролог, неуроанатом, неурохирург и неурорадиолог. Други битан корак је функционално снимање магнетном резонанцом. Пацијенту се задају одређени задаци и снимају се реакције мозга током њиховог извођења. На основу реакција мозга, лекари закључују коју врсту интервенције би требало да ураде.
* Како се психохирургијом лечи депресија?
– У третирању депресије најчешће се ради цингулотомија, односно пресецање цингулум влакана у мозгу. Ова влакна повезују лимбичке структуре мозга, које контролишу привремену меморију и повезују их са осећањима.
* Колико је психохирургија успешна?
– Најбоље резултате до сада су показали радиофреквентни таласи, значи стимулисање мозга. Што се других метода тиче, оне су такође добре и код највећег броја пацијената доводе до побољшања. Некада, до те мере да лекови нису потребни, а чешће резултат је такав да лекови боље делују и пацијент постиже трајно стабилно стање.
* Свака операција може да се искомпликује, да ли и у психохирургији може да дође до нежељених последица?
– Трајних повреда у смислу инвалидности у психохирургији нема, али има нежељених ефеката. Дешава се да пацијенти после интервенције не могу да контролишу мокрење, столицу, да имају појачан апетит. Исто тако последица може да буде и појава летаргије, апатичности и уопште слабије рекације на окружење. Зато је у психохирургији неопходно беспрекорно познавање анатомије мозга и свих његових функција.
И. Ковачић, Новости
