Када је пре 20 година почело бомбардовање СРЈ, земље региона различито су реаговале на вест да у њиховом комшилуку падају бомбе. Неки су понудили све своје капацитете НАТО-у, неки су подршку Алијанси уновчили, а неки су се оглушили на вољу свог народа. Ко је поздравио, а ко негодовао због агресије на СРЈ?.
Мађари не би да се превише мешају, али…
У тренутку када је бомбардовање почело, једина граница коју је Југославија делила са НАТО-савезом била је граница између Србије и Мађарске.
Мађарска је ушла у НАТО 12. марта 1999, само две недеље пре почетка бомбардовања, због чега је имала обавезу да отвори свој ваздушни простор за нападе и дозволи коришћење својих авио-база.
Ипак, Мађарска је била изричито против копнене интервенције и јасно је нагласила да неће дозволити да се њена територија користи у те сврхе.
У интервју за Би-Би-Си у марту 1999. године, тадашњи шеф мађарске дипломатије изричито је нагласио да та земља неће подржати копнену интервенцију, што је поврђено и месец дана касније, 21. априла 1999. године, на састанку који је премијер Виктор Орбан одржао са челницима мађарских парламентарних странака.
Иако су односи Мађарске и Југославије били прилично лоши од почетка деведесетих година, копнена офанзива није била опција првенствено због мађарске националне мањине у Војводини и њеног културног наслеђа на том простору, што су тадашњи званичници често наглашавали.
Генерално је преовладавало мишљење да се не треба „превише мешати“. Крајње десничарска Партије мађарске истине и живота (противник уласка у НАТО) након почетка напада почела је да тражи ревизију граница, али су остале парламентарне странке то одбиле.
Брзи воз за Брисел
Румунија 1999. године још није није била чланица ЕУ и НАТО-а, али јесте тежила чланству. На НАТО самиту у Мадриду 1997. године када су Мађарска, Чешка и Пољска добиле позив да се прикључе Савезу, било је јасно назначено да је Румунија једна од следећих чланица. Због тога је и званични Букурешт пратио Алијансу у корак.
Већ у октобру 1998. Румунија је одговорила потврдно на захтев НАТО-а да користи њен ваздушни простор у случају напада на Југославију, али само за „хитне и посебне ситуације“. У марту 1999. НАТО је тражио од Румуније да до краја бомбардовања затвори три своја аеродрома у Темишвару, Карансебешу и Араду, што је румунска страна и учинила.
Месец дана касније, поново на захтев НАТО-а Румунија је отворила свој ваздушни простор за нападе. Већина посланика (и опозиционих) гласала је „за“ када се о томе одлучивало у парламенту. Резултат на семафору био је 225 гласова „за“, 99 уздржаних и само 21 „против“.
Следећи уступак који је Румунија учинила НАТО-у било је омогућавање Алијанси да користи румунске аеродроме, што је министарство одбране потврдило у мају 1999.
Румунија и Југославија имале су Уговор о добросуседству, пријатељству и сарадњи којим је било предвиђено неучествовање уговорних страна у агресији трећих земаља на једну од њих. Румунско министарство спољних послова објаснило је да уступање ваздушног простора није кршење тог уговора јер он „не забрањује ангажовање у другим видовима примене силе“.
Јасно је да је тадашња румунска власт била на страни НАТО, али ни опозиција се није превише противила, иако се често могло чути да такав став није уперен против Срба и Србије, која се често наглашавала као једини искрени пријатељ Румуније. Тек понека, углавном десничарска странка, уз Демократски савез Срба из Румуније, отворено се противила бомбардовању. Ове странке су организовале и неколико мањих протеста.
Обични грађани, међутим, углавном су били против бомбардовања, чак, како су тадашње анкете показивале, две трећине њих се противило војној интервнецији и учешћу Румуније, а више од 85 одсто страховало од рата. Румуни су углавном били за мирно решење.
Може се рећи да је подршка НАТО-у, помогла Румунији да уђе у „брзи воз“ за Брисел. Румунија је званично постала чланица НАТО тачно пет година након бомбрадовања, 29. марта 2004. године, а део ЕУ су од 2007. године.
Бугари против, власт за
Бугарска је, као и Румунија, подржала НАТО. Тада није била део Северне Алијансе ни ЕУ, али је као и комшије тежила уласку. У складу с тим, и у Софији су донете идентичне одлуке као у Букурешту.
У фебруару 1999. године бугарска влада је објавила да ће у случају НАТО интервенције сарађивати са Алијансом, али не и директно учествовати у војним операцијама. Дан након што су пале прве бомбе на СРЈ 25. марта, бугарски парламент „изразио је своју солидарност са напорима НАТО-а да спречи продубљивање и продужење кризе на Косову“.
У мају 1999. године, парламент је одобрио НАТО-у да користи ваздушни простор те земље за нападе.
Иако је одлука политичара била недвомислена, обичан народ био је на другој стани, бар судећи према анкетама које су показивале да Бугари већински (око две трећине) не одобравају употребу њиховог ваздушног простора за нападе на комшије.
Незадовољство јавности подстакнуто је и чињеницом да су бомбе падале и на бугарско тло. Први пројектил пао је недалеко од престонице Софије само четири дана од почетка интервенције, од укупно седам колико их је пало до завршетка интервенције. Жртва није било. Истовремено, Бугари нису одобравали ни политику Београда према косовским Албанцима.
Власти у Софији одбиле су да прихвате више од 5.000 избеглица са Косова, а та квота чувана је за Бугаре из Србије и, евентуално, за Македонце. У то време подршка Бугарске правдана је потребом да се помогне и подржи Македонија.
Бугарска је, као и Румунија, ушла у НАТО 2004. и у ЕУ 2007.
Македонија
Криза на Косову и касније бомбардовање СРЈ изазивали су различите реакције у Македонији, како власти тако и обичних грађана.
У том тренутку Македонија је имала крхку владу коју су у јесен 1998. године саставили ВМРО-ДПМНЕ и две албанске партије, ДА и ДПА. Та влада успела је да умири тензије у македонском друштву доношењем закона о амнестији који је омогућио да и неколико албанских политичара изађу из затвора, додељивањем места шефа полиције у Тетову етничком Албанцу и отварањем факултета на албанском језику у том граду.
Криза на Косову довела је десетине хиљада избеглица углавном албанског порекла у Македонију. То је био велики ударац и на буждет и на инфраструктуру, али првенствено етничку равнотежу земље. Македонски председник Киро Глигоров још у марту 1999. године упозоравао је да ће, ако се прилив избеглица настави, Албанци убрзо чинити више од 40 одсто укупоног становништва.
Страх да би криза са Косова могла да се прелије и на Македонију порастао је након што су 17. априла македонске власти пронашле складиште војске Ослободилачке војске Косова на својој територији. ОВК је у то време отворено емитовао на локалним албанским телевизијама пропагандне снимке, због чега је растао страх од могућег сукоба. До маја, влада је већ била на ивици колапса, али је опстала, како је тада тврдио један од албанских лидера због страха да ће се погоршати позиција избеглица.
Све то делило је македонску јавност – већински етнички Македонци били су углавном против НАТО агресије на СРЈ, а мањински Албанци су је отворено подржавали.
Власт је углавном била про-НАТО, надајући се (и тражећи) помоћ запада да реши проблем избеглица.
До тренутка када је почело бомбардовање, у Македонији је већ било НАТО војника – од 1992. године у оквиру мисије УНПРОФОР-а, а од 1995. године до фебруара 1999. та мисија је у Македонији била преименова у УНПРЕДЕП.
Уз сагласност тадашњих македонских лидера председника Кира Глигорова и премијера Љупча Георгијевског (ВМРО-ДПМНЕ) те 1999. године НАТО је наследио УНПРЕДЕП.
У тренутку бомбрадовања, у Македонији је било 13.000 НАТО војника, према подацима које је изнео Ерик Муњо, тадашњи портпарол НАТО-а у Скопљу.
Највеће огорчење Глигорова, као и већег дела македонске јавности, изазвало је то што НАТО није позвао Македонију у чланство на самиту у Вашингтону у априлу 1999, него се она на списку потенцијалних чланица нашла на претпоследњем месту, испред Албаније.
– Македонија је обманута. НАТО није показао уважавање великих напора које је Македонија учинила да би се квалификовала за чланство у том савезу – рекао је Глигоров.
Скопски Дневник тада је коментарисао да „није фер што нас је НАТО натерао да прихватимо НАТО војнике и косовске избеглице, да бисмо потом у Вашингтону добили коску“, подсећајући и да је од самог почетка македонски народ показао изузетну нетрпељивост према војницима Алијансе.
Грчка
Први су противљење бомбардовању Југославије изразили Грци на највећим антиамеричким демонстрацијама које је Атина тих година видела. Завршене су сузавцем, као и многе друге касније одржане широм земље.
Грци су се масовно окупљали на различитим протестима, трговима, концертима, спортски тимови из Грчке долазили су у Београд 1999, а остало је забележено да су на Крфу грађани легли на писту аеродрома да не би дозволили слетање авиона за који се веровало да припада НАТО-у. Поједине анкете из тог доба показивале су да се више од 90 одсто становништва противило бомбардовању.
Истовремено, Грчка је била чланица НАТО-а (једина из региона уз Мађарску), али је одбила да учествује из политичких разлога. Дозиране изјаве политичара које су указивале и на одговорност Београда полако су преокренуле климу демонстрација на генерално антиратну, а не просрпску.
Грчка је страховала и од великог прилива избеглица, због чега је покушавала да им помогне на лицу места. Грчке невладине организације једине су које су добиле одобрење Београда и НАТО-а да помогну и на Косову, и тврде да и друге земље траже помоћ грчке мреже за дистрибуцију помоћи.
Хрватска
У Хрватској је бомбардовање СРЈ углавном поздрављено, с тим да се тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман није одмах огласио, а владајућој странци ХДЗ дуго је требало да јавно подржи НАТО акцију. Проблем су били, у том тренутку, затегнути односи са САД.
Са друге стране, Здравко Томац, најближи сарадник председника најјаче опозиционе странке СДП, изјавио је да ће се након бомбардовања „Србија свести на ‘ужас’ – ужу Србију“, те да ће „цела ова НАТО-епизода на Балкану завршити хепиендом“.
– Баш као у каубојским филмовима. На крају они који су тероризовали цело ово подручје доживе судбину злих момака – рекао је Томац.
Његов страначки колега и председник СДП-а рекао је кратко: „Коначно.“
Од првог дана интервенције хрватска привреда бележила је губитке, чак најава ребаланса буџете те године образложена је „потребом редефинисања економске политике с обзиром на ситуацију насталу након интервенције НАТО“.
Босна и Херцеговина
Дубока национална подељеност Босне и Херцеговине најбоље се осликавала на проблему косовске кризе и НАТО агресије. У Републици Српској били су организовани протести против напада, у Федерацији се НАТО-у давала пуна подршка. У томе посебно су предњачили Бошњаци, чији су политичари у неколико наврата давали запаљиве изјаве.
Бивши члан Председништва БиХ Харис Силајџић у интервјуу за Си-Ен-Ен тражио је америчко војно деловање против Југославије „све док се Србија не сведе у некадашње границе“, под чиме је вероватно мислио на границе пре балканских ратова. Оваква изјава је у Републици Српској оцењена као ратнохушкачка и антисрпска. Влада Републике Српске затражила је хитно повлачење Силајџића из заједничких органа БиХ. Чак га је и високи представник Карлос Вестендорп „укорио“.
Поред званичне бошњачке власти, и опозиционе странке у Федерацији давале су пуну подршку бомбардовању Југославије. Резерву према НАТО ударима изразили су једино Демократска народна заједница Фикрета Абдића, која је у кратком саопштењу затражила заустављање напада и решавање проблема мирним путем, и један од потпредседника Социјалдемокарске партије Сејфудин Токић.
Занимљиво је да се владајућа Хрватска демокартска заједница (ХДЗ) није јасно одредила према интервенцији западне алијансе. То се објашњава чињеницом да званично руководство босанскохерцеговачких Хрвата има лоше односе са представницима САД, али и делимичном подударношћу хрватских и српских циљева у Босни, формираних на снажењу националне аутономије и супротстављању тежњама да се држава централизује.
НАТО напади на Југославију у политичком смислу вратили су Босну и Херцеговину две године уназад. Односи између бошњачких и српских политичара у заједничким органима били су на ниском нивоу управо због различитих погледа око НАТО интервенције. Безбедносна ситуација у Републици Српској је погоршана и све међународне организације морале су да напусте овај ентитет.
Албанија
Пре почетка бомбардовања, Албанија је понудила и ставила Алијанси на располагање војне базе, аеродроме и поморске луке, а после почетка агресије у ту земљу су, по налогу тадашњег америчког државног секретара за одбрану Вилијема Коена послати тенкови, оклопна возила, додатна артиљеријска оруђа, као и нових 2.000 војника. Касније, стигло је још 8.000 војника.
– Албанија је очигледно постала стратешка база за операције НАТО-а на Косову и у Србији, а НАТО-у смо дали сва права неопходна за коришц́ење наших лука, нашег ваздушног простора и за спровођење на територији Албаније свега што је неопходно за операције на Косову и у Србији – изјавио је тадашњи албански министар спољних послова Паскал Мило.
Због таквих поступака Албаније, која је и раније у северним деловима земље обезбедила и базе за обуку и тренирање Ослободилачкој војсци Косова, Тирана је једина суседна престоница са којом је СРЈ прекинула дипломатске односе.
Албанија је прихватила на десетине избеглица, али сведочења са терена и извештаји НВО говорила су о растућој тензији између придошлица (који настоје да остану што ближе уз границу) и локалних органа који настоје да их потисну према југу. Такође извештаји су указивали на појаву криминаланих група.
Према ставовима албанских званичника, који су се здушно залагали и за копнену интервенцију против Југославије, пре наставка разговора о политичком решењу косовске кризе на Косову би требало да буде успостављена „међународна управа или протекторат“.
Н. Б, Блиц
