Ален Делон преминуо је данас у 88. години. Прекретница у животу београдског глумца Милоша Милошевића била је 1962. година, када у Београд долази већ популарни млади француски стар Ален Делон, ради снимања филма “Марко Поло”.
– Када је дошао у Београд 1957. године из Књажевца, са 16 година, Милош није ни сањао о филмској каријери, а још мање о томе да ће се убрзо наћи у друштву славних филмских глумаца којима се дивио цео свет – сведочи београдски адвокат Радослав Лале Вујадиновић (81), иначе аутор књиге “Крсташи Чубурци” у којој је изнео многа лепа сећања на своје другове и другарице који су после Другог светског рата одрастали у овом познатом делу Београда.
Краљ штрафте
Похађао је чувену Прву мушку гимназију на Дорћолу, у којој је склопио познанства која ће дуго памтити. За Милоша су дорћолске лепотице говориле да је био “леп к’о смрт”, савршено грађен и изузетан џентлмен, као да се родио у Лондону, а не у Књажевцу.
– То у Београду није могло да остане непримећено. Беху то године кад је Милош постао “краљ штрафте” у Кнез Михаиловој, која се без њега није могла замислити – прича Вујадиновић.
Када је матурирао, Милош је уписао глуму, у класи професора Јове Путника. Одлазио је свакодневно на часове глуме у Београдско драмско позориште на Црвеном крсту.
– Никада до тада нисмо срели некога са тако силном жељом и убеђењем да мора да успе. У својим првим данима глуме самоуверено је говорио да ће постати “нови Џемс Дин” и понудио нам чак и опкладу у вези са тим – прича Лале Вујадиновић.
Милош изабран за дублера Алена Делона
Професор Јова Путник га је једном представио у најлепшем светлу италијанском филмском продуценту који је био у Београду. Тада Милош добија позив да дође у Рим на кастинг за улогу у неком филму. Ипак, прекретница у животу Милоша Милошевића била је 1962. година, када у Београд долази већ популарни млади француски стар Ален Делон, ради снимања филма “Марко Поло”.
Филмски град у Кошутњаку је, после “Барандова” у Прагу и “Чинечите” у Риму, у то време био највећи филмски студио у овом делу Европе. Како је тада у Београду било знатно јефтиније снимати филмове него у Холивуду или било где у Европи, Београд је постао велика филмска Мека. У Кошутњаку су светски режисери почели да снимају велике копродукције. Један од првих био је поменути филм “Марко Поло”, а Милош је на кастингу био изабран за дублера Алена Делона!
– Био је то за Милоша пресудан тренутак у његовом животу и почетак његове филмске каријере. Тада је недељник “Филмски свет” писао да је Делон за дублера добио “анђеоски” лепог младог Београђанина. Поједини новинари су чак нагађали да је Делон бисексуалац. Међутим, у тим вестима било је доста зависти. Снимање овог филма је прекинуто због финансијских проблема продуцента. Ипак, Милош је на Делонов позив отишао у Париз, где му се указала сјајна прилика да буде ангажован и докаже свој глумачки таленат – сведочи Вујадиновић.
Прелепа Франсин
Лета 1963. Вујадиновић иде у Париз, на Милошев позив. Требало је да се окупи део старог друштва и прослави Милошев рођендан. Милош је већ дуже време био у страсној вези са једном прелепом Францускињом, заправо Шпанкињом пореклом, рођеном у Мароку, Франсин Коновас.
– Сећам се, био је ту Неша Римски, наш друг који је тада живео у Риму, затим Павле који је одавно већ био у Паризу, Милош и Франсин, и ја. Ишли смо на вечеру у ресторан “Кравље острвце”, за који се причало да је омиљено Сартрово место – прича утиске из сусрета у Паризу Вујадиновић.
Наручена је вечера и три флаше најчувенијег шампањца “дом перињон”.
– Када смо сви имали пенушави шампањац испред себе, Неша је устао, и са чашом у руци, рекао: “Мени је част што ми се пружила прилика и велико задовољство да са Лалетом и Павлом будем у вашем друштву у овом значајном тренутку. Дижем ову чашу, Милоше, за овај твој дан и за лепоту и неодољиве чари наше драге Франсин.”
А Франсин је била заиста права дама и понашала се тако. Имала је блиставу плаву косу, која је падала до рамена, крупне плаве очи, танак струк, лепо обликоване ноге, дугачке и елегантне. Постојало је код ње нешто што ју је чинило прозрачном попут бисера – сећа се Вујадиновић.
Колико је Франсин привлачила пажњу мушкараца говори и догађај кога се Вујадиновић сећа такође из ове посете Паризу, Једно вече је весело друштво кренуло у један од најчувенијих кафеа Париза, “Лес деуx маготс”, који је имао репутацију места које су посећивале значајне личности, као Жан Пол Сартр, Ернест Хемингвеј, Пикасо, Роже Вадим.
– Франсин је била у тиркизно зеленој хаљини и зрачила лепотом. Кад смо се спустили поред бара, код самог шанка, са неком згодном бринетом је стајао чувени глумац Жан-Пол Белмондо. Пролазећи поред њега, Милош га је поздравио, а Белмондо отпоздравио и у слободном стилу рекао: “Твоја девојка је жена због које би сваки мушкарац ризиковао годину дана затвора!” – сећа се Лале Вујадиновић.
Ипак, веза са Франсин неће потрајати. Милошу је, каже Лале Вујадиновић, Париз постао тесан. Желео је да се опроба у Холивуду и постане први српски глумац који ће тамо направити каријеру. Уследио је раскид са Франсин, а она се недуго потом удаје за Алена Делона и мења име. Постаје Натали Делон, постаје познати модел и глумица. У браку са Делоном била је од 1964. до 1968. године.
Пут у Холивуд
У Америци Милош се жени Американком Синтијом Бурон, уписује глуму у “Севен Арт Студију”, а убрзо добија и прве улоге у филму “Руси долазе” и “Инкубус”. Истовремено, Милош се припрема за улогу у великом историјском спектаклу “Пад Римског царства” (сачуване су његове рекламне фотографије), филму Ентонија Мена са великим филмским звездама, Софијом Лорен, Џејмсом Мејсном, Омаром Шарифом… Али судбина га је спречила да сними тај филм.
Док учи глуму и снима прве филмове, Милош шири круг познанстава у Холивуду. Упознаје славног “вундеркинда” Холивуда Микија Рунија, који му даје часове глуме и чија је каријера тада била у великој стагнацији. Упознаје и његову много млађу супругу Барбару Ен Томасон (на филму крајем педесетих година позната као Керолајн Мичел). Барбара Руни је већ била у разводу када је ступила у везу са Милошем.
Изненада, 1. фебруара 1966. године. стиже шокантна вест. Наиме, Барбарина пријатељица Вилма Катанија и служавка у Рунијевој кући, у купатилу, проналазе беживотна тела Милоша и Барбаре. Званична полицијска истрага наводно је утврдила да је Милош пиштољем Микија Рунија убио Барбару, а затим и себе. Сам Мики Руни имао је алиби, јер је у то време лежао у болници.
Сакривена истина
Све би било тако како правда каже да Милошево тело, које је у Београд пренесено посредством Алена Делона, нису детаљно прегледали патолози. На њему, пре свега на глави и на сасвим поднадулом лицу, било је трагова жестоког насиља. Уследиле су дуге године у којима су се мајка Јулијана и сестра Зорица бориле и покушавале да открију праву истину о Милошевој смрти. Знале су да Милош никада не би могао да убије некога. Али, нису успеле.
А сумње истраге ишле су од Рунија преко Делона, све до једног од вођа корзиканске мафије, Франсоа Маркантонија. Те сумње су појачали и наредни догађаји, у којима су у Француској мистериозно страдали Милошеви и Делонови заједнички познаници, Београђани Стеван Марковић и Урош Милићевић. Постоји претпоставка да су страдали од исте руке.
Узалуд је мајка Јулијана ишла и у Америку, узалуд су били напори и сестре Зорице, права истина о Милошевој смрти никада се није сазнала.
Бол због братовљеве смрти никада није напустила Зорицу. Године 1974. развела се од Маскарелија и недуго потом удаје се за италијанског адвоката Фулвиа Пириана, са којим 1982. године добија сина коме даје име – Милош.
Деведесете године прошлог века донеле су крвави рат у бившој Југославији, а Зорица је тада показала и колико је велики човек била.
– Када је почео оружани сукоб у Босни и Херцеговини 1992. године, Зорица Милошевић-Пириано организовала је, са пар Југословенки које су такође живеле у Италији, да преко Амбасаде СРЈ у Риму прикупљају хуманитарну помоћ за пострадале у домовини и доносили су лекове, медицинска средства, санитарни материјал, одећу, обућу… како у Босну, тако и у Србију.
Главни центри у Србији били су Београд, Ниш, Нови Сад, Зајечар, Суботица, а помоћ је ношена и у Тополу, манастир Суводол код Књажевца. Била је велики хуманиста и добротвор, помагала је децу, старе, болесне, годинама. За свој хуманитарни рад је имала сертификате Амбасаде СРЈ у Риму – сећа се наш саговорник.
Исправљена неправда
Сећање на Милоша у домаћој јавности полако је бледело. Ипак, неправда је исправљена 2017. године када је Југословенска кинотека приредила изложбу посвећену Милошу. Изложба је направљена захваљујући заоставштини Милоша Милошевића коју је Југословенској кинотеци завештала његова сестра Зорица. У организацији изложбе помогао је и наш саговорник, Лале Вујадиновић.
– Како би било лепо ако замислимо да се то није догодило и да је Милош на крају своје богате филмске каријере сада ту пред нама, да од њега можемо сазнати какав је чудесан и достојанствен пут прошао да би постао филмски глумац, и да га ми сада овде поздравимо као нашег највећег и најуспешнијег глумца са ових простора – рекао је на отварању изложбе директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић.
Стефан Мирковић, Блиц И Хронограф
