Пре 47 година свирепо је ликвидиран Драгиша Кашиковић, велики српски писац и српски националиста, противник комунистичког режима у СФРЈ.
Кашиковић је био једна од најпознатијих жртава убица Јосипа Броза Тита, који су немилосрдно ловили и убијали припаднике четничке емиграције, од педесетих до осамдесетих година прошлог века.
По начину убиства није се разликовало од страшних усташких злочина над Србима у II светском рату.
У ноћи између 18. и 19. јуна 1977. године у Чикагу, у седишту Српске народне одбране за САД, измасакрирани су Драгиша Кашиковић и његова пасторка Иванка Милошевић, прелепи мали анђео, која је имала само девет година у тренутку када су је Брозове убице ножем искасапиле.
Ово убиство сматра се за најсвирепије које је извршила некадашња Титова УДБА.
Његово тело било је избодено 64 пута, чело и један образ били су му потпуно смрскани, а са њим су убили и његову деветогодишњу пасторку Иванку Милошевић, која је, стицајем несрећних околности, била сведок Кашиковићевог убиства. Мала Ивана је задобила 54 убода.
Никад им заборавити и опростити, никад, ни мртвима, за све оно шта је банда зликовачка учинила Србима и Србији!
Вјечнаја памјат и Царство Небеско, тамо где почивају најбољи!
„У канцеларији све је разбацано. Писаћа машина је поломљена. Борио се. Крвљу је испрскан и плафон. Испрскане су и на зиду залепљене две стране из Слободе испуњене Бећковићевом поемом Рече ми један чоек. Драгиша је био одушевљен песништвом Матије Бећковића. Зато је око годину дана пред смрт ту поему у Слободи, листу Српске народне одбране, не само штампао него и поставио на највиднијем месту своје канцеларије. У тој канцеларији Драгиша је врло често до дубоко у ноћ радио. То су знале и његове убице, зато су злочин припремили на месту на коме га је било најлакше наћи самог.
Шта год је требало да се ради, Драгиши није било тешко. Са великом енергијом улазио је у све послове. Његов полет, његова харизматичност, његово веровање да се Србин за српску ствар мора жртвовати, подстрекивало је и друге да раде. Све време док је био у Њујорку, Драгиша је ненаметљиво био покретачка снага свих активности српске политичке емиграције, укључујући и изузетно успешне демонстрације против Тита у Њујорку и Вашингтону.
Драгишине таленте постепено сам упознавао. Још док је био у Њујорку, запазио сам да добро слика. Сматрам да му је таленат за сликарство био изнад осталих талената. Да су му околности дозволиле да се посвети сликарству, мислим да би постао признат уметник. Још један Драгишин таленат, коме се, као ни сликарству, није посветио, била је музика. Једно вече седе за клавир. Моја жена и ја слушамо. Уопште не препознајемо шта свира. Осећам нешто блиско, нагли крешендо чудан ми је. Била је то Драгишина композиција на тему Горског вијенца.
Кафанска атмосфера била је страна Драгиши. У ретким слободним часовима играо је тенис. Узгред ми једном рече да га је лакат заболео од тениса и да ће морати код специјалисте. Приговорих му да је премлад за болове, а он мени као и обично духовито одговори: „Онда идем код дечјег лекара“.
Драгиша је свестрано читао светску штампу. Био је у току свих збивања. Преводио је за Слободу изводе из штампе и из књига написаних на енглеском, француском и шпанском језику. Студирао је Солжењицинова мукотрпна штива. Сахрањен је са Архипелагом Гулаг на грудима.“
Србија европска Краљевина / + Илија Лубарда, Фејсбук
