На данашнии дан 2009. године одлуком Окружног суда у Београду рехабилитована је једна од највећих српских глумица Живана-Жанка Стокић, која је за живота била оптужена да је у време Другог светског рата културно и уметнички сарађивала са окупатором.
Живана Жанка Стокић рођена је 11. јануара 1887. године у Великом Градишту. Са само пет година остала је без оца, а мајка се убрзо преудала за свештеника из села Раброва код Кучева. Срећном детињству дошао је крај. Када је имала само четрнаест година, мајка и очух су одлучили да Жанку удају за много старијег човека. Међутим, Жанка је побегла од мужа са позоришном трупом Љубомира Рајачића Чупе, где јој је први задатак био прање веша. Муж је први пут успео да је батинама врати кући, али је други пут младу Жанку узео у заштиту глумац Аца Гавриловић.
Од статисте до краљице комедије
Сасвим случајно, у свет позоришта закорачила је први пут као статиста у представи путујућег позоришта и то је било довољно да је светлост позорнице и „даске које живот значе“ опчине за читав живот. Њен улазак на велику сцену била је улога Терезе у позоришном комаду „Брачна ноћ“. Убрзо је пријатељство са колегом из позоришне дружине, Александром Гавриловићем, прерасло у љубав која ће трајати нареду деценију. Науштају путујућу дружину и крећу пут Крагујевац како би приступили тамошњој позоришној групи у којој је Жанка научила основе глуме.
За Жанку је остало забележено да је била велики боем.
После смрти директора крагујевачког позоришта Драгутина Нишлића, млади глумачки пар приступа новооснованој позоришној групи Михаила Марковића. Овај пут их неизвесни живот аматерских глумаца води пут Босне и Далмације, али наилазе на препреку и аустроугарске власти их протерују. У неку руку, срећа им се осмехнула, јер их пут даље води у Београд. Као део уигране дружине, Жанка је увелико блистала на сцени у улози Коштане, где је у потпуности исказала своје глумачке квалитете и потенцијале. Прва драмска улога била је улога удовице у комаду „Нада“ у Вараждину. Крајем 1908. године сели се у Осијек, где приступа новоформираном Хрватском народном казалишту. Током глумачког ангажмана у Осијеку, остварила је и друге успешне улоге у комадима као што су: „Морал госпође Дулске“, Гундулићевој „Дубравки“, Шекспировој „Укроћеној горопади“, свој раскошни таленат успешно је исказивала пре свега у комедијама, али и у оперетама и драмама. За овај период се везује и коначна удаја за глумца Александра Ацу Гавриловића, а касније је о браку говорила да је био из љубави, али да је оставио болне успомене.
За време гостовања Осијечке позоришне трупе у Београду, тадашњи управник Народног позоришта у Београду, Милан Грол, је препознао несвакидашњи таленат младе глумице и поставио је за привременог члана Народног позоришта. Улога Варваре у „Бури“ А. Н. Островског и аплауз којим је испраћен завршетак комада, означили су за младу глумицу истински почетак успона глумачке каријере. Успех је доживела и у представи „Ђидо“ Јанка Веселиновића, комаду „Зулумћар“, затим комедији „Буриданов магарац“, комаду „Госпођа Икс“ барда београдског глумишта Илије Станојевића.
Глумачки тријумф
Успон Жанкине каријере нагло је прекинуо Први светски рат. Неки од глумаца су отишли у рат, а један део ансамбла је одлучио да се евакуише у Ниш и Скопље. Међутим, Жанка је одлучила да остане у Крушевцу, где проводи ратне године. По ослобођењу и повратку у Београд, прве наступе на београдској сцени имала је у Касини, а затим у Мањежу. Занимљиво је да је некадашња Војна школа јахања готово преко ноћи претворена у позоришну сцену, када су дрвене коњушнице преуређене у позоришну сцену. По завршетку радова, о Божићу 1920. године, сцену је отворила представа „Зулумћар“, у којој су Жанка Стокић и Добрица Милутиновић понели главне улоге. Уследиле су улоге крчмарице Јање у Нушићевом комаду „Наход“, а затим наступа и у Толстојевом „Васкрсењу“ где је наступила у улози Каћуше. Као једна од Нушићевих инспирација и омиљених глумица, у јануар 1924. добија улоге у „Народном посланику“ и комаду „Пут око света“. У периоду између два рата, каријера Жанке Стокић била је на врхунцу. Уживала је велико поштовање и популарност како међу љубитељима позоришта, тако и међу колегама. Тако је за двадесет пет година рада, уз прославу њеног јубилеја, добила кућу на Топчидерском брду. У наредним годинама окушаће се и у седмој уметности, а једини филм који је снимила био је „Грешница без греха“, Косте Новаковића. Наступала је у радио драмама Радио Београда.
Тешке године окупације
За Жанку је остало забележено да је била велики боем. Слободно време је проводила са колегама у Скадарлији и обавезној кафани „Три шешира“. Окушала се и на малим сценама, који су је подсећали на њене почетке, тако да је пред рат приступила хумористичком кабареу „Кишобранци“. Безбрижни живот позориште, прекинуло је бомбародвање 1941. и почетак рата. У првим данима рата, нацисти одводе у логор њену последњу велику љубав, Мориса Пијаду, чији се траг заувек губи после хапшења. Жанка се после овога потпуно повлачи са јавне и позоришне сцене. Нажалост, окупационе власти су имале сасвим другу идеју. Забележено је да је 1942. године позвана је на разговор у Немачку команду, где јој је наложено да се врати позоришту, нарочито кабаретским улогама које би „забавиле народ“. Позив није био случајан. Немци не само да су били свесни њене популарности, већ су знали да је дијабетичар и да јој је инсулин, који су јој нудили у замену, неопходан да преживи. У безизлазној позицији, Жанка је прихватила ангажман и овим је почело последње поглавље њеног трагичног и тешког живота.
Невина жртва комунистичког режима
По завршетку Другог светског рата, Жанка је оптужена да је наступањем у позоришту помагала непријатељу и бива осуђена на казну од осам година губитка националне части. На суђење је изведена без браниоца, а казна је била и друштвено-користан рад и одређено јој је да чисти улице. Ова пресуда јој је забрањивала да се бави јавним послом, тако да је остала и без ангажмана и прихода. У сачуваној молби за помиловање, две године касније, навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића, брата од стрица Моше Пијаде и породицу Флоре. Нудила је сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње, али тадашње власти нису имале слуха за њене молбе. Жанка се повукла у самоћу и изолацију, чекајући крај свог живота.
Вечита инспирација за Нушића
Заслугом пријатеља и колега, 1947. године казна јој је смањена на две године. Редитељ Бојан Ступица јој је обећао ангажман у Југословенском драмском позоришту. Нажалост, лепим вестима радовала се само три дана. Умрла је 20. јула 1947. године.
Својим улогама и својим животом, Жанка Стокић је уписана у историју српског позоришта и српске културе. Нушићева инспирација, оригинална Госпођа министарка. Готово да је невероватно колико се наш народ смејао гледајући представе у којима је глумила баш она – Жанка Стокић, народни непријатељ.
Требало је да прође више од 60 година, да би 2009. године одлуком Окружног суда у Београду коначно рехабилитована.
021 / Еспресо.рс
Са друге стране имамо Крлежу који читав Други светски рат проводи у Загребу у Павелићевој НДХ. Чија супруга Бела (заправо Српкиња Лепосава) је сво то време главна глумица у ХНК.