Шта се крије у Дворани истраживача?
У Петничкој пећини код Ваљева, прошле године је откривена гробница у којој је сахрањено око 25 скелета, а потиче из античког периода. Ово је велико и значајно археолошко, али и геолошко откриће за Србију, јер су у пећини откривене дворане које до сада нису биле доступне истраживачима.
Истраживачка станица Петница, Завод за заштиту споменика културе Ваљево и Друштво истраживача „Владимир Мандић – Манда“ сарађивали су заједно како би свету представили овај невероватан локалитет и тајне које крије.
Како је дошло до открића гробнице и ко су индивидуе које су тамо сахрањене, за Нова.рс откривају археолози Владимир Пецикоза и Радивоје Арсић, као и спелеолог Данило Томић.
Откриће младих истраживача
Петничка пећина је најпосећнија пећина у Србији која ипак није туристичка атракција – али се у њој већ деценијама обучавају млади спелеолози. Управо они су први приметили лобање у новооткривеној Дворани истраживача – тако названој у част генерација научника које су прошле кроз пећину – и тек ће проћи.
„Проф. др Александар Петровић са Географског факултета је био са групом полазника семинара у пећини, када су се спустили до језера и приметили да је ниво воде прилично опао за метар, што је врло значајно. Отворио се један пролаз, за који смо знали да постоји, али је последњи пут пре можда 15 година једна екипа спелеолога улазила ту, када је водостај био значајно виши. Тада нису могли много да напредују и нису приметили ово што је сада откривено“, за наш портал објашњава Данило Томић из Друштва истраживача „Владимир Мандић – Манда“.
Професор Петровић је обавестио о новом пролазу, а онда је професор Милош Исић отишао да обави ‘снимање’ тог дела пећине – односно да измери дужину, правац кретања, пад тих канала и опише их детаљније, да би се то касније унело у план пећине.
Он је прилику искористио да младе спелеологе научи како се обавља то снимање, а испоставило се да су средњошколци Алекса Максимовић и Тодор Гајић одиграли важну улогу касније.
„Прво се пролази кроз један део који је као тунелчић кружног пресека, затим силазите у канал у којем је вода око метар и по дубине. Иде се пет, шест метара право кроз канал, пролази се једна стена која је као пролаз, па се преко блатњавог дела спушта до дворане. Ту је вода мало плића, до струка. У тој дворани, док су снимали, један од момака, Алекса, је гледајући то што им је Милош Исић показивао, приметио да се испод његових ногу налази нешто што личи на лобању. Обавестио је Милоша, па су изашли напоље и позвали Владимира Пецикозу, археолога из Истраживачке станице Петиница. Касније смо видели да нису у питању две, три лобање, него десетак, на крају се утврдило да их је 20, разних узраста и полова“, открива нам Данило Томић.
Пећинска гробница
Узбудљиво откриће спелеолога дошло је до Владимира Пецикозе, археолога који је руководилац Програма археологија и Одељења друштвених наука Истраживачке станице Петница. Он је похрило у пећину и схватио да се ради о за Србију јединственом открићу.
„Прелиминарно можемо да кажемо да се ради о колективном сахрањивању. Евидентирано је око 25 индивидуа на основу костију, али тачан број још не знамо, јер су антрополошке анализе у току. Поред скелетног материјала, који је био расут по простору те дворане, нашли смо и делове животињских костију и керамичких посуда. Баш на основу тих посуда, претпостављамо да се ради о периоду од краја 4. до 6. века. Али сваког дана очекујемо резултате Ц-14 анализе радиокарбонског датирања, које ће показати тачну старост“, објашњава Пецикоза.
А како је толика гробница остала неоткривена свих ових година? Разлог се крије у томе што је „пећина жива ствар“, каже археолог.
„Цела Петничка пећина има подземне токове који се мењају, па је вероватно да су у тренутку сахрањивања ти канали били суви. Тај простор је врло специфичан, зато што имате ‘спелеолошку полицу’ – стену која повезује бочне зидове дворане. Судећи по нашим опсервацијама које смо извршили, скелети су били положени на њој, а у неком тренутку је, вероватно због тектонског поремећаја, један камени блок пао са таванице дворане и поломио ту полицу. Тај материјал је онда склизнуо доле на земљу. Да ли је због тог тектонског поремећаја поново потекла вода туда, никада нећемо сазнати. У сваком случају, кроз Дворану истраживача сада пролази подземни ток реке Бање“, детаљно објашњава Пецикоза.
Скелети су различитих животних доби, има и млађих и старијих индивидуа, а сасвим сигурно је да има и мушких и женских, прича нам даље. На две лобање, археолози су приметили хируршки захват који је карактеристичан за то време и за популације које долазе са истока. То је бушење лобање приликом неке повреде, када се испушта крв, а назива се трепанација. Види се да су на обе лобање те трепанације зарасле, што значи да су индивидуе преживеле захват, занимљива је чињеница.
„Имамо антрополошки материјал који је драгоцен јер нуди обиље могућности за истраживање исхране, болести и начина живота људи из тог периода. Кад све то прође кроз анализе, нуди сјајан увид у пресек популације тог времена која је живела на овим просторима. Можемо открити и како су умрли ако постоје неки механички трагови или трагови болести, а може остати неоткривено ако је смрт наступила неком заразном болешћу која не оставља трагове на костима“, додаје археолог Радивоје Арсић из Завода за заштиту споменика културе Ваљева.
Ко су сахрањени људи?
На основу елемената керамике и неких ранијих открића у околини пећине, али и у Хрватској и Словенији, археолози имају теорију да су сахрањене индивидуе припадници популације које су са простора Украјине и јужне Русије у 5. веку мигрирале у Великој сеоби народа кроз ове просторе.
Међутим, тек се очекују три анализе које то треба да потврде – Ц-14 радиокарбонско датирање старости костију, експертиза костију, као и веома важна генетска анализа и анализа изотопа која може открити више о начину исхране и пореклу индивидуа.
Тек онда ће се делићи слагалице склопити и реконструисаће се како и зашто је дошло до масовне пећинске сахране.
„Такође, отвара се низ питања везаних за ваљевску околину – шта се то све налази овде, јер се ради о некој већој заједници, с обзиром на број сахрањених људи“, истиче Радивоје Арсић.
Испред Петничке пећине пронађена је некропола с краја 4. века у којој је сахрањено шест индивидуа. А такође, крајем деведесетих је у пећини пронађен скелет бебе, односно фетуса, старог осам и по месеци. Тај гроб детета се налази изнад новооткривене гробнице.
„И дан данас је питање где су ти људи живели, а сада са проналаском ових 25 индивидуа, претпостављамо да постоји простор на којем је живело најмање 100 људи. Нажалост, иако већ више од 50 година истражујемо подручје, то је енигма“, каже Владимир Пецикоза.
Тајна Аждајиног језера
Сама Петничка пећина се истражује више од 50 година. Занимљива је јер има унутрашње језеро, које је повезано системом канала.
„Након открића ове коморе, наставили смо истраживање и дошли на пар метара од извора реке Бање, која извире из доње пећине. Та река мења свој ниво воде временом – а то може да се деси и по неколико пута у сат времена. Верујемо да је то повезано са тим системом канала и кривих натега. Због тог феномена јавља се заробљен ваздух у свим тим каналима, који касније производи разне чудне звуке, због којих је језеро и добило назив Аждајино језеро. Људи су мислили да стварно нешто има унутра“, објаснило нам је спелеолог Данило Томић.
Истраживач Матија Петковић је ронио у језеру и пронашао канал који води скроз на другу страну, један сифон који је на дубини већој од 24 метара, а има 70 метара дужине, додаје Томић.
„Открио је дворану за коју нико није знао да постоји, али није могао да настави истраживање јер је био сам. Пећине су живе ствари, док год има воде оне се мењају, праве нове пролазе, док се неки затварају због тектонике“, каже нам.
Зато треба очекивати нова археолошка, али и геолошка открића у овом поднебљу – захваљујући вечној радозналости која води истаживаче.
„Великани српске науке, почев од Цвијића и Панчића, истраживали су Петничку пећину. Наши полазници већ годинама истражују пећину, па смо хтели да овим открићем, у којем смо сви учествовали, дворану коју смо пронашли назовемо Дворана истраживача, како бисмо је посветили свима – од Цвијића до неких будућих, али и свима који су дали свој допринос. Наша идеја је да наука и истраживање немају границу. Знам да су и Цвијић и Панчић исто тако поносни на све ово што радимо, као што ћемо ми бити на неке будуће генерације“, закључује археолог Владимир Пецикоза.
Божица Луковић, Нова.рс