Да би нешто било прихваћено као историјска истина, није довољно да то један народ жели, иначе би Немањићи били Албанци пошто је то оно што Албанци желе. Фрустрација једног дела нашег народа, који сматра да су Срби „доказано” аутохтони на Балкану, последица је незнања и несхватања како функционише историјска наука, и шта представља „доказ”.
Оно што је деведесетих још увек била теза коју заступа само маргинална, малобројна група следбеника Олге Луковић-Пјановић и Јована Деретића (који, узгред буди речено, стоје на две супротне и непомирљиве стране), постало је у међувремену опште уверење, заступљено међу слојевима различитих степена образовања, од пекара преко „менаџера” до лекара.
Уверење гласи: Срби су народ најстарији, и сви су Срби. Свака реч која почиње гласом „с” је доказ „праве српске историје”, а и све оно што је добро а не почиње гласом „с” такође је српско: неутемељене и недоказане премисе и хипотезе волшебно постају чињенице, на којима се граде нове такве премисе и хипотезе, које постају чињенице, и тако се унедоглед гради та кула од карата.
Суштински, у питању је параноична теорија завере. Она каже да већ хиљадама година на антисрпској работи заједнички раде римски императори те грчки филозофи и историчари, Ватикан и Цариградска патријаршија, који, попут Германа и Латина, не могу ни око чега да се сложе и у свему су сукобљени, сем у једној ствари: мржњи против нас и жељи да нас лише нашег историјског права.
Етрурци су били антички народ који је живео на простору северне и централне Италије, у областима данашње Тоскане (која носи име по римском називу за тај народ: Туски), Умбрије, Емилије-Ромање, Ломбардије, Венета, делом и Лација. Зашто их наши псеудоисторичари присвајају? Зато што су они себе називали „Расена” (током каснијег развоја њиховог језика: Расна или Раśна).
Звучи као „Рашка”, звучи и као „Расија”, како Руси изговарају име своје земље, али док се не докаже супротно, ради се само о случајном поклапању с именом наше историјске области око које се развила немањићка држава, која је име добила по граду Расу, а не обрнуто, у који су Византинци крајем 10. века сместили седиште Катепаната Раса, и Рашке епархије, подређене Охридској архиепископији.
Сам назив тог нашег града је изгледа настао метатезом: за време Јустинијана, средином 6. века, називао се Арса. Може бити да је „Арса” у ствари производ метатезе, те да је „Рас” изворни назив, али то може остати само на нивоу спекулације, док се не она докаже, што има мале изгледе да се деси. „Шта је баби мило, то јој се и снило” није прихваћени научни метод.
А чак и ако би се то доказало, то није само по себи доказ аутохтоности нас Срба на Балкану (јер смо назив области могли примити по „доласку”, који се десио док се такође не докаже да се није десио, под условом да има шта да се докаже).
Сви људски језици заједно имају укупно стотинак фонема, а сваки језик у просеку 40-50, ретко више од тога. Сви долазимо с истог извора, и производимо исте или сличне гласове, само их комбинујемо другачије. Случајних поклапања неповезаних речи неповезаних језика, мора бити, они се у лингвистици називају лажним когнатима, мада можда могу бити и „лажни пријатељи”.
Поред тога, сви индоевропски језици имају исто порекло, па није редак случај поклапања међу њима. Примера ради, немачка реч „швајн” и српска реч „свиња” истог су етимолошког порекла; а постоје и неке познате илирске речи (нема их много сачуваних али постоје) које се поклапају с нашима (немојте мислити да тих поклапања нема и са албанским), но то само по себи једино доказује да су нам језици сродни.
Међутим, оно што је врло честа пракса у псеудоисторијским круговима је употреба лажних етимологија, које настају из покушаја да се старе и туђе, у антици забележене речи, објасне савременим српским језиком, што је комично, да не употребимо неки грубљи израз, и напросто бесмислено.
Прво, чак и да је пре 2.000+ година постојао барем заметак нашег народа, ми не можемо знати којим су језиком ти људи говорили, не можемо бити сигурни ни да смо пре 1.500 година говорили протословенским, па стога се не могу ни називи нити речи других народа које желимо да присвајамо, тумачити користећи ни савремени српски ни старосрпски, народни језик из средњег века.
На тлу Евроазије, многобројни топоними и многе речи у многим језицима подсећају на наш етноним и вероватно су с њим у вези, али ни то није само по себи доказ постојања нас као народа, јер може бити и пуко објашњење етнонима, а то није исто (мада је од огромног значаја, јер би нам пружило објашњење нашег народног имена: зашто се зовемо Срби).
У сваком случају, ради се о нечему чиме би требало да се баве историчари, археолози, лингвисти, антрополози, генетичари, а не дилетанти, који својим понашањем и методама само компромитују свако озбиљно истраживање на тему претхришћанске историје Срба, и онемогућавају дијалог.
Друго, речи мењају значења и у року од сто година, а камоли у року од пар миленијума. Рецимо, празник Духови се прославља 50 дана после Васкрса (зато се назива и Педесетница), и мада његов назив данас звучи као множина, у ствари је то старословенски генитив или датив једнине (у зависности од тумачења), и односи се на силазак Светог Духа (који је један) на апостоле.
Онда, реч „гусар” данас асоцира на поморског разбојника, али у српском средњовековљу се односила на друмског разбојника, хајдука (та реч или долази од турске речи „хајдут” што значи „бандит”, или мађарске ”хајдо” што значи „сточар”).
„Брод” је био газ, део реке који може да се прегази коњима и пешице; „пустиња” је нама данас Сахара, али средњовековном Србину пустиња би била и Амазон, и заправо је огромна шума дуж Цариградског друма, између Ниша и Београда, на простору данашње Шумадије, управо називана пустињом, зато што је била пуста.
Треће, језик се непрекидно мења, и нама би данас било тешко да разумемо Србина који је живео у 14. веку нове ере, а камоли у 14. веку пре нове ере, под условом да је, као што рекосмо, уопште и говорио језиком из којег се развио наш данашњи. Не може се просто узети неки натпис на етрурском и прочитати као што читате редове овог текста (а неки то покушавају или тврде да су успели).
Даље, сви ти силни народи које наши псеудоисторичари присвајају, уопште нису говорили истим језицима. Пођимо од већ поменутих Илира. Ко су уопште били Илири? Они себе тако нису звали, и питање је да ли су себе икако звали, тј. да ли су имали било какву свест о заједништву.
Да ли је то био један народ подељен на племена, или група сродних народа који су говорили истим или сличним језицима, или збир различитих народа који су говорили различитим језицима, само су их Грци све „ђутуре” звали Илирима?
Већина научника сада сматра, да највероватније нису били културно и лингвистички хомогена група. Под условом да је то тачно, смешна је било чија тврдња да су ексклузивни „потомци Илира”, пошто теоретски сваки човек на данашњем Западном Балкану може бити и идентитетски и генетски потомак неких Илира (такође, може бити идентитетски али не и генетски, те генетски али не и идентитетски).
Што се тиче Трачана, они јесу били један народ подељен на племена, али засебан у односу на Илире, с којима су се мешали на рубним подручјима (наука још не зна како да класификује Дардане). О трачком и илирском/илирским не зна се много, али све говори против њихове повезаности; хипотеза о заједничкој трачко-илирској грани индоевропских језика постојала је, али је због гомилања противних доказа напуштена средином 20. века.
Просто, наука не може поуздано да тврди зато што трага за истином захтевајући непобитне чињенице и служећи се установљеним методама једнаким за све. Једини принцип псеудоисторије је жеља да нешто буде истина (пошто би било лепо да је ова бронзана глава трачког краља Сеута III део наше баштине, зашто онда не бисмо и Трачане прогласили Србима: то је логика којом се води псеудоисторија), а докази и чињенице могу да се фабрикују ако их нема; метод не постоји.
Према томе, не можемо бити и Илири и Трачани, већ или Илири или Трачани. (Ово исто важи и за Албанце, код којих такође постоји тенденција присвајања и једних и других, иако треба нагласити да чак ни теза о њиховом илирском пореклу још увек није оповргнута, но то је засебна тема.)
Даље, не можемо бити и потомци Етрураца, и Илира или Трачана, јер су Етрурци били нешто потпуно друго и говорили потпуно другачијим језиком. Истина, лингвисти ни њега још нису поуздано класификовали, не могу да кажу којој тачно породици припада и с којим је све језицима у вези, како се и из чега развио.
Но сви покушаји да се докаже да се ради о индоевропском језику су пропали, и научници сада сматрају да етрурски припада грани изумрлих палео-европских језика којима се говорило пре доласка Индоевропљана (кад већ помињемо Албанце, поменимо и да албански језик сам представља једну грану породице ИЕ језика, тј. да је изолован у породици којој припада и српски).
Али упркос свим тим нејасноћама, у којима псеудоисторичари пливају као рибе у води, нудећи своја епохална решења, језикословци су — ослоњени на археологију која је открила око 13.000 етрурских споменика, од којих је ипак само мали број знатније дужине — одгонетнули доста битних ствари, благодарећи вишедеценијским научним напорима с истином као једином агендом.
С обзиром да се латински алфабет развио из етрурског, који се развио из старогрчког и феничанског, ми знамо како је етрурски језик приближно звучао. А није звучао ни приближно као било који словенски, да би се савремени српски и словенски језици могли користити за његово директно тумачење. На страну сви остали разлози због којих се то не може радити.
Довољно је само напоменути да је етрурски језик био аглутинативан, дакле, граматички наставци на једној речи су били бројни и јасно видљиви, и по томе спада у исту групу с уралским језицима (мађарски, фински, естонски), туркијским, монголским, баскијским, јапанским, корејским, дравидским, итд.
Српски, попут већине индоевропских језика, спада у флективне језике (сви балтички и словенски, санскрт, пашту, грчки, латински, италијански, шпански, француски, португалски, румунски, ирски, немачки, исландски, албански…), које карактерише малобројност граматичких наставака, од којих сваки има више функција.
А флективни и аглутинативни језици стоје у супротности једни са другима. Да не дужимо: погледајте овај видео, послушајте и уверите се сами.
П. Л, Телеграф
