На Солунском фронту Светислав Николић био је увек на предстражи. Готово свакога дана он је ишао у патролу и изазивао непријатељску ватру. Само преко Црне Реке он је прелазио дванаест пута. Бугари су нападали и борили се као лавови.
Једнога дана на Чеганима кренуо је Светислав у патролу са шесторицом другова. Задатак му је био да се извуче на један брежуљак и извиди непријатељску снагу. Пузао је једним ровчићем, у коме је нашао три распаднута леша. Требало се привући старом буковом пању, који је био поцрнео и нагорео од ватре.
– Ја ћу први, а ви идите за мном десетак корака, – договарао се Светислав са друговима. – Обрадоваћемо их са неколико бомби. Али чим они припуцају, бежите за ове стене, јер ту нам не могу ништа.
И Светислав је пужући наставио пут из рова ка оној букви. А пањ се подмладио, избило из њега зелено шибље, па га штити од погледа непријатељског стражара. Пузао је као гуштер, вешто, неприметно. Другови се вукли за њим. А кад је пришао буковом пању опазио бугарског војника. Били су свега четири-пет корака далеко један од другога. Када га Бугарин приметио, тргао се. Ко ће бити бржи? Онај је лежао и није држао пушку у руци. Машио се да је дохвати. И хтео да се сакрије за оне букове младице. Али, Бог да опрости, Светислав скочио и убио га бајонетом. Несрећан човек само је јекнуо и претурио се.
Бугарски ровови били су ту, на домаку. Време се није смело губити. Отшрафљене бомбе Светислав је само креснуо једну о другу и убацио их у ровове. Три су бомбе тамо експлодирале. У бугарском рову настала је паника. Чула се пиштаљка.
– Срби! Пуцај!
Али, доцкан. Светислав је почео да се претура низ стрмину, и дочепао се оног рова. Нагазио је на један леш.
– Не бојте се, другари, не могу нам ништа овде.
У то заклокотали наши митраљези. Косили, брисали све. Бугари повикали „ура“ и кренули на јуриш. Али, брисан простор, па нису могли ни корака напред од наших митраљеза. Ређао се реденик за редеником, а куршум и траву обара. Погинуло их неколико, а остали се опет вратили у ровове. Неколико пута тога дана Бугари су покушавали јуриш, али увек су били враћани са тешким губицима.
Још неколико таквих подвига забележио је Светислав Николић. Они су му донели Карађорђеву звезду, коју је добио пред крај деветсто седамнаесте.
У своје Севојно, крај Ужица, Светислав се вратио са првим војницима који су дошли у ослобођену земљу. Живан и Живорад, његови синчићи, уплашили се кад га видели и почели да плачу из свег гласа. Мислили да су опет дошли непријатељски војници да их муче и киње.
– Не плачите, децо, ја сам ваш отац, – кроз сузе им говорио Светислав.
Али они су плакали и бежали од чиче, који је на себи имао дугачки француски шињел и шлем на глави. Тек када је њихова мајка Ката пала по војнику и, плачући од радости, почела да га љуби, малишани су поверовали да им је отац и савили се око њега.
– А где ми је мајка?
– Умрла је, Светиславе. Казали јој у селу да си погинуо, па пресвисла од туге.
– А где је кућа?
– Срушили је, запалили… Остала само стара кровињара и, ето, ми смо се ту савили.
Када је пошао у војску, Светислав је оставио шеснаест хиљада храстових колаца у плотовима око свога имања. Сада није ниједног нашао. Требало је почети изнова. Са обновом је тешко ишло, јер заређале рђаве године. Празних руку, без стоке и плуга, земља се није могла обрађивати. Једно време надничио је код другога, а после некако набавио на дуг два волића и заорао прву бразду у њиви, која се налази на једној стрмени изнад села. Заорао прву бразду и дочекао прву жетву.
Милан Шантић, „Витези слободе“, Седма сила, Београд, 1938.
