Кроз положај жена владара Србије, њихову улогу и утицај у јавном, друштвеном и политичком животу огледа се напредак и развој наше земље од почетка претпрошлог до средине прошлог века и њен развој од устаничке територије, преко вазалне кнежевине до краљевине и самосталне државе, сматра историчар Урош Миливојевић аутор књиге „Супруге српских владара из династија Карађорђевић и Обреновић”.
По његовим речима књига је настала из велике жеље да се што широј публици представи важан сегмент српске историје 19. и 20. века.
– У наслову књиге, намерно стоји реч – супруге а не владарке. То је важна финеса јер за разлику од неких земаља Западне Европе или царске Русије Србија, барем у новом веку није имала – владарке. Ово су пре свега супруге владара али су оне имале свакако важан утицај у јавном животу Кнежевине и Краљевине Србије а потом и краљевина СХС и Југославије, напомиње Миливојевић, који ради као кустос у Војном музеју у Београду.
Хронолошки у његовој књизи је обухваћен период од Првог српског устанка и Јелене, супруге Карађорђа, устаничког вође па до краљевског брачног пара у егзилу Петра Другог и Александре Карађорђевић у другој половини 20. века.
– Јелена, супруга Карађорђа, је имала заиста скромну улогу у јавном животу, наглашава Миливојевић.
Али, далеко од тога, поготово на овим просторима и у то време, далеко од тога да њен живот није био тежак и више пута у непосредној, смртној опасности.
Јелена Петровић, девојачко Јовановић (око 1765 – 1842) била је родом из села Маслошева код Страгара у близини данашњег Крагујевца. Јеленини родитељи Никола и Полексија, рано су преминули, па је живела код сестре и зета у Јагњилу. Како је њена породица била имућнија од Карађорђеве тако је просидба Јелене од стране будућег вожда прошла неуспешно.
Ђорђе Петровић је потом прибегао лукавству па је Јелену отео из Јагњила, по сведочењу савременика „кад је једном дошла с котловима на воду” и одвео је својој кући у Загорицу. Историјски извори се слажу да је то било најкасније у пролеће 1786. године. Венчање је обавио извесни поп Алесандре из Жабара.
По Урошу Миливојевићу, из Карађореве женидбе Јеленом проистекла су два важна догађаја: бекство читаве породице у Срем и оцеубиство.
Недуго после свадбе, према казивању које је записао Вук Караџић, загорички читлук-сахибија Мула Хусеин послао је Ђорђа да му купи јарчеве. Користећи његово одсуство дошао му је у кућу, неговој мајци са речима:
– Е, Марице! И ти се сачува од мене и кћери сачува али снају нећеш сачувати.
Марица Петровић је одговорила Турчина од доласка те вечери, по предању речима:
– Сачекај да девојка прво „омирише своје”, па онда „туђе цвеће”.
Карађорђе сазнавши шта се дешавало у току његовог одсутства уграбио је пушку да убије Мула Хусеина, али га је мајка Марица одговорила од тога „јер би то само породици донело ропство и пропаст” и убедила да се читава породица склони у Хабзбуршку монархију „пре него што се зло деси”.
Бекство Петровића
Бекство Петровића у Срем догодило се недуго после Ускрса 1786. године. Мула Хусеин је послао потеру за бегунцима у којој је учествовао и стари сват са Карађорђеве и Јеленине свадбе, извесни Мијат из Иванче који се трудио да тражећи их, у ствари заметне трагове прогоњених.
Током ноћења надомак Београда, пре самог илегалног преласка границе, Карађорђев отац Петар је почео да се премишља, хтео да се врати кући и у тренуцима малодушности чак претио да ће „збег одати Турцима”. Мајка Марица је тада заклела сина Ђорђа да убије оца. Тело несрећног оца кога је син „оборио из пушке” сахрањено је у једном потоку и много доцније обележено једним каменом.
Носећи са собом терет оцеубиства породица је прешла у Срем на посед манастира Крушедол где је Јелена са свекрвом Марицом музла манастирску стоку док је муж Ђорђе био манастирски шумар.
После периода ратовања у фрајкору (добровољачком одреду) и хајдуковања у време Кочине крајине, Јелена и Карађорђе су се трајно настанили у Тополи, где је она боравила све време Првог српског устанка од 1804. до 1813. године. Није познато да ли се интересовала за политику или је само била заокупљена породичним и свакодневним пословима.
Јелена је Карађорђу изродила многобројно потомство: кратковеког сина Симу (1788), ћерке Саву (око 1789 – 1847) удату касније за војводу Антонија Пљакића, Сару или Сарку (око 1790 – 1855) (док је породица живела у Срему) а по повратку у Србију добили су ћерку Полексију (1791 – 1855), и синове Алексу (1801 – 1830) и Александра (1806 – 1883) будућег кнеза Србије током валдавине уставобранитеља.
Као ни многе друге устаничке старешине ни Карађорђе није био веран својој жени. Позната је његова ванбрачна авантура када је после ослобођења Београда за себе „задржао једну Туркињу”. Реч је о извесној Марији из Бруснице (насеље код Горњег Милановца) која је непосредно пред устанак доведена у један београдски турски харем. Да би од супруге Јелене прикрио ову везу Карађорђе је Марију обучену у мушку одећу уврстио у своје бећаре, водио свуда са собом и у јавности звао именом Марјан. Јелена је за то дознала и несрећну Карађорђеву милосницу Марију, је по њеном налогу средином 1808. године добро потплаћен, убио будући војвода Павле Цукић. Вожд је Марију оплакао а починиоцу Цукићу је опростио „на молбу супруге и сабораца”.
После слома устанка породица прелази у Земун а Аустриајнци, пошто су Турци тражили његово изручење, Карађорђа премештају у Петроварадин, Грац а после интервенције руске дипломатије смештен је у Хотин у Бесарабији. Јелена је са породицом у Сремској Митровици. После Карађорђевог убиства 1817. годне Јелена губи право на његову пензију и живи од милостиње и (рас)продаје покућства. Одолева руским захтевима да се са децом пресели чак у Новомиргород.
Писала је и кнезу Милошу Обреновићу „Светлешем Књазу и Виспокопочитајшејем куму” да јој одобри повратак кући.
Кнез Милош Обреновић је у споразуму са руским властима одобрио Карађорђевићима 1831. да се врате у Србију. Али, тај повратак је „протегао” до 1839. године када га је коначно „испословао” Тома Вучић Перишић, некадашњи вождов бећар. У међувремену је Милош Јелени и деци одредио помоћ од 500 талира годишње 1835. године. Перишић је породицу Карађорђевић те, 1839. године привремено прво сместио у Неготин а од окобра те године како су забележиле „Новине Србске” су у Београду.
Пошто је 1840. године устоличен за владара кнез Михаило Обреновић (прва владавина) Јелени је доделио пензију од 1.500 талира годишње. Новине бележе „у Београду је примала многе посете оних који су желели да јој пожеле добродошлицу”. Повремено је одлазила и у Тополу.
Упокојила се у дубокој старости 9. фебруара 1842. године. Спровод је био организован према њеној псоледњој жељи и по великој хладноћи. Опело је, у тек изграђеној Саборној цркви у Београду, обавио београдски митрополит Петар Јовановић, а покојницу је до Варош-капије испратио кнез Михаило. Његова мајка, кнегиња Љубица, ишла је за ковчегом своје куме све до Тополе, док се уз пут скупљао народ да ода пошту Карађорђевој удовици.
„Београд, јануарија 30. после подне одржано је овде торжествено (свечано)опело покојне госпође Елене Карађорђевице”, извештавале су „Новине Србске” о опелу и сахрани вождовице Јелене.
Јелена је била сахрањена у Тополи поред супруга, у присуству „пола Шумадије”. Није дочекала да види избор сина Александра за српског кнеза наредне године. Њено тело почива у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу од априла 1912. године.
– Ова књига покушава да оживи прошлост кроз сведочанства савременика, која, наравно нису непристрасна. Конципирана је тако да су у њој објављене биографије знаменитих жена (уз кратке биографије њихових супруга који су у историји увек доминантнији, о њима се много више пише, истражује, објављује и говори), а онда и подсећање на разне личности које су оставиле писаног трага о тим временима – одломци из сећања, мемоара, писама, новинских чланака, истиче аутор Урош Миливојевић.
Од устаничких вођа до рођака најпознатијих евопских владарских породица
На насловној страни књиге није без разлога одабране фотографија књегиње Наталије (уз портрет краљице Марије Карађорђевић), која је по историчару Миливојевићу настала као потреба да се кнежева вереница, тада кнеза Милана Обреновића представи по први пут на тај начин најширој српској јавности.
Књига „Супруге српских владара из династија Карађорђевић и Обреновић” имала је своју промоцију прошлог месеца у Студентском културном центру Крагујевац.
– Књига „Супруге српских владара из династија Карађорђевић и Обреновић”, аутора Уроша Миливојевића пружа један много шири поглед на прошлост нововековне Србије. Наравно, супруге валдара су најбитније личности у њој али она описује и обрађује читав низ: зетова, рођака, пријатеља, свих оних историјских личности које су „одиграле” да кажемо „бочне” али такође важне „улоге” у тој нововековној историји Србије, истакао је историчар Ненад Ђорђевић, музејски саветник, на промоцији књиге и трибини организованој тим поводом у крагујевачком СКЦ-у.
По његовим речима битно је нагласити да у књизи видимо један нагли скок од Карађорђа и Милоша као устаничких вођа а већ њихови синови су школовани на различитим престижним местима по Европи или елитним руским школама тако да се они већ више отискују ка европским вредностима него њихови очеви који су били типичне балканске вође.
– То је процес који је аутор приказао и објаснио кроз период од 150 година, истако је историчар Ђорђевић, по коме у књизи има тако интересантних историјских детаља и чињеница, поготово када је династија Обреновић у питању „да изгледају и читају се попут дела са драмским елементима”, поготово када су у питању породичне ситуације кнеза па краља Милана и његовог сина краља Александра.
– На овај начин ми видимо како се ситуација мења и како они од породица балканских, српских устаничких вођа, постају „рођаци” са неким од најпознатијих западоевропских аристократских породица. То је интересантан процес, који се сада на неки начин и „враћа”, закључио је Ненад Ђорђевић на промоцији књиге „Супруге српских владара из династија Карађорђевић и Обреновић” у СКЦ-у Крагујевац.
Зоран Мишић, Данас
