Како је Синиша из Панчева постао хрватски домобран: „Три дана сам провео у шпајзу, после неколико дана сам ОДЛУЧИО ДА СЕ ПРЕДАМ, па шта буде“

„Најјачи глас нашег времена, глас који ућуткује сваку љубав, сваки таленат, сваку савест, то је страшна тутњава топова“. Овим речима је највећу трагедију човечанства, рат, описао Жилијен Грин, амерички писац француског порекла.

Рат из прве руке, нажалост, познају генерације рођене на нашим просторима између 1910. и 2000. године. У тих деведесет година, у којима су топови само накратко били неми, више од њих се причало само о људским судбинама, обичним малим људима који су у једном тренутку морали да одаберу страну, било да је то због страха, националног опредељења или, једноставно, услед пропаганде и морања.

Једна таква прича почиње у Панчеву, одакле се сели у Вуковар, да би епилог имала у Загребу, а главни лик је Србин кога су ратови несрећних деведесетих одвели на ратиште као припадника ЈНА, да би крај дочекао у хрватској војсци.

Мрачне деведесете године, када се читав Балкан гледао кроз нишан, остаће заувек упамћене као период таме у коме се глава губила лакше него што динар пропадне кроз пробушен џеп. Ратни вихор је режирао судбине боље него холивудски режисери, само уместо као на филмовима, војници, ти трагичари с фронта нису имали каскадере, шминкере и специјалне ефекте. Управо у један такав филм закорачио је тада младић из Панчева, Србин Синиша Ј.

Овај Панчевац био је један сасвим просечан југословенски тинејџера тог доба. Спорт, музика, породица, пријатељи, девојка, школа, дакле, нормалан живот који се водио у то доба, када је највећи стрес био да ли ће „Плави“ на светском првенству у Италији коначно доћи у прилику да се боре за „златну богињу“ или неће.

Вероватно није ни сумњао да ће, гледајући у свом породичном дому чувену утакмицу Југославија – Аргентина или „Игре без граница“, за неколико година ући у игру која ће му променити живот из корена.

Када је рат почео да исцртава крваве границе између некада братских република, из Панчева, као регрут ЈНА, упућен је на фронт код Вуковара и то само неколико дана по мобилизацији. У том тренутку, имао је 24 године.

„Таман сам се вратио с одслужења војног рока, када ми је стигао позив за мобилизацију. Као тенкиста сам распоређен у Новосадски корпус“, рекао је он за Јутарњи 2005. године.

Како ће се касније испоставити, овај тренутак ће заувек променити његов живот. Наиме, пошто је тенк ЈНА, у којем се налазио, оштећен од стране хрватске војске, Синиша се извукао и сакрио у једну од напуштених кућа.

Три дана у шпајзу

У изјави за један хрватски портал, рекао је да је пре доласка у Вуковар у медијима слушао о злочинима који су чинили припадници хрватских оружаних снага, због чега је осећао страх за свој живот. Читаву драму у његовом мозгу је додатно погоршавала реченица „да је боље да се убије, него да жив падне у руке усташама“. Ипак, после неколико дана скривања у паклу Вуковара, учинио је управо то.

“Пре доласка у Вуковар, наши су причали како усташе кољу децу, како пресецају каблове с бандера и прже струјом по тенковима, говорили су да је боље да се убије него да падне жив у руке усташама. Од тих прича увек сам знао да се најежим“, рекао је он.

Скривен у шпајзу, дане је проводио у агонији у којој је ослушкивао разговоре хрватских војника. Том приликом је једног од њих оценио као најподобнијег за чин предавања.

„Провео сам два до три дана у неком шпајзу у мраку, изгубљен и у страху, онако гладан посегао сам за неком течношћу да ублажим жеђ… Мислим да је био парадајз у боци, али ми је после неколико гутљаја пало на памет да је можда отров! Слушао сам како Хрвати често шетају по дворишту и чуо сам Марића и тај ми се човек учинио као смирен и добар. После неколико дана одлучио сам да се предам, па шта буде. Чуо сам у дворишту како разговарају, у шпајзу сам оставио пушку и излетео пред збуњене гардисте који су гледали откуда сам се створио. Тражио сам Андрију Марића и тако сам одговарао на свако питање… Спровели су ме у штаб и ту су ме испитивали, али и даље сам инсистирао на томе да доведу Марића или не говорим ништа“, објаснио је он.

„Ја ћу са вама“

Када је започео разговор са хрватским војником, по сопственом признању, очекивао је метак у чело. Ипак, понуда коју је добио само му је донекле спустила камен са груди.

Глава је и даље била на раменима, а он је имао два избора. Да га пребаце у Босну или да га предају нашим снагама назад. Синиша је из страха за свој живот и после почетног изненађења, изабрао трећу, опцију због које га данас са ове стране Дунава, поред дезертера, сматрају и за издајника.

Наиме, рат је наставио на страни хрватских оружаних снага.

„Скочио сам са столице и рекао Андрији: ‘Ја назад не могу, а ви ме нећете убити! Ако се гине, гинућемо заједно“, рекао је он тада и пришио себи чин издајника свог народа. После рата у којем је остао инвалид, преселио се у Загреб, где се касније и оженио.

Испод ове вести на нашим порталима обично можете да прочитате како је Синишин гест или чист акт дезертерства за сваку осуду или последица стокхолмског синдрома од кога пате они који превише времена проводе са својим отмичарима, те се временом и зближе. Тежину своје одлуке вероватно је осећао свакога дана док је на својим грудима имао грб и униформу државе у којој није био рођен, и могу да га разумеју само они који су били у његовим ципелама.

Прича о породици Лакета

Његова прича некако допуњава ону коју је испричао, нажалост, сада покојни Зоран Лакета, рођени Мостарац, који је у рату у Босни ратовао против свог рођеног брата Горана и оца Ратка. Док је Зоран био члан хрватских оружаних снага, Горан је био војник армије БиХ, а Ратко је носио на себи грб војске Републике Српске.

Да се судбина баш грубо поиграла са породицом Лакета, сведочи тренутак погибије Горана. Наиме, он је имао 24 године када је погинуо 6. августа 1993. године, а страдао је од минобацачке гранате испаљене с положаја ХВО-а на брду Хум, изнад Мостара – у чијим редовима је био његов брат Зоран, а који је ту вест сазнао преко радија.

„Нисам могао да верујем: „Седам дана од смрти Лакете Горана који је страдао од злочиначке гранате 6. аугуста, заједно с њим су страдали…’ Нисам могао да верујем у оно што чујем. Долазе ми пријатељи, изражавају ми саучешће, и тек онда постајем мало свеснији. Не можеш да одеш брату на сахрану, не можеш да видиш уцвељену мајку која је изгубила сина, него то мораш да носиш у својој дубини, у малом људском бићу”, рекао је он 2017. године.

За разлику од Синише, Горан се после рата, посредством Црвеног крста срео с оцем Ратком и мајком. Како је тада рекао, рат и опредељења нису спомињали. Синиша, с друге стране, дане проводи у Загребу и као 80-постотни ратни инвалид прима пензију као „домобран“. У Панчеву и даље има породицу.

На крају своје приче, Зоран Лакета, који је преминуо 5. маја 2022. године, послао је можда и најбољу поруку свим народима који живе на подручју БиХ али и у суседним земљама: „Дабогда се никада и никоме не поновило!”

И што се нас тиче, нека буде баш тако – да се рат који је завио Балкан у црно никада не понови.

Стевица Рајчетић, Блиц