Према проценама Арчибалда Рајса, кроз логор у Маутхаузену од 1914. до 1918. прошло је око 30.000 Срба, а кроз онај у Ашаху 25.000. – Нису депортовани само ратни заробљеници, јер се сматрало да је све мушко становништво између 18 и 50 година потенцијално опасно.
Линц, Маутхаузен – „Hier ruhen 1.149 Serbische soldaten aus dem welt kriege 1914–1918”. Невелики камен неправилног облика са натписом посетиоца Савезничког гробља у Маутхаузену упућује да ту почива 1.149 српских војника из светског рата 1914–1918. године, један је од пет надгробних споменика на овом гробљу врло сличног облика и са готово истоветним текстом. Разликују се само уклесане цифре: 1.662, 1.600, 1.149, 1.066. На другој страни гробља стотине камених крстова у низу од неколико редова. На сваком плочица и имена: Скјавини Пјетро, Капуцо Фортунато, Дегани Ђузепе, Салис Бенјамино… Имена и презимена италијанских војника страдалих у истом периоду и сахрањених овде, на гробљу у селу Рајфердорфу, у близини Маутхаузена, преко пута „Serbische soldaten”.
Уређено гробље, на којем Српска православна црква управо гради капелу, подсећа да историја логора Маутхаузен није везана само за Други светски рат. Злогласни нацистички концентрациони логор саграђен је у непосредној близини старијег логора из времена Првог светског рата. Од њега данас није остало ништа, али се још увек полажу венци и цвеће на вечно почивалиште његових заточеника на Савезничком гробљу, где је, између осталих, сахрањено око 8.000 Срба и око 1.800 Италијана.
Међу тристотинак логора у Аустроугарској, онај у Маутхаузену, кроз који је прошло око 40.000 заточеника, био је један од највећих. Имао је стотинак дрвених барака у којима страдају од промрзавања, глади, тифуса или дизентерије… По суровим условима живота, није много заостајао за каснијим нацистичким логором, који је подигнут 1938. године, а чија је стопа смртности била изнад 50 одсто. Тај старији Маутхаузен, оформљен је у септембру 1914. године. А већ наредног месеца исте године у њега је стигао први транспорт са више од хиљаду српских заробљеника. Одвођење Срба у аустријске логоре отпочело је непосредно после Сарајевског атентата, на Видовдан 1914. године, каже историчар Милош Стојковић, члан Удружења концентрационог логора Маутхаузен из Србије.
– Било је депортација са територије Босне и Херцеговине, Славоније, Барање, Бачке, Баната, а махом цивили одвођени су у аустријске логоре и после повлачења војске и владе 1915. године преко Албаније. Било је ту ратних заробљеника, официра, али и оних испод 18 година, који су коришћени као радна снага. Мушко становништво, између 18 и 50 година, сматрало се потенцијално опасним.
Срби су били међу ретким нацијама које су у аустроугарске логоре довођени и као војни и као цивилни заробљеници – напомиње Стојковић.
Према подацима српског Удружења КЛ Маутхаузен, најмање десет Срба били су заробљеници овог злогласног логора и у Првом и у Другом светском рату.
Недалеко од Маутхаузена, у Ашаху, налази се још један од аустроугарских логора из времена Великог рата. Данас је тамо такође гробље на чијем је улазу камена табла са бројем страдалника који ту почивају. На њој је уклесано да међу 6.025 војника, ту почива и 5.362 Срба. Неколико једноставних надгробних споменика открива данашњим посетиоцима имена неких од њих. Другови су подигли споменик Душану Тодорићу, ђаку, нареднику, а одмах иза, читамо имена Братислава Славковића (Serb. Leutenant), Светозара Протића (из Каменице), Милована Јеремића. Према проценама Арчибалда Рајса, кроз логор у Маутхаузену прошло је око 30.000 Срба, а кроз онај у Ашаху 25.000. Савезничко гробље недалеко од Маутхаузена у својој свечаној тишини чува историју оба светска рата. Овде је сахрањено и око 2.000 заточеника нацистичког логора.
– И у Првом и у Другом светском рату, Маутхаузен је био стравичан логор са високом стопом смртности. У оном из периода 1914–1918. страдало је од 30 до 50 одсто од укупног броја заточеника, а у каснијем, 1938–1945, и више од педесет одсто. Броју од око 8.000 страдалих Срба из периода Првог светског рата, веома је приближна и цифра уморених у Маутхаузену у време Другог светског рата. Као да се радило о другом полувремену истог догађаја – каже Стојковић.
Јелена Чалија, Политика