Васкрс, празник наде, васкрсења Христовог и вере у победу живота, у Београду те четврте ратне године, био је обавијен димом, експлозијама и крицима невиних. Уместо звона са храмова, град је пробудило потмуло тутњање мотора стотина бомбардера који су се, овога пута са савезничким ознакама на крилима, надвили над престоницу окупиране Краљевине Југославије.
Београд је тог јутра био скоро без заштите ПВО, без сирена, без одбране, и, што је најтрагичније — без одговора на питање: зашто?
Непријатељ непријатеља
У раним јутарњим сатима 16. априла 1944, док су се породице широм Београда спремале за литургију или почињале припреме за васкршње трпезе, небо изнад града прекриле су формације тешких четворомоторних бомбардера Consolidated B-24 Liberator (Ослободилац) и B-17 Flying Fortress (Летећа тврђава) из састава 15. ваздушне армије ваздухопловства америчке војске (United States Army Air Force), стратегијске ударне песнице савезника у овом делу Европе.
Ловачку заштиту обезбеђивали су авиони П-51 Мустанг и П-38 Лајтнинг. Амерички историјски извори наводе број од 374 бомбардера Б-24 и 35 ловаца П-51 и П-38 у једном али „разуђеном и веома интензивном“ таласу.
Архив града Београда наводи да је у бомбардовању коришћено више од 1100 авиона између 16. и 18. априла.
Треба напоменути да је Београд тог дана изабран као резервни циљ. „Формације авиона су полетеле да гађају циљ у Румунији, било је облачно, онда су се окренули, вратили назад, неки у разбијеној формацији, и дејствовали по Београду“, подсећа Би-Би-Си.
У ауторском тексту у Политици, проф. др. Момчило Павловић наводи да су полетела 432 тешка бомбардера да нападну фабрике авиона и железничке чворове у Брашову, Турн-Северину, фабрике авиона у Београду, аеродром у Земуну и железнички чвор у Нишу, а да је бомбардере пратило 140 ловаца.
„Како је мисија на циљеве у Румунији напуштена услед густе облачности, гађане су секундарне мете у Београду, аеродром, железничка станица и фабрика авиона. Бачено је више од 500 тона бомби. Изгубљена су два авиона, Б-17 и Б-24. Остали авиони вратили су се отприлике у 13:15 сати у своје базе у јужној Италији“.
У детаљнијем извештају наводи се да је 19 од 34 авиона из једне групе који су узлетели изгубило формацију у облацима изнад Југославије и вратило се у базу. Четрнаест других појединачно се пробијало до врха облака, прегруписали су се и под вођством пуковника Гланцберга, који је изабрао крајњу мету, бомбардовали београдски аеродром у Земуну. Распрскавајуће бомбе бацане су кроз облаке па пилоти нису могли да виде резултате.
УСААФ бележи губитак два авиона првог дана у својим извештајима: Б-17 назива Ел Диабло (Ђаво), серијски број 42-32065 из 99. групе, пилот Вилијам Хедрик, 2 заробљена члана посаде и 8 погинулих и Б-24 Литл Џизс (Мали Исус), серијски број 42-52395 из 461. групе, који је погођен противавионском ватром и срушио се близу Београда, пилот поручник Флојд В. Вудард.
Бомбардовање Београда се одвијало у склопу веће савезничке ваздушне операције и било је део шире припреме за искрцавање савезника у Нормандији јуна 1944, за које нико осим западних савезника тада није знао, сматра историчар Небојша Ђокић, и зато је требало “држати Немце под тензијом“ и, да би их заварали, „дејствовало се и овде“.
Бомбе нису бирале. Због облачног времена, лоше видљивости и велике висине на којој су летели, прецизност је била готово непостојећа. Уместо војних и инфраструктурних циљева, погађане су стамбене зграде, верски објекти, болнице и сиротишта. Погодак је претрпела и православна црква Александра Невског на Дорћолу, као и Дом слепе деце у Звечанској, где су страдали деца и особље. Рушевине су прекривале Чубуру, Карабурму, Савамалу и Топчидер. Део града око Дунав станице био је сравњен са земљом.
Ноћ и други дан пакла
Већ током ноћи између 16. и 17. априла, уследио је други талас: Овог пута, мрак над већ разореним Београдом су парали и британски тешки бомбардери Авро Ланкастер из састава Краљевског ратног ваздухопловства (РАФ).
У ноћном налету РАФ учествовало је 120 бомбардера, са циљем да заврше оно што претходног дана није уништено, наводи Serbian Times. Бомбардовање је било још непрецизније — бомбе су погађале центар града, Теразије, Врачар, Сењак. Нису поштеђене ни болнице: Државна болница на Звездари била је тешко оштећена. Уништена је и зграда богословије.
Сутрадан, „чак 470 авиона Б-17 и Б-24 у пратњи 200 ловаца бомбардовало је мост на Сави, железничку станицу, фабрику Рогожарски и фабрику авиона Икарус, аеродром Земун и циљеве у Софији“, према подацима др. Павловића у Политици. За ову мисију стоји да је примарни циљ био крајња мета од јуче. Овај пут су мету потпуно заклонили облаци и нису бачене све бомбе.
Приликом васкршњег бомбардовања 1944. године погођено је тадашње породилиште у Крунској улици (данас Завод за заштиту здравља студената). Разарања су била највећа у области Бајлонијеве пијаце где је погинуло 200 људи од залутале бомбе. Погођена је Палата Албанија (погођено је склониште у коме су сви изгинули), Теразије, Технички и Правни факултет, више болница, хуманитарних институција и цркава. У неким публицистичким радовима се тврдило да је на једној од неексплодираних бомби био натпис: „Срећан Ускрс!“. Међутим, лист Српски народ из априла 1944. не помиње честитку исписану на бомби, него да је честитку за Васкрс упутио шеф југословенске секције Би-Би-Си-ја Х. Д. Харисон. Према немачким проценама страдало је око 4.000 људи а према проценама амбасаде САД 2.271. У августу 1944. у Уметничком павиљону на Калемегдану је била отворена изложба посвећена заштити од бомбардовања. Последице бомбардовања су биле видљиве на појединим зградама у Београду и после седам деценија.
Погођена је Бајлонијева пијаца на Дорћолу, са околним стамбеним блоковима, где је погинуло око 200 лица. Бомбе су погодиле Теразије, палату Албанија, здања Техничког и Правног факултета, здравствене установе, читаве блокове кућа за становање, цркве. Породилиште у Крунској улици, данашња Студентска поликлиника, је разорена, уз многобројне жртве.
Описи страдања цивила, као и фотографије које то документују, ужасавајући су, наводи Павловић. Посебно описи страдања беба и мајки породилишта у Крунској улици које је разнето бомбама, деце из дечјих склоништа из Звечанске улице, дела града око Бајлонијеве пијаце, Александрове улице, Каленићевог гувна, Теразија и других крајева града у којима није било никаквих војних или индустријских мета.
Погођен је и логор на Сајмишту, где је погинуло између 80 и 120 логораша. Потпуно је срушено или тешко оштећено више од 1.200 објеката, водоводна и канализациона инфраструктура.
Сама доктрина „тепих бомбардовања“ (carpet bombing) која је тада примењивана представља вероватно основни узрок огромних цивилних жртава и разарања.
Прецизни удари Џи-Пи-Ес-ом и ласерски навођеним наоружањем били су крајем Другог светског рата пола века далеко и примењивана је тактика дејства великим бомбардерским формацијама са висина које су се сматрале релативно безбедним од дејства противавионске артиљерије непријатеља. Тада је сматрано да је бомбардовање прецизно и успешно ако 50 одсто бомби падне у кругу пречника од 300 метара, подсећа Би-Би-Си.
Бомбардовање до ослобођења
Током 1944. године, савезничко ваздухопловство бомбардовало је Београд најмање 11 пута. Напади су се наставили током лета и јесени, укључујући тешке налете у мају, јулу, августу и септембру. Међу погођеним објектима били су мостови на Сави и Дунаву, железничка инфраструктура, касарне, али и — као оно што се данас зове колатерална штета — многи цивилни циљеви: школе, болнице, верски објекти и стамбене зграде.
За бомбардовање на Васкрс 1944. године, Политика је тада навела 1.161 мртвих, док друге процене говоре о преко 1.500 жртава у само једном дану, већином цивила.
“По лошем српском обичају број настрадалих није прецизно утврђен, а зависно од извора који користите, креће се од 1.300 до 3.000 погинулих и око 6.000 рањених. Немачких војника погинуло је 18. У сваком случају, реч је само о проценама броја настрадалих цивила, а не о прецизно поименице пописаним жртвама”, наводи др. Павловић.
За потребе политичке пропаганде владе Милана Недића, пласирана је прича да је Београд намерно бомбардован на Васкрс, али историчари нису пронашли ниједан доказ те тврдње. Такође се сматра да је у јавној комуникацији преувеличаван број настрадалих, конкретно у писму Божидара Недића (брата Милана Недића) краљу Петру, где се чак наводи више од две хиљаде погинулих.
Процене укупног броја цивилних жртава у савезничким бомбардовањима до краја 1944. крећу се између 2.500 и 4.000 људи — претежно цивила. Историјска иронија је да је тај број скоро идентичан броју жртава током нацистичког бомбардовања 1941. године. У операцији Одмазда (Unternehmen Strafgericht) погинуло је 2.274 особа, према званичним подацима Југословенског Црвеног крста. Међутим, неки историчари и извори наводе да је број могао бити и преко 4.000, због некомплетних евиденција и великог броја несталих.
Бомбардовање тражили и партизани и четници
Иако су Савезници тврдили да су гађали искључиво војне циљеве, обимна цивилна штета и природа напада отворили су питање: ко је и зашто стварно захтевао бомбардовање Београда?
Једна од доминантних теорија јесте да су југословенски партизани, путем британске мисије и обавештајног деловања (Special Operations Executive – SOE), доставили циљеве и тражили савезничку помоћ у сламању немачког присуства у Београду.
Тито је већ био признати савезник, а његови контакти са британском војном обавештајном службом омогућили су му да пласира податке који би могли усмерити ваздушне нападе.
Би-Би-Си је на Васкрс 1944. објавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд, подсетила је ова кућа скоро 80 година касније. На то је реаговао Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, и уручио демарш „због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату“.
“Савезници јесу бомбардовали, али је све било по плану и у договору са партизанима“, рекао је својевремено пуковник Николас Илић, британски војни аташе у Београду за Би-Би-Си на српском.
Историчар Небојша Ђокић сматра да Тито и Партизани нису имали утицај на „стратешка бомбардовања“, попут васкршњег у Београду:
“Постојала је тактичка авијација која је дејствовала на захтев партизана, али у овом бомбардовању, као ни у бомбардовању Лесковца, то није био случај, јер су се на потпуно други начин одређивали циљеви.”
Постоје тврдње да је и Дража Михаиловић покушавао да добије савезничку ваздушну подршку. Међутим, крајем 1943. и почетком 1944. савезници су већ преусмерили подршку на партизане, па се и потенцијални захтеви Михаиловића нису озбиљно разматрали, наводи већина историчара. Постоји и теорија да су неки напади имали и политичку димензију — да су били усмерени на територије које су сматране упориштима монархистичког отпора, како би се ослабио Михаиловићев покрет.
Према историчару Милану Терзићу, постојала је координација између Југословенске краљевске владе у избеглиштву, генерала Михаиловића и савезника. О томе сведоче депеше које је Михаиловић слао, као и званични захтеви из Лондона. Михаиловић је наводно, као вођа четничког покрета у Србији, до почетка 1944. године послао чак 30 депеша југословенској влади, у којима су детаљно били наведени циљеви за бомбардовање у Београду.
Званична верзија остаје: Београд је био кључни немачки транспортни и командни центар. Ипак, друга тумачења историје и даље провоцирају сумњу — од тога да је напад био део политичке припреме за будућу Југославију, до тога да је у питању била казна за колаборацију дела српске администрације са Немцима.
Два Васкрса под бомбама за четири године
Васкрс 1944. године у Београду био је дан када су се уместо црквених песама чули јауци, а уместо свећа, гореле су зграде. Два савезничка дана бомбардовања оставила су град у рушевинама, обележила хиљаде људских судбина и направила ране које ни победа над нацизмом није могла да залечи.
Аеро Телеграф/Хронограф/Википедија
