Шта је Лаза Костић поручио Ђури Даничићу поводом двоименовања српског језика

Порука књижевника и филолога Лазара Костића (1841 – 1910) филологу Ђури Даничићу (1825 – 1882) против Даничићевог двоименовања српског језика у Југославенској академији знаности и умјетности у Загребу, у Аустроугарској.

српски језик
Лаза Костић у црногорској народној ношњи

Промена назива српског језика је идеологија југословенске језичке политике Социјалистичке Југославије, претходно Краљевине Југославије, као примена пројекта Југославенске академије знаности и умјетности Аустроугарске монархије, као програма асимилације српског језика, а који је спровођен и у Краљевини Југославији. Наиме, преименовање српског језика је програм Југословенског језичког пројекта немачке славистике (аустрославистике), који је спровођен од почетка 19. века, а који као државну политику Аустроугарске монархије можемо датирати од формирања Југославенске академије знаности и умјетности у Аустријској царевини 1867. године. У аустрославистичком двоименовању српског језика у “српски или хрватски“ радио је и српски филолог Ђура Даничић, чије је учешће у пројекту било значајно Југославенској академији, као „признање са српске стране повесног права за преименовање и двоименовање српског језика“.

ЈУГОСЛОВЕНСКА ЈЕЗИЧКА ПОЛИТИКА

Југословенски језички програм представља континуитет римокатоличке мисије латинске славистике на простору Далмације и Балкана. Мисију латинске славистике, под називом Југословенске језичке политике, спроводила је Аустријска царевина а потом Аустоугарска као државну колонијалну културну политику. Званично установљење немачког југословенског језичког програма, као аустроугарске колонијалне културне политике, можемо датирати од оснивања Југославенске академије знаности и умјетности у Аустроугарској, у Загребу, царским одобрењем 10. априла 1867. године. Југославенска академија је била програм римокатоличке мисије на Балкану. Покровитељ академије је био аустријски бискуп, Немац, Јосип Штросмајер, а председник – фратар и филолог Фрањо Рачки.

српски језик

Почетком ослобађања српског народа од османске окупације у 19. веку, немачка (аустрославистичка) колонијална културна политика је почела спровођење југословенског језичког програма колонизовања српског језика, као језика најбројнијег народа Балкана чији се дијалекти простиру од Аустрије до Грчке. Аустрославистичким југословенским језичким програмом је спровођена колонизација простора данашње Бугарске и Румуније, као и дела простора данашње Украјине који је био под аустроугарском окупацијом. Југословенски језички пројекат је био стратешко средство онемогућавања обнове језичког јединства српског православног народа после ослобођења од османске окупације, а тиме и средство спречавања обнове српског политичког јединства. Такође, на политичком плану југословенским језичким програмом је отежавана српска сарадња са Руском царевином, као заштитницом словенских православних народа, и руским народом, као највећим словенским и православним народом, то јест југословенском језичком политиком српски језик је одвајан од руског језика као просторно и предањски најопсежнијег језика, као најсложенијег и најизграђенијег књижевног словенског језика, а ради разграђивања и преименовања српског језика одвојеног од своје словенске матице и ћириличке словенске писмености. Југословенска језичка политика је креирана и као средство европског колонијализма у борби за премоћ на Балкану са Руском царевином и црквом које су имале политичко, верско, језичко, историјско и природно право заштитника православних народа, посебно јужних словенских народа, који настањују простор Балкана и јадранског приморја. Циљ аустрославистичког југословенског језичког уједињења је био припајање српског народа германизованим словенским народима латинске писмености и римокатоличке религије, а одвајање од културе и саборности словенских народа ћириличке православне писмености.

Колонизација српског језика у аустрославистичком програму је вршена фрагментацијом и разградњом српског језика: раскидом са континуитетом српског књижевног језика и разградњом изграђене језичке културе, свођењем на прости говор као језичку норму и разградњом целовитости српског језика дељењем на дијалекте као посебне националне језике. Пројекат немачког југословенског језичког програма је био вишеименовање српског језика и креирање полицентричног вишеименог језика. Кодификовање дијалеката српског језика као књижевних језика и за њих креирање простих фонетских правописа, а одбацивање оригиналне ортографије српског ћириличког писма, чиме је раскинуто са коришћењем и континуитетом српског књижевног језика. Двоименовањем и потом вишеименовањем српског језика разграђивана је целовитост српског језика – подјелом ријечи, дијалеката, говора, изговора, стилова српског језика између наводних нових националних језика, док је део српског језика под својим историјским именом свођен на један српски дијалекат и изговор, рурални речник помешан са турским и иним страним језицима.

У аустроугарској колонијалној политици за српски језик је коришћено више назива: „илирски“, „југословенски“ и називи креирани према геополитичким потребама римокатоличке културне политике Аустроугарске и османске исламске империје. У програму преименовања српског језика у Аустријској царевини је наметан назив „југословенски језик“ – као што је у Хрватском сабору 12. августа 1861. године био предложен закон да „југословенски језик“ буде један од службених језика Троједне Краљевине Аустроугарске. Српски језик је званично двоименован као „српски или хрватски“ у Аустријској царевини, потом Аустроугарској, израдом „Рјечника српског или хрватског језика“ Југославенске академије. У процесу примене југословенске језичке политике двоимени назив „српски или хрватски језик“ је спојен у дводелни назив, „српско-хрватски језик“, раздвојен цртицом, пошто је „словеначки језик“ издвојен као посебан језик, а затим је у Социјалистичкој Југославији састављен у једну реч – двочлану сложеницу “српскохрватски“, што је био назив за службени језик у четири републике Социјалистичке Југославије. Таква сложеница је поред политичке и симболички, граматички и значењски одређивала судбину српскиг језика у југословенском језичком програму. Наиме, у српском језику сложенице (без црте између речи које чине сложеницу) носе значење на последњем члану сложенице, па према томе сложеница „српскохрватски“ има значење српске варијанте хрватског језика

Подељен окупацијом између римокатоличке и исламске империје, српски народ је асимилован германским и туркофоним језицима. Европска и османска колонизација словенских језика спровођена је и формирањем мешовитих језика комбинацијом домородачког са језиком колонизатора, чиме је српски језик раздељиван и припајан латинским и туркофоним језицима. Један од разлога зашто је у називу српског језика коришћен префикс или суфикс „словенски“ јесте очување словенске основе српског језика јер је српски језик био асимилован несловенским језицима латинске и исламске империје. Наиме, разлог зашто су српски сарадници аустрославистичке канцеларије заговарали уклањање префикса или суфикса „словенски“ из назива српског језика био је одвајање српског од словенских језика, а не национална самосталност српског језика. Такође, у разградњи и преименовању српског језика вршена је и колонијална културна категоризација српског језика – изграђени култивисани књижевни српски речник и говор градске средине кодификован је као „хрватски“ словенски језик латинске писмености, а за православни српски народ у границама османске окупације је кодификован туркофони српско-турски мешовити језик, што је био интерес европске и исламске империјалне културне политике. Српски сарадник аустрославистичке канцеларије, Вук Караџић, о стратегији свођења српског језика на „народни“ прости говор отворено је писао у својој „Писменици“ да за српски књижевни језик треба кодификовати језик којим се говори „далеко до градова“.

Креатори и координатори аустрославистичке колонизације српског језика, римокатолички фратри и филолози, нису могли непосредно спроводити колонизацију српског језика јер би то изазвало отпор код православног народа, и јер је то отворени прозелитизам према православној цркви, посебно према православној Руској царевини и цркви као заштитницима православних народа. Зато је аустрославистичка канцеларија реформу српског језика спроводила преко српских сарадника који су служили као српска “филолошка“ фолклорна форма у спровођењу колонизације српског језика.

Сарадња српских филолога у југословенском програму је посебно била битна ради признавања права преименовања српског језика Југословенској академији – права на двоименовање српског језика у „хрватски или српски језик“.

Такође, српски сарадници су били неопходни Југославенској академији као говорници и познаваоци српског језика штокавског ијекавског изговора који су немачки слависти одабрали као средишњи српски дијалекат и ијекавски као само српски изговор, будући да су суседни словенски језици екавског изговора. Наиме, до средине 19. века у Загребу се говорило екавским изговором кајкавског наречја, јер се Загреб налази на простору кајкавског дијалекта, до одлуке аустроугарске аустрославистичке канцеларије да се у Загреб као будуће средиште југословенског језичког програма уведе штокавско наречје ијекавског изговора српског језика као будући “хрватски језик“ хибридне хрватске нације креиране римокатоличком колонијалном политиком Аустроугарске монархије. Кајкавски дијалекат је део дијалеката “словеначког језика“ који је, такође, екавског изговора. (Већина слависта кајкавски дијалекат сврстава са словеначким у западну групу јужнословенских „језика“, а чакавски и штокавски у средишњу. Став међународне славистике јесте да кајкавски по речнику и граматици сроднији словеначком.)

Ради разумевања мисије Југославенске академије битно је знати основне биграфске податке њеног покровитеља, бискупа Јосипа Штросмајера. Бискуп Јосип Штросмајер, немачке народности, био је високо рангиран у римокатоличкој и државној служби Аустријске царевине, капелан бечког Двора, а потом бискуп у Ђакову у римокатоличкој мисији на Балкану као свом словенском свету. Југословенски покрет који је предводио бискуп Јосип Штросмајер програмски је наставак покрета `илиризма`који је предводио Ludwig Gay. Оба покрета су програми римокатоличке унијатске мисије и колонијалне културне политике аустријске царевине. Посредовањем бискупа Јосипа Штросмајера потписан је конкордат између Ватикана и Црне Горе 1866. године. Радио је на склапању конкордата Русије и Ватикана. У мисији југословенског прозелитског пројекта, бискуп Штросмајер је после Берлинског конгреса посетио Краљевину Србију са предлогом Конкордата. Против склапања Конкордата је била православна црква ставом да је споразум са Ватиканом непотребан и штетан за Краљевину Србију, иако је династија Обреновић настојала да дође до конкордата са Ватиканом. О римокатоличком мисионарском значају Речника хрватског или српског језика Југославенске академије бискуп Јосип Штросмајер је 1878. писао фратру Фрању Рачком, председнику Југославенске академије: „Речник ће бити исто тако монументално дело као универзитет, академија, као ђаковачка катедрала.“

ДАНИЧИЋЕВО ДВОИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Право на преименовање српског језика, двоименовањем у „хрватски или српски“, Југасловенској академији први је са српске стране, као носиоца повесног права назива српског језика, признао српски филолог Ђура (Поповић) Даничић (1825. Нови Сад – 1882. Загреб). Ђура Даничић је био секретар Друштва српске словесности и професор Велике школе у Књажевини Србији. Право презиме Ђуре Даничића је Поповић, а име Ђорђе. Презиме је прво промијенио у Југовић, а потом у Даничић, а име у Ђура. Ђорђе Поповић Даничић је син православог свештеника, а школовао се у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Даничић је био саборац Вука Караџића у програму аустрославистичке југословенске реформе српског језика. Филолошким радовима је образлагао „неопходност“ југословенске језичке политике двоименовања српског језика и креирања српског ћириличког писма према моделу фонетске хрватске латинице као латинском мисионарском моделу прозелитске писмености брзог описмењавања словенских народа под римокатоличком колонизацијом.

Доктринарни документ аустрославистичког преименовања и вишеименовања српског језика је Бечки књижевни договор 28. марта 1850. године, који су потписали српски сарадници немачког југословенског језичког програма, Ђура Даничић и Вук Караџић, са пет хрватских и једним словеначким филологом, као договор о заједничком књижевном језику. У тексту Бечког књижевног договора назив заједничког језика се не наводи, текст је написан новоформираном хрватском латиницом и сви потписници су се потписали хрватским латиничним писмом. Даничић и Караџић су самозвано потписали договор, док су хрватски и словеначки представници представљали став римокатоличке културне политике Аустроугарске. У кнежевинама Србији и Црној Гори, потписи Даничића и Караџића на Бечком књижевном договору су имали значај потписа данашњих невладиних организација.

Међутим, Караџић и Даничић су као сарадници аустрославистичке канцеларије били саветници српског престолонаследника Михаила Обреновића у време његовог прогона у Аустрију. Даничић је био и учитељ српског језика српске књегиње Јулије Обреновић (1831 – 1919) германско-угарског порекла, а која је имала значајан утицај на креирање културне политике Књажевине Србије и спровођење југословенске језичке политике у Србији, док књаз Михаило није био верзиран у области језичке политике, као ни у области филологије. Кнегиња Јулија је била аустријска грофица мађарске племићке породице Hunyady de Kethely. Јулија Хуњади се 1853. године у Бечу венчала са Михаилом Обреновићем, српским престолонаследником изгнаним из Србије (1842. године), који је имао подршку Аустријске царевине. Њихов брак је трајао до 18. новембра 1865. године, али је Јулија Хуњади и после одласка из Србије сарађивала са Даничићем, о чему сведочи њихова преписка. Јулија Хуњади је помагала Даничићу у Аустроугарској у службеном напредовању и спровођењу аустрославистичке југословенске језичке политике у Србији.

Југославенској академији је био потребан признати српски филолог који ће признати право на преименовање српског језика у пројекту преименовање српског језиика односно двоименовања српског језика у „српски или хрватски језик“. Покровитељ Југославенске академије, бискуп Јосип Штросмајер, позвао је Ђ. Даничића да руководи израдом „Рјечника српског или хрватског језика“ Југославенске академије. Даничић је прихватио позив и преселио се у Аустроугарску 1867. године, у Загреб. Исте године је именован за секретара Југославенске академије и уредника „Рјечника српског или хрватског језика“. Пристанком да израђује „Рјечник хрватскога или српскога језика ЈАЗУ“.

Даничићев прелазак из Књажевине Србије у Југославенску академију први је прохрватски политички прелазак са српске стране на хрватску, и први пристанак српског филолога на преименовање српског језика у хрватски, као и прво српско промовисање римокатоличке хибридне хрватске политичке нације као креације аустроугарске римокатоличке колонијалне политике. Даничићевим залагањем, „хрватски језик“ је промовисан у славистици и словенским народима преко српског, као међународно познатог и признатог језика. Даничић је касније постао и редовни члан – академик Југославенске академије знаноси у умјетности (ЈАЗУ).

Пре пресељења у Аустријску царевину и запослења у Југославенској академији, Даничић је у својим радовима српски народ и српски језик називао „српски или хрватски“, као у раду „Разлике између језика српског или хрватског“ (Гласник Друштва српске словесности, Београд 1857). Даничић је релативизовао назив српског народа и језика као избор између два имена једног народа „српског или хрватског“. („Разлике између језика српског или хрватског`- Гласник Друштва српске словесности, Београд 1857.).

У филолошким радовима Даничић је користио за српски језик дводелну ознаку `српски или хрватски`, као у раду ,,Корјени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“ – Југославенска академија знаности 1877. Прве своје књиге на хрватској латиници Даничић је објавио 1864. године: Псалтир Давидов и Облици српског језика. Године 1866. штампао је на латиници и на ћирилици свој превод Светог писма Старог завјета, Свето писмо – Пет књига Мојсијевих, у Пешти, „Издање А. Рајхарда и друга му“ (то је био конспиративни назив за издања Британског и иностраног библијског друштва). У Загребу је 1869. објављено пето издање Даничићеве књиге Облици српскога или хрватскога језика. Рјечник хрватског или српског језика је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, на хрватској латници. Године 1871. у Загребу је на основу штокавске грађе објавио Пословице на латиници, а предговор је почео речима захвалности кнегињи Јулији Обреновић: „Što ova knjiga izlazi na svijet, na tome najviše valja zahvaliti svijetloj gospodji kneginji Juliji M. Obrenovićki, koja želeći dobro učiniti srpskoj ili hrvatskoj književnosti izvolje me i u ovom poslu kao u predjašnjima milostivo potpomoći.“

српски језик
Ђура Даничић / Фото: Анастас Јовановић, Музеј Града Београда

Коректни кроатисти не прикривају податке да је прихватање српског штокавског дијалекта као хрватског језика почело средином 19. столећа у југословенском програму, и да је тим поводом 1861. године Вук Караџић проглашен почасним грађанином Загреба, као представник југословенске језичке политике. О Даничићевом доприносу у Југославенској академији пише хрватски и југословенски историчар Виктор Новак у својој књизи `Вук и Хрвати`: „Значајнијег посредника између Београда и Загреба 19. век не познаје него што је био Ђура Даничић. У Загребу је Даничић, још више од свих хрватских вуковаца, Вука усправио и као властиту хрватску вредност, као што је у Београду, у Великој школи, тумачио јединство хрватског и српског језика.“ Посебан допринос Даничића изради „Рјечника српског или хрватског језика“ је и доношење у Југославенску академију речничке грађе српског штокавског дијалекта ијекавског изговора, као полазишта за коришћење српског дијалекта као „хрватског језика“, јер се у Загребу, како сам већ навео, говорило кајкавским дијалектом, који је екавског изговора.

Ђура Даничић је сарађивао са Вуком Караџићем и у програму креирања нове српске ћирилице према моделу хрватске латинице, а учествовао је и у изради хрватске латинице, за коју је израдио неколико предлога слова, јер је немачким славистима била потребна помоћ српског филолога и у изради хрватског латиничког писма према систему фонетике српског језика. Даничић је креирао четири слова хрватске латинице. Уместо диграфа dj, lj, nj, dž, креирао је слова đ, ļ, ń, ģ, једнака ћириличним словима ђ, љ, њ, џ, како би се постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом. (За ђ је увео знак đ, Đ /уместо dj за један глас, као гласовно једнако ћириличном Ђ/; ļ – за један глас, као ћирилично љ /умјесто lj/; ń, Ń за jедан глас уместо nj /jeднако ћириличном њ/; g,G за један глас уместо dž/једнако ћириличном џ/). У свом Огледу о Рјечнику српског или хрватског језика Даничић образлаже функцију нових графема и правда се да „ни једнијем од овијех слова не уводи ништа ново у латински алфабет, међу њима нема ни једнога које се већ не би употребљавало у Европи, ако не баш свако за исти глас за које нама треба.“ Даничић је поштовао културу латинске писмености, јединствени графички и семантички систем латиничних писама, али је подржавао реформу српског ћириличног писма, којом је раскинут континуитет и промењена природа српског ћириличног писма. У Југословенском програму је према моделу хрватске латинице креиран сурогат српске ћирилице, са новоформираним графемама ћириличне форме а латиничне систематизације, као писмо прелаза на његов латнични еквивалент. Главни креатор хрватске латинице је немачки филолог Ludwig Gay (посрбљено Људевит Гај) предводник Илирског покрета – римокатоличког програма формирања хрватске нације чији је програмски наставак Југословенски програм.

Први мој сусрет са истином о Даничићу био је у Далмацији, када сам као дечак са оцем путовао у Задар на семинаре слависта. Слушао сам тада разговоре очевих колега професора, далматинских Срба, о прогону имена српског језика и народа у Р. Хрватској и узроцима такве антисрпске политике у југословенској језичкој политици. У том контексту Срби далматинских и крајишких крајева су о Даничићу говорили као о унијати и креатору хрватске нације и језика, као што се у Црној Гори говори о Секули Дрљевићу, који је у Краљевини Југославији прешао на римокатоличку хрватску страну, а потом у Другом светском рату у нацистичку Независну државу Хрватску. Важан податак у приказивању природе карактера Ђуре Даничића јесте да је и његов рођени брат Милош приступио Илирском покрету који је био римокатолчички програм формирања хрватске политичке нације.

српски језик

УВОЂЕЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ПРОГРАМА У КЊАЖЕВИНУ СРБИЈУ

Увођење аустрославистичког југословенског језичког програма у Књажевину Србију је почело одлуком Књаза Михаила Обреновића 1868. године о укидању Закона забране коришћења “караџићевог“ правописа и употребом истог у државној служби, следеће године после оснивања Југославенске академије и почетка израде „Рјечника српског или хрватског језика“.

Државну политику културне самоколонизације су спроводили сви српски владари после Књаза Михаила, чиме је православној цркви и свесловенској православној царевини ускраћено право заштите језичких и верских права српског православног народа. Реформа српског језика је, као религијска и рационалистичка доктрина, спровођена мисијама римокатолицизма и просветитељског позитивизма, као мисијама протестантског Британског и иностраног библијског друштва.

Саветници престолонаследника Михаила у време његовог боравка у Аустроугарској били су Ђура Даничић и Вук Караџић, као службеници аустрославистичке канцеларије у југословенском језичком програму. Књаз Михаило је био у два периода на власти у Књажевини Србији, од 1839. до 1842. године, када је свргнут, и од 1859. до 1868. године, када је убијен у атентату. Прве године повратка на престо (1859.) Књаз Михаило је у Друштву српске словесности у сукобу присталица српске и југословенске језичке политике пресудио у корист Даничића и аустрославистичког југословенског језичког програма. Тада се Даничић вратио у Друштво српске словесности у којем је због сукоба дао оставку на место секретара, на које је именован 1856. године. Исте године Даничић је именован за професора Велике школе у Београду.

Пресуда књаза Михаила у Друштву српске словесности је била почетак увођења југословенске језичке политике у Књажевину Србију. Истим политичким принципом је потом формирана културна и кадровска политика свих установе Књажевине Србије.

У Краљевини Србији после увођења „реформисаног“ српског писма, сурогата српске ћирилице, српски језик није био уставно преименован и двоименован, али јесте на међународној институционалној инстанци немачке славистике у Аустороугарској, у којој је кодификован као хрватски или српски и српски или хрватски. Пројекат Југославенске академије је потпуно остварен формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године – Краљевине Југославије, када је уставно установљено двоименовање и троименовање српског језика увођењем службеног “српско-хрватско-словеначког“ троименог језика „троименог народа“, а касније установљен двочлани назив српско-хрватски за српски јужно-штокавски дијалекат. У члану 3. Видовданског устава (1921) званично је прописано: „Службени језик Краљевине је српско-хрватски-словеначки„. Југословенска језичка политика је била константа прве и друге Југославије.

Признање службености хрватског језика озваничено је у Аустроугарској 1892. године, „усвајањем Хрватског правописа Ивана Броза у Сабору, на (и)јекавској основи и са њему прилагођеном редакцијом латиничког писма“. У југословенском језичком програму у Београду је 1894. објављена Српска граматика Стојана (Косте) Новаковића, заснована на екавском изговору и југословенској српској ћирилици – чиме је у књажевини Србији потврђен југословенски програм двоименовања и фрагментације српског језика давањем и изговорима српског језика статуса посебних националних језика.

Као и у Књажевини Србији, тако је данас и у Републици Србији уставном одредбом као фолклорном филолошком формом српски језик назван српским, док Институт за српски језик САНУ спроводи југословенски континуитет двоименовања српског језика истрајавањем у изради „Речника српскохрватског народног и књижевног језика САНУ“. Заправо, Српска академија спроводи југословенску језичку политику двоименовања српског језика и југословенску језичку политику Социјалистичке Југославије – Новосадског споразума из 1954. године, као круне југословенског језичког програма, којим је одређено да се заједнички језик назива српскохрватски или хрватскосрпски, а који је спровођен у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, али не у Хрватској. Новосадским споразумом није прихваћен хрватски захтев за одржањем континуитета Даничићевог назива “хрватски или српски језик“, којим су Хрвати хтели постићи „независност“ назива језика, него се спроводио програм југословенског језичког јединства који су српски социјалисти прихватили.

После распада Социјалистичке Југославије у Уставу Републике Црне Горе из 1992. године у 9. члану је написано: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Назив службеног језика у Црној Гори је до 2007. био „српски језик“. Девети члан Устава Црне Горе из 1992. о називу језика представљао је повратак континуитету културне политике Краљевине Црне Горе у којој је службени језик био српски, а службено писмо ћириличко. У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у Краљевској државној штампарији 1911. године, пише: „Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.“ Српски језик је у Црној Гори у народу називан српски и у вријеме Југославије када је званично именован као „српскохрватски“.

лаза костић
Лаза Костић

ПРОГОН ЛАЗЕ КОСТИЋА

Даничићевој делатности у мисији немачке југословенске језичке политике противили су се српски филолози и културни делатници. Против Даничићевог двоименовања српског језика први је писао Лазар (Лаза) Костић, доктор правних наука, књижевник, филолог, песник, публициста, који се бавио политичком аналитиком и био политички активан. Лаза Костић је био активан и против аустрофилске политике династије Обреновић, због чега је политички прогоњен, хапшен и затваран.

Југословенска језичка политика у Књажевини Србији је подразумевала прогон противника аустрославистичке југословенске реформе српског језика и писма. Противници југословенске културне политике су прогоњени у свим областима друштвеног живота, поготову када је њихова друштвена делатност приказивала повесни континуитет српске књижевне културе, а коју је требало потискивати и креирати историју југословенске књижевности српскохрватског језика. Прогон Лазе Костића пример је југословенске политике Књажевине Србије, која је била и културна политика Краљевине Сербије, а потом Краљевине Југославије.

Године 1866. Лаза Костић је на Краљевском универзитету у Пешти одбранио на латинском језику докторску дисертацију „О српском законодавству Стефана Уроша Душана” – Dissertatione De Legibus Serbicis Stephani Uros Dusan – и стекао титулу доктора цивилног и канонског права, и био хабилитован за универзитетског професора (cathedram doctoralem conscendendi) на територији целе Царевине. Међутим, др Лаза Костић није био примљен за професора римског права у Књажевини Србији, када је са овереним преписом дипломе конкурисао на катедри за римско право на Великој школи у Београду. Наредне године пошто је Лаза Костић добио звање доктора правне науке, у Аустроугарској је основана Југославенска академија знаности и умјетности, чиме је званично формализована аустрославистичка колонијална културна политика према српском језику.

После објављивања доктората Лазе Костића на тему средњовековног српског закона средњовековне српске државе који представља правни и верски узор, у Књажевини Србији је ангажован активиста југословенске језичке политике, Коста Стојан Новаковић, да објави критичко издање Душановог законика. Ђура Даничић је био ментор Косте Новаковића који је у Србији спроводио југословенски програм двоименовања српског језика, увођење сурогата српске ћирилице, свођења српског језика на екваски изговор. Коста Новаковић је у области научног рада био самоук, пошто је од спреме првобитно имао основна знања, стечена током похађања наставе на Правном одељењу Лицеја. Године 1870. приредио је издање Душановог законика, по Призренском рукопису. Новаковић је чинио методолошке манипулације, „преуредивши” редослед чланова Душановог законика, што је наишло на озбиљне критике у стручној јавности. Коста Новаковић је изменио редослед чланова да би средњовековни текст приказао у својој идеолошкој интерпретацији историје. Текст Законика је поделио у једанаест одељака. Чланове о државном праву сврстао је у први одељак а првих 37 чланова који су се односили на црквено-правна питања и који су представљали заокружену логичку целину сместио је у трећи одељак. Одредбе које су се односиле на друштвене слојеве сврстао је у један одељак иако су оне постављене одвојено, и у првој (1349) и у другој (1354) кодификацији. Променом распореда чланова, који по себи има изворну вредност, Новаковић је ово издање учинио неупотребљивим у истраживачке сврхе. Пошто је „ухваћен“ у манипулативном приказивању православне средњовековне литературе, Новаковић је (1898) приредио ново издање засновано на поштовању изворног текста.

Политичко-публицистичка делатност Лазе Костића је обимна. Био је учесник званичних и тајних политичких мисија на Балкану и европским државама. Био је један од учесника у стварању политичког покрета Уједињена омладина српска, Српске народне слободоумне странке и Народно – либералне странке. Два пута је био у затвору у Пешти. Током 1869. лажно је оптужен да је учествовао у убиству кнеза Михаила, због чега је ухапшен. Други пут је ухапшен због антиаустријског говора у Београду на свечаности проглашења пунолетства кнеза Милана. Учествовао је 1871. у оснивању тајне Дружине за уједињење и ослобођење српско. Више пута одлазио је по жељи Црне Горе и састајао се са српским намесницима Миливојем Блазнавцем и Јованом Ристићем, покушавајући да их наговори на савез са Црном Гором и на ослободилачки рат од османске окупације. Мађарска полиција је нашла шифрирано писмо и ухапсила Јована Павловића и Лазу Костића, али пошто полиција није могла дешифровати писмо били су пуштени. У Бечу је развио пропаганду у немачкој, француској и руској журналистици за ослобођење српског народа. Кад је Светозар Милетић затворен, био је затворен и Лаза Костић под оптужбом да је врбовао добровољце за рат. Године 1873. изабран је за посланика у Угарском сабору. Био је секретар српског посланства у Петрограду. Затим је живео у Београду и уређивао „Српску независност”, али под притиском владе морао је да напусти Србију и 1884. године се преселио у Књажевину Црну Гору. Лаза Костић је био уважен у Књажевини Црној Гори, у којој је боравио од 1871. до 187. и од 1877. до 1878. године. Био је сарадник књаза Николе I Петровића Његоша. Уређивао је „Глас Црногораца“ на Цетињу од 1885. до 1891. године. Извештавао је за немачке новине о црногорско-турском рату.

*

Лаза Костић је писао Даничићу „да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, и да је „једначење истога са истијем“ политика, а не лингвистика. У студији „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ (Летопис Матице српске 1880) Л. Костић је у напомени написао негативну критику о Даничићевом двоименовању српског језика у раду „Корјени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“, (ЈАЗУ – Загреб 1877. Стр. 180.). Костићев научни рад никада није прештампан у целости, због званичне југословенске језичке политике, а посебно због критике двоименовања српског језика. Зато сам напомену о Даничићевом двоименовању српског језика из његове студије, која представља прворазредну анализу тог питања у области филологије и језичке политике, објавио у цјелини. Текст Лаза Костића је значајан и због тога јер у њему наводи цитат на енглеском филолога Макса Милера (Friedrich Max Müller 1823 – 1900), светског ауторитета лингвистике, германистике и славистике, оријенталистике и проучавања санскрита, професора првих британских и свих европских универзитета.

Порука Лаза Костића Ђури Даничићу

„Не можемо пропустити ову прилику, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђура Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, но и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих Корјена каже, ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски). Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пример чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian, аccording to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855.).

српски језик

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје, кад старешина свих филолога, Макс Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђура Даничић, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или Хрват, а јошт пре ако је књижевник, а најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђура Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте, те се решио учинити са своје стране све, ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може се читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у такозваних хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, уколико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђура Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Огњен Војводић

Наслов, лектура/коректура/редактура: Хронограф