Мањак радне регулативе у подручју нових и дигиталних послова у Србији довoди раднике на атипичним пословима до руба издрживе егзистенције.
Склоност владајућих да неуспехе економске политике прелама преко леђа оних који се нити законски не могу организовати у синдикат и тако одбранити своја радна права, додатно је појачана крутим спровођењем пореске политике.
У последњем таласу пандемије државно управљање животом и смрћу добило је своје ново лице. Нема више ни говора о увођењу радикалнијих мера које би могле да угрозе додатно крхки економски поредак. Док болесни људи чекају на хладноћи и ветру сатима на преглед и тестирање, мере за спасавање економије гурају све већи број људи у Србији у дужничко ропство.
Економија се одржава у животу субвенцијама, које се упумпавају како би се спречио економски крах. Средства се углавном обезбеђују путем националног задуживања код међународних финансијских институција, а све више и новим пореским политикама којима се терет за спасавање економије пребацује на грађане. Политика субвенционисања профита у приватном сектору није новина у Србији. Земља је и пре пандемије давала огромне субвенције махом страним компанијама. Што се подршке грађанима тиче, ту се систематски примењује политика “једном руком дајем, док другом узимам”. На пример држава обећава подизање пензија, док се паралелно повећава порез на имовину грађана.
Ни током последњих месеци, држава није презала од отимања средстава за преживљавање појединим групама грађана под маском утеривања у “ред”. Нова жртва таквог државног управљања пандемијом су фриленсери. После више од деценије игнорисања фриленс преживљавања у Србији, фриленсери су постали нови потенцијални извор за финансирање репродукције статуса кво током пандемије. У октобру је пореска управа објавила позив фриленсерима да плате порезе и доприносе за приходе на девизним рачунима укључујући припадајуће камате за текућу годину и пет претходних година. У питању је износ који може достићи чак 80 посто остварених прихода у том периоду.
“Од 2017. предајем енглески Кинезима онлајн. Радим за две школе. Почела сам да се бавим овим послом пошто сам дала отказ у државној фирми у којој сам имала врло ниске приходе. Од новца који зарадим плаћам кредит за стан и плаћам трошкове живота породице коју чинимо десетогодишња ћерка и ја.” испричала ми је Тамара Петровић чланица Удружења радника на интернету. “Када сам почела да радим распитивала сам се о порезима. Кога год да сам питала сви су били сложни око тога да се ништа не плаћа уколико ти приходи не прелазе два ипо милиона динара. У удружењу су многи тражили информације и у пореској управи и нико није добио одговор да треба и шта треба да се плати. Људи су очајни. Нико није уштедео 80 посто своје зараде. Ако се нешто не промени дете и ја ћемо остати без крова над главом.”
Радници на интернету
Према анкети Националне алијансе за економски развој о флексибилном раду у Србији утврђено је да се фриленсери баве највише онлајн предавањима, програмирањем, графичким дизајном, веб дизајном, видео монтажом, 3Д дизајном и моделовањем, ИТ услугама, писањем садржаја, администрацијом и анализом података. Највећи део испитаника се одлучио за рад преко платформе због немогућности проналажења сталног запослења. Многи раде на платформама да би остварили додатне приходе јер им оно што зарађују није довољно да преживе. Међу радницима на платформама налази се и одређени број пензионера. Већина за послодавце раде као физичка лица, а уговори се ретко или никада не потписују. Према информацијама на сајту Удружења радника на интернету у Србији има око 100.000 радника на платформама и по томе је на десетом месту у свету. Радници на интернету немају сигурно запослење, немају загарантовану минималну зараду и нико их не штити од отказа и мобинга. Сами купују опрему за рад и плаћају курсеве, лиценце и интернет, док у банци не могу да добију кредит. Ови радници немају право на трудничко и породиљско одсуство нити на плаћени годишњи одмор.
Према мишљењу Катарине Павловић чланице правног тима Удружења радника на интернету држава је својим нечињењем створила овакву заједницу фриленсера у Србији. Фриленсери у Србији нису препознати као категорија радника, а по важећој регулативи једина могућност да се уведу у легалне токове пословања је да се региструју као предузетници што је супротно природи фриленс рада. Порези и доприноси за фриленсере су нереално велики и за ту категорију не постоји неопорезиви минимум. Фриленсер је дужан да од сваке зараде било да је она 20 ЕУР или 2000 ЕУР издвоји 20 посто за порез, 25.5 посто за пензијско осигурање и 10.3 посто за здравствено осигурање. Неки фриленсери имају преко 10 ситних уплата месечно, а по садашњим прописима, за сваку уплату треба да обрачунавају и плаћају све ове намете, што је крајње неефикасно и компликовано.
“Ја сам радила једно време као порески саветник. Скандалозно је то што је држава на овакав начин решила да се обрачуна са фриленсерима. Неприхватљиво је да се наплаћују камате јер Пореска управа није радила свој посао. Код нас не постоји пореска култура и држава је дужна да едукује грађане. Ако порески инспектори не знају да раде свој посао зашто би то грађани морали да знају. Неки питају зашто се та лица нису регистровала као предузетници? Зато што су они посебна категорија која би требала да плаћа мањи порез од запослених лица који износи 10 посто. Ми смо тражили састанак са представницима Владе и Министарством финансија пре месец дана, али ништа се није десило. Писаћемо и председнику државе и Министарству за рад, али и међународним институцијама. Ми знамо да држава има веће проблеме тренутно, разни сектори траже помоћ и новац, а ми тражимо састанак да се договоримо колико ћемо дати” истиче Катарина.
Како кажу Тамара Петровић, из тима за подизање свести јавности и Катарина Павловић из правног тима удружења, пореска контрола је већ почела и интензивира се сваким даном. Поједини фриленсери чланови удружења већ се налазе у различитим фазама поступка. Неки су добили позив да дођу на разговор у пореску управу, некима су уручени записници по давању изјава, а мањи број је добио и решење. Рок за жалбу је 15 дана, али жалба не одлаже извршење. После истека рока од 15 дана по издавању решења, може да наступи принудна наплата блокирањем прихода, као и заплена непокретне имовине. Са принудном наплатом се још није почело.
Синдикално удруживање: немогућа мисија
Удружење радника на интернету основано је у новембру месецу како би заштитило колективне интересе фриленсера у Србији. Како ми је испричала Тамара, људи су почели да се организују спонтано најпре на четовима и на друштвеним мрежама. Пошто нису радници, фриленсери не могу да оснују сидикат, а на располагању им је било једино регистровање удружења грађана. Удружење је 18. новембра организовало дигитални протест масовним слањем мејлова и позивањем бројева телефона Кабинета председнице Владе Ане Брнабић, Министарства финансија и пореске управе. Овом акцијом захтевали су обуставу поступка пореске контроле, доношења и извршавања пореских решења све док се не успостави одржив, транспарентан и прецизан пореско-правни оквир за раднике на интернету, као и почетак преговора и дијалога о правном статусу радника на интернету, дефинисању структуре и финансијских стопа пореза и доприноса.
Удружење је такође успело да у нереално кратком року од четири дана којим је Министарство финансија прекршило властити Пословник, преда примедбе на нацрте Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање и Закона о порезу на доходак грађана. У удружењу сматрају да је неопходно изменити постојеће и донети нове законе који би уредили положај радника на интернету. Према речима Катарине Павловић једно од решења за овај проблем је и доношење закона о условном отпису камата и мировању дуга. Такви су закони у Србији доношени у прошлости, а односили су се на већину пореских облика. Доношење таквог закона је питање политичке воље. Поред Удружења радника на интернету у Србији је активно и Удружење фриленсера и предузетника Србије које је један од носилаца кампање “Не уништавајте фриленсере”. Петиција коју су покренули до сада је прикупила 24.000 потписа.
Пандемија је додатно убрзала цветање платформског капитализма и повећала број радника на интернету. Само током првог таласа пандемије без посла је у Србији остало око 200.000 радника. То је допринело повећању броја оних који траже запослење на платформама и по Тамариним речима, додатно отежало ситуацију за све оне који већ зарађују за живот на интернету. “То значи да је конкуренција огромна. А ми немамо никакву сигурност да ћемо посао имати сутра.” Радници на интернету и други фриленсери су изложени екстремно прекарним условима рада, а сада их терорише и Пореска управа која слепо спроводи “пореску правду” у циљу слепог пуњења буџета.
Ана Виленица, Билтен.орг
